Radu Roseti — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
мНема описа измене
Ред 16: Ред 16:
Porodica je bila u vlasništvu velikog imanja Kajuci, nedaleko od banje Slanik-Moldavija, koja je bila Raduov dom i dom njegove braće i sestara.<ref>{{harvnb|Rosetti||p=9–14, 30–31}}</ref> Iako mu je rumunski bio maternji jezik, Radu je naučio grčki od svoje bake sa očeve strane. Kasnije je naučio da tečno govori francuski(njegov omiljeni jezik izražavanja), engleski, nemački, italijanski i španski, stekao je određeno znanje latinskog jezika, a od 1888. i staroslovenskog jezika.<ref>Rosetti, pp. 16, 45. See also Ornea (1988), pp. 87–88, 95–96</ref> Studirao je u Jašiju, Ženevi, Tuluzu (gde je završio srednju školu) i Parizu,<ref name="sasu"/> a njegova jedina diploma bila je diploma Bacalaureat.<ref>{{harvnb|Boia|2010|pp=292}}; Ornea (1988), pp. 87–88, 89–90</ref> Tokom svog boravka u Švajcarskoj, indirektno je bio svedok pada Francuske, predajom Armije de l'Est; tada je postao veoma zainteresovan za konzervativnu i legitimisticku politiku, švercujući oružje u Navaru tokom Trećeg karlističkog rata.<ref>{{harvnb|Rosetti||p=14–16}}</ref>
Porodica je bila u vlasništvu velikog imanja Kajuci, nedaleko od banje Slanik-Moldavija, koja je bila Raduov dom i dom njegove braće i sestara.<ref>{{harvnb|Rosetti||p=9–14, 30–31}}</ref> Iako mu je rumunski bio maternji jezik, Radu je naučio grčki od svoje bake sa očeve strane. Kasnije je naučio da tečno govori francuski(njegov omiljeni jezik izražavanja), engleski, nemački, italijanski i španski, stekao je određeno znanje latinskog jezika, a od 1888. i staroslovenskog jezika.<ref>Rosetti, pp. 16, 45. See also Ornea (1988), pp. 87–88, 95–96</ref> Studirao je u Jašiju, Ženevi, Tuluzu (gde je završio srednju školu) i Parizu,<ref name="sasu"/> a njegova jedina diploma bila je diploma Bacalaureat.<ref>{{harvnb|Boia|2010|pp=292}}; Ornea (1988), pp. 87–88, 89–90</ref> Tokom svog boravka u Švajcarskoj, indirektno je bio svedok pada Francuske, predajom Armije de l'Est; tada je postao veoma zainteresovan za konzervativnu i legitimisticku politiku, švercujući oružje u Navaru tokom Trećeg karlističkog rata.<ref>{{harvnb|Rosetti||p=14–16}}</ref>


Po povratku kući ublažio je svoj reakcionarski stav. Kao što je Radu Mlađi primetio, njegov otac je postao "progresivni konzervativac" koji se divio "državnom socijalizmu".<ref>{{harvnb|Rosetti||p=15, 24, 56}}</ref> Protiv tradicionalista i elitista kao što su oni iz škole Junimea, Radu Stariji je navodno verovao da je boljarska privilegija bila prokletstvo i insistirao da bi i aristokrate trebalo da zarađuju za život.<ref>{{harvnb|Rosetti||p=14–15, 172–173}}</ref> Dok je podržao spajanje Moldavije sa susednom Vlaškom u ujedinjenje kneževine (iz 1881. Kraljevine Rumunije), zadržao je konzervativnu nenaklonost prema Vlasima, posmatrajući Moldavce kao strukturalno superiornije.<ref>{{harvnb|Boia|2010|pp=67-68}}; Rosetti, p. 15</ref>
Po povratku kući ublažio je svoj reakcionarski stav. Kao što je Radu Mlađi primetio, njegov otac je postao „progresivni konzervativac” koji se divio „državnom socijalizmu”.<ref>{{harvnb|Rosetti||p=15, 24, 56}}</ref> Protiv tradicionalista i elitista kao što su oni iz škole Junimea, Radu Stariji je navodno verovao da je boljarska privilegija bila prokletstvo i insistirao da bi i aristokrate trebalo da zarađuju za život.<ref>{{harvnb|Rosetti||p=14–15, 172–173}}</ref> Dok je podržao spajanje Moldavije sa susednom Vlaškom u ujedinjenje kneževine (iz 1881. Kraljevine Rumunije), zadržao je konzervativnu nenaklonost prema Vlasima, posmatrajući Moldavce kao strukturalno superiornije.<ref>{{harvnb|Boia|2010|pp=67-68}}; Rosetti, p. 15</ref>


