Ј (ћириличко) — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м razne izmene
spajanje
Ред 1: Ред 1:
{{spajanje|Ј (ћириличко)}}
{{ћирилица
'''Копитарица''' је народно име слово ''[[Ј (ћириличко)|ј]]'' које уводи Вука Караџића под утицајем [[Јернеј Копитар|Јернеја Копитара]]. Према словеначком лингвисту и имену народа.
| слово= Ј
| слика= Cyrillic letter Je - uppercase and lowercase.svg
}}
Слово '''Ј''' је једанаесто [[слово]] [[српска ћирилица|српске ћирилице]].


Слово Ј је у српску ћирилицу унео [[Вук Стефановић Караџић|Вук Караџић]] када је писао ''„[[Српски рјечник|Први српски рјечник]]“''. Извео га је од латиничног слова -{[[Ï (слово латинице)|ï]]}- (и са две тачке). Када је Вук из латинице преузео ово слово, наишао је на јак отпор свештенства, па и самог кнеза [[Милош Обреновић|Милоша]]. Најоштрији противник је био [[Јован Хаџић|Јован Светић-Хаџић]], тадашњи велики књижевник. У вези са тим је позната [[анегдота]], односно шта је Вук једном приликом приметио и како је оправдао овај свој поступак: „Видим, да из латинице нисам узео слово ј, ти сад не би био Јован него ован!“<ref>Маринковић, С. & Марковић, С. (прирередили) Српске народне приповетке. Креативни центар: Београд. {{page|year=2001|isbn=978-86-7781-053-5|pages=}}</ref> Поред слова Ј, у ''Првом српском рјечнику'' први пут су се појавила и слова Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ.
Слово ''ј'' је у [[Српска ћирилица|српску ћирилицу]] унео [[Вук Стефановић Караџић|Вук Караџић]] када је писао ''„[[Српски рјечник|Први српски рјечник]]“''. Извео га је од латиничног слова ''-{[[Ï (слово латинице)|ï]]}-'' (и са две тачке). Када је Вук из латинице преузео ово слово, наишао је на јак отпор свештенства, па и самог кнеза [[Милош Обреновић|Милоша]]. Најоштрији противник је био [[Јован Хаџић|Јован Светић-Хаџић]], тадашњи велики књижевник.


Поред слова ''ј'', у ''Првом српском рјечнику'' први пут су се појавила и слова ''[[љ]]'', ''[[њ]]'', ''[[ђ]]'', ''[[ћ]]'', ''[[џ]]''. Ниједно друго слово не изазива такав отпор као надимак попут овог. Људи верују да то почиње латинизацијом и креолизациjом, као што је то у [[Угровлашка|Угровлашкој]] после [[Пожаревачки мир|Пожаревачког мира]].
Слово Ј је, према фонетици:
* консонант (сугласник) - један од 25
* сонант (врло звучан сугласник) - један од 8 (В, Л, Р, Љ, Ј, М, Н, Њ)
* предњонепчани сугласник - један од 9 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ, Ч, Ж, Ш)
* меки предњонепчани сугласник - један од 5 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ)


Средином 19. века, код његове куће у [[Будим]]у, [[Јован Берић|Јована Берића]] је питао шта ће учинити Вуку због његове ''ј'', на шта му је стари и понизан пештки трговац одговорио мирно — „Jа би му пребио и другу ногу!”. <ref>Јовановић, М. Jезик и друштвена историjа. Београд, 2002, с. 24.</ref>
Помоћу слова Ј настају неки сливени сугласници:
* Ђ - настаје од Д+Ј
* Ћ - настаје од Т+Ј
* Љ - настаје од Л+Ј
* Њ - настаје од Н+Ј
== Извори ==
{{reflist}}


== Види још ==
== Види jош ==
* [[Брестовска унија]]
* [[Копитарица]]
* [[Житвански мир]]
* [[J (слово латинице)]]
* [[Ужгородска унија]]
* [[Побуна сејмена и домобрана]]

== Референце ==
{{reflist}}


[[Категорија:Вукова реформа (1814—1868)]]
{{клица-језик}}
[[Категорија:Јернеј Копитар]]

Верзија на датум 28. октобар 2020. у 09:57

Копитарица је народно име слово ј које уводи Вука Караџића под утицајем Јернеја Копитара. Према словеначком лингвисту и имену народа.

Слово ј је у српску ћирилицу унео Вук Караџић када је писао Први српски рјечник. Извео га је од латиничног слова ï (и са две тачке). Када је Вук из латинице преузео ово слово, наишао је на јак отпор свештенства, па и самог кнеза Милоша. Најоштрији противник је био Јован Светић-Хаџић, тадашњи велики књижевник.

Поред слова ј, у Првом српском рјечнику први пут су се појавила и слова љ, њ, ђ, ћ, џ. Ниједно друго слово не изазива такав отпор као надимак попут овог. Људи верују да то почиње латинизацијом и креолизациjом, као што је то у Угровлашкој после Пожаревачког мира.

Средином 19. века, код његове куће у Будиму, Јована Берића је питао шта ће учинити Вуку због његове ј, на шта му је стари и понизан пештки трговац одговорио мирно — „Jа би му пребио и другу ногу!”. [1]

Види jош

Референце

  1. ^ Јовановић, М. Jезик и друштвена историjа. Београд, 2002, с. 24.