Доклеја — разлика између измена

Координате: 42° 28′ 05″ С; 19° 15′ 56″ И / 42.468108° С; 19.265639° И / 42.468108; 19.265639
С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим.) #IABot (v2.0.1
Ред 57: Ред 57:
* [https://web.archive.org/web/20130418184927/http://antickaduklja.com/ Античка Дукља] {{sr}}
* [https://web.archive.org/web/20130418184927/http://antickaduklja.com/ Античка Дукља] {{sr}}


[[Категорија:Дукља]]
[[Категорија:Старовјековна насеља и градови у Црној Гори]]
[[Категорија:Старовјековна насеља и градови у Црној Гори]]
[[Категорија:Римски градови]]
[[Категорија:Римски градови]]
[[Категорија:Илирски градови]]
[[Категорија:Археолошка налазишта у Црној Гори]]
[[Категорија:Археолошка налазишта у Црној Гори]]
[[Категорија:Дукља]]
[[Категорија:Бивши главни градови Црне Горе]]

Верзија на датум 4. октобар 2020. у 17:28

42° 28′ 05″ С; 19° 15′ 56″ И / 42.468108° С; 19.265639° И / 42.468108; 19.265639
Остаци Доклеје
Положај античког града и римски путеви

Доклеа (лат. DocleaДоклеја, касније названог Дукља), или Диоклеа (лат. DiocleaДиоклеја), је антички римски град који се налазио у близини данашње Подгорице, на ушћу Зете у Морачу. Некада је био главни град провинције Превалис. Најјужнији дио ове провинције се по том граду називао Диоклиција (Dioclitia). Као Доклеа (Doclea) први се пут помиње код Птолемеја, а касније и у „Епитоми“ Аурелија Виктора, у IV вијеку. Именом Диоклеа (Dioklea) помиње се код византијских писаца. Не зна се како је и када Дукља опустјела. Константин Порфирогенит је спомиње као напуштене рушевине. Кад су Османлије почеле 1474. ширити Подгорицу, средњовјековну Рибницу, употријебили су за градске бедеме и куће камење са рушевина Дукље. О некадашњем њеном сјају свједоче остаци масивних зидова у облику паралелограма, трагови моста преко Мораче, многи стубови, рушевине једне палате или храма, који околни становници зову „царски двор“, многи саркофази са басрељефом и многе надгробне плоче с латинским натписима. У њој је нађено много новца, понеки златни, већином из 2. и 3. вијека. У неким списима из каснијег средњег вијека спомиње се да је цар Диоклецијан, који је у ствари био из Солина, био родом из овог града, да га је он први основао и да се по њему и прозвао.

Поглед на град из птичије перспективе

Географски положај

Град је са три стране ограничен ријекама. Лежи на саставу Мораче и Зете, као и изнад ушћа Ширалије у Зету. У близини Доклеје пролазила је значајна римска комуникација: пут од Скадра, преко Bersumnuma, односно Berziminiuma (стара средњовјековна Рибница, касније Подгорица) до Нероне.

Изглед града

Мада је својим природним положајем заштићена ријекама са три стране, Доклеја је била опасана бедемима, дебљине од 2–2,30 метара, прилагођеним конфигурацији терена. Основа му је издужени неправилни могоугаоник. Најјачи бедем је био на источној страни. На сјеверној страни су још увијек видљиво више остатака кула, а изнад ушћа Ширалије налазио се бастион. Широка градска улица "via principalis", на којој се налазио свечани славолук, ишла је правцем сјеверозапад-југоисток. На средини града сјекла се са другом главном улицом. Према Ширалији се налазила западна капија. На другом крају, према Морачи, налазила се јужна капија и мост преко ријеке. Око западне капије, преграђене у III вијеку, пронађени су сви остаци царских натписа. У граду су се, између осталог, поред форума налазиле типично римске зграде — палате, купатило (терме), просторија за гимнастичке игре (palastra) као и два храма. У базилици су нађени трагови мозаичког пода.

Водовод

Град се водом снадбијевао са извора Цијевне, преко водовода, који је изнад ријеке Рибнице пролазио аквадуктом. Дјелимично се другим системом водовода снадбијевао водом и са брада Лисе.

Центар провинције Превалис

У римском периоду Доклеја је била најзначајнији урбани центар на територији данашње Црне Горе. У првом времену римске владавине (провинција Илирик, касније провинција Далмација) прије оснивања провинције Превалис, у овај град су у мањем броју досељавани ислужени ветерани из римских легија, рјеђе Италици који су насељавали приморска мјеста (Рисан, Бигова, Будву и Улцињ), па исти није имао статус колоније. Наиме, имао је одређену самосталност, као центар илирског племена Доклеата. Са карактеристиком муниципија се помиње од времена Флавијеваца (владавине Веспазијана). Стога је у Доклеји често гентилно име било — Флавији (Flavii), а као женски кономен често је име Тертула (Tertulla), које је носила жена императора Тита и баба императора Веспазијана.

Са оснивањем провинције Превалис, град је постао њен центар, мада је на сеоском подручју око града романизација била веома слаба.

Уређење

Duumviri (главни чиновници)

Вршили су управно-правне, финансијске, па и дјелимично судске послове. Посебни duumviri су обављали послове ревизије спискова грађана муниципија, сваке пете године.

Бенефицијарији

У Доклеји је постојао мали број војних службеника, а сачуван је натпис о двојици ових официра из легије II Adriutix.

Натписи у Дукљи

Помени о угледним породицама

Из римског периода, у Доклеји су остале забељежене поједине угледне породице Флавија, Епидеја и Касија: Тита Флавија Веркунда, duumvira, Марка Флавија Фронтона, duumvira (којем је подигнута и једна статуа од бронзе, а које су биле редовно подизане у част појединих заслужних грађана), Флавије Епидијан, Тит Касије Валерије Епидијан, а помињу се и породице Јулији, Клаудији, Корнелији, Аурелији, Силвији, Верији, Новоји, Елији, Бебији и Лицинији.

Остали натписи

Домаћа илирска имена су прилично ријетка на натписима, а грчка су посвједочена на неколико натписа (Еутицес, Ирена, Олимпија...) Постојање робова и ослобођеника потврђује неколико натписа.

Натписима су потврђени култови: Јупитера (Iupiter Optimus и Iuppiter Cohortalis), Либера, Венере, Домна и Домне, мјесног генија (Genius loci) и свих богова и богиња (dei deaque omnes).

Занимљивости

За надбискупа барског и примаса Србије из 18. вијека, Вицка Змајевића, Доклеа је у српској низији (зетска равница) [1].

Види још

Референце

  1. ^ Дабовић, Ђоко (2006). Племе Шестани, стр. 131. Бар: Удружење грађана Шестани. 

Литература

Спољашње везе