Radu je nasledio Kajuci nakon Radukanuove smrti u junu 1872, koristio je šume za lov, a uglavnom je lovio jašući konja.<ref>{{harvnb|Rosetti||p=14}}</ref> Bio je domaćin važnim ličnostima u rumunskom javnom životu, tako je „obradio” i članove Nacionalne liberalne stranke, kao i opozicione konzervativne partije.<ref>{{harvnb|Rosetti||p=22–25}}</ref> Žrtvujući svoje snove o tome da postane inženjer kako bi nadgledao svoje nasleđe, Roseti se nadao da ce modernizovati Kajuci tokom tranzicije od manorijalizma do punog kapitalizma. U nemogucnosti da prilagodi svoj način života, na kraju je podlegao pritiscima tržišta.<ref>{{harvnb|Ornea|1988|pp=87-89}}; Rosetti, pp. 11–14, 21–22, 29–30</ref>
Radu je nasledio Kajuci nakon Radukanuove smrti u junu 1872, koristio je šume za lov, a uglavnom je lovio jašući konja.<ref>{{harvnb|Rosetti||p=14}}</ref> Bio je domaćin važnim ličnostima u rumunskom javnom životu, tako je „obradio” i članove Nacionalne liberalne stranke, kao i opozicione konzervativne partije.<ref>{{harvnb|Rosetti||p=22–25}}</ref> Žrtvujući svoje snove o tome da postane inženjer kako bi nadgledao svoje nasleđe, Roseti se nadao da ce modernizovati Kajuci tokom tranzicije od manorijalizma do punog kapitalizma. U nemogucnosti da prilagodi svoj način života, na kraju je podlegao pritiscima tržišta.<ref>{{harvnb|Ornea|1988|pp=87-89}}; Rosetti, pp. 11–14, 21–22, 29–30</ref>

Верзија на датум 19. новембар 2020. у 12:24

Radu Roseti (franc. Rodolf Roseti;[1] 14.septembar 1853. - 12.februar 1926.) bio je moldavski, kasnije rumunski političar, istoričar i romanopisac, otac generala Radua R. Rosetija i istaknuti član porodice Roseti. Od početka je bio u tradicionalističkom konzervatizmu, usvojio je progresivne agrarne stavove i eksperimentisao sa modernizacijom svog imanja u Kajuci. Moldavski regionalista koji je sedeo na levoj strani Konzervativne partije, manje-više je formalno sarađivao sa nacionalno-liberalnom opozicijom tokom njegovog mandata kao prefekt u Romanu, Braili i Bakau. Služio je dva mandata u Skupštini poslanika i bio kratko zaposlen kao generalni direktor zatvora. Shodno tome, Roseti je usvojio anti-elitistički i reformistički diskurs. Time se suprotstavio glavnim konzervativcima Nikole Filipesku i Titu Maioresku, ali ga je zaštitio Lascar Katargiu, a kasnije Petre R. Karp.

Roseti je finansijski uništen zbog loših ulaganja u trgovinu žitaricama, a od 1898. povukao se na sekundarne poslove u Ministarstvu spoljnih poslova. Iako nije imao zvaničnu obuku, bio je značajni poliglota i postigao svoju slavu kao naučnik i društveni kritičar. Njegova rana istraživanja fokusirala su se na pravnu i društvenu istoriju Moldavije, ali su kasnije preuzela više politički podstaknutih tema. Blagi antisemit i protivnik jevrejske emancipacije, Roseti se okrenuo kritikovanju sopstvene klase i manorijalizma, konstruišući uticajnu paradigmu u progresivnoj istoriografiji. Došao je u redove levičarskog poporanizma do 1906. godine i predložio radikalnu zemljišnu reformu i predvideo pobunu seljaka 1907.godine.

U ranim fazama Prvog svetskog rata, dok je Rumunija održavala neutralnost, Roseti je vodio kampanju u korist Centralnih sila. Savetovao je protiv bilo kakvog saveza sa Ruskim carsvom, plašeći se pan-slavizma i podržavajući prava Rumunije na Besarabiju. Bio je razočaran kada je zemlja stala na stranu Rusije i ostao je u Bukureštu kada je Rumunija okupirana od strane Centralnih sila. Sa Karpom i drugim konzervativcima organizovao je kolaboracionističku birokratiju i služio je kao ephor civilnih bolnica. Ovi izbori potpuno su se razlikovali od izbora njegovog sina, koji je postao ratni heroj. Ujedinivši se sa njim u posleratnoj Velikoj Rumuniji, Roseti je nastavio svoju književnu karijeru, dobijajući pohvale za svoje završne radove kao pisac memoara i vešt pripovedač. Jedna od njegovih „Moldavskih priča” adaptirana je za ekran od strane njegovog zeta, Viktora Beldimana.

Biografija

Mladost i rane pripadnosti

Rođen u Jašiju, Radu je bio deo boljarske porodice Roseti, kojoj je pripadao i Antonije Ruset, koji je bio princ Moldavije od 1675. godine do 1678.[2] Nasuprot porodicnoj legendi, on nije poticao direktno od princa Antonija, vec Antonijevog brata, Kupara Konstantina.[3] Pradeda ovog naucnika bio je Laskarake Ruset(1762-18380. Njegova karijera je dostigla vrhunac tokom ruske invazije 1806.godine, kada se, prema Ivanu Liprandiju, pokazao kao "jedinstven, ali posten i voljen od strane svih".[4][5]

Rozijetijev otac, upravnik Radukanu Ruset Mladji, studirao je filozofiju u Minhenu.[4][6] Njegova majka Agle, Rusetova druga supruga, bila je kci Grigora Aleksandra Ghica. Poznata po svojoj lepoti, skolovala se za umetnika u Becu i po povratku, postala je vatreni rumunski nacionalista.[7] Njen suprug, iako generalno konzervativan, osecao je soldarnost sa svojim zemljoradnicima i trazio ukidanje kuluka. 1847.godine drzao se boljarskog projekta za stvaranje komercijalne banke.[8]

Porodica je bila u vlasništvu velikog imanja Kajuci, nedaleko od banje Slanik-Moldavija, koja je bila Raduov dom i dom njegove braće i sestara.[9] Iako mu je rumunski bio maternji jezik, Radu je naučio grčki od svoje bake sa očeve strane. Kasnije je naučio da tečno govori francuski(njegov omiljeni jezik izražavanja), engleski, nemački, italijanski i španski, stekao je određeno znanje latinskog jezika, a od 1888. i staroslovenskog jezika.[10] Studirao je u Jašiju, Ženevi, Tuluzu (gde je završio srednju školu) i Parizu,[4] a njegova jedina diploma bila je diploma Bacalaureat.[11] Tokom svog boravka u Švajcarskoj, indirektno je bio svedok pada Francuske, predajom Armije de l'Est; tada je postao veoma zainteresovan za konzervativnu i legitimisticku politiku, švercujući oružje u Navaru tokom Trećeg karlističkog rata.[12]

Po povratku kući ublažio je svoj reakcionarski stav. Kao što je Radu Mlađi primetio, njegov otac je postao „progresivni konzervativac” koji se divio „državnom socijalizmu”.[13] Protiv tradicionalista i elitista kao što su oni iz škole Junimea, Radu Stariji je navodno verovao da je boljarska privilegija bila prokletstvo i insistirao da bi i aristokrate trebalo da zarađuju za život.[14] Dok je podržao spajanje Moldavije sa susednom Vlaškom u ujedinjenje kneževine (iz 1881. Kraljevine Rumunije), zadržao je konzervativnu nenaklonost prema Vlasima, posmatrajući Moldavce kao strukturalno superiornije.[15]

Radu je nasledio Kajuci nakon Radukanuove smrti u junu 1872, koristio je šume za lov, a uglavnom je lovio jašući konja.[16] Bio je domaćin važnim ličnostima u rumunskom javnom životu, tako je „obradio” i članove Nacionalne liberalne stranke, kao i opozicione konzervativne partije.[17] Žrtvujući svoje snove o tome da postane inženjer kako bi nadgledao svoje nasleđe, Roseti se nadao da ce modernizovati Kajuci tokom tranzicije od manorijalizma do punog kapitalizma. U nemogucnosti da prilagodi svoj način života, na kraju je podlegao pritiscima tržišta.[18]

Reference

  1. ^ Angheluță et al., p. 125; Marghiloman, IV, p. 166
  2. ^ Sorin Iftimi, "Vechi turnuri ale Iașilor", in Monumentul, Vol. IV, 2002, [n. p.]
  3. ^ Sorin Iftimi, "Heraldică și arhitectură", in Monumentul, Vol. VII, 2006, p. 498
  4. ^ а б в Alexandru Piru, "Rosetti Radu", in Aurel Sasu (ed.), Dicționarul biografic al literaturii române, Vol. II, p. 492. Pitești: Editura Paralela 45. 2004. ISBN 978-973-697-758-9.
  5. ^ Ornea 1988, стр. 84–86.
  6. ^ Bogdan-Duică, pp. 805–807; Călinescu, p. 677; Ornea (1988), p. 85
  7. ^ Beldiman, pp. 139–143; Ornea (1988), pp. 85–86
  8. ^ Ornea 1988, стр. 87
  9. ^ Rosetti, стр. 9–14, 30–31
  10. ^ Rosetti, pp. 16, 45. See also Ornea (1988), pp. 87–88, 95–96
  11. ^ Boia 2010, стр. 292; Ornea (1988), pp. 87–88, 89–90
  12. ^ Rosetti, стр. 14–16
  13. ^ Rosetti, стр. 15, 24, 56
  14. ^ Rosetti, стр. 14–15, 172–173
  15. ^ Boia 2010, стр. 67–68; Rosetti, p. 15
  16. ^ Rosetti, стр. 14
  17. ^ Rosetti, стр. 22–25
  18. ^ Ornea 1988, стр. 87–89; Rosetti, pp. 11–14, 21–22, 29–30


Radu Roseti на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Radu_Roseti&oldid=23443949”