Богомољачки покрет — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 19. новембар 2020. у 18:17

Богомољачки покрет (званично Народна хришћанска заједница) је било добровољно удружење верника Српске православне цркве и хришћански евангелистички покрет у тадашњој Краљевини СХС/Југославији.

Формално је основан 1920. године, у настојању да заустави опадање интересовања за веру, ширење Адвентистичке цркве, успон комунизма, атеизма и материјализма, јачање положаја Римокаточике цркве у Краљевини СХС/Југославији (посебно кроз тежњу да се склопи конкордат), као и интересовање за спиритизам и теозoфију у појединим интелектуалним круговима. Своје корене вуче из неформалних православних богомољачких група које су настале у Војводини средином 19. века, а потом се 1870-их прошириле по југоистоку Србије и у Македонији, као и међу српским војницима у Првом светском рату.^[1] Ове групе окупљале су побожне младе мушкарце и жене, који су редовно похађали црквене службе и организовали ходочашћа у манастир Војловица код Панчева. Покрет је настао спонтано, када је, по завршетку рата, неколицина лаика, богомољaца, са великим мисионарским полетом, у гуњевима и опанцима, пошла у народ да проповеда јеванђеоско учење о спасењу. Покрет је временом све више добијао на бројности. Намера је била да се покрене духовно-морална обнова народа, простих лаика са села и из градова, и пробуди црквени живот (жеља за „живом Црквом“), али и да се врши евангелизација неправославних. Православно свештенство се према богомољцима испрва држало резервисано. Богомољачки покрет је исповедао чисту православну веру, али је практиковао и неке радње које се ретко врше у Православној цркви, као што је јавно читање делова из Новог завета, за које се сматра да су плод утицаја баптистичких заједница које су имале јаку подршку међу локалним Мађарима.^[1] Због бојазни да покрет не застрани у погледу учења и претвори се у секту, Свети Архијерејски Сабор СПЦ поверио је владици Николају Велимировићу духовно старешинство над овим спонатаним покретом, са задатком да богомољце „оцрквени“. Ипак, никада међу архијерејима и свештенством Српске православне цркве није постојала пуна сагласност са напорима владике Николаја да омасови Богомољачки покрет, који се многима није допадао због наглашене побожности и „туђинских“ обичаја које су практиковали богомољци.^[1]

Покрет је био најактивнији 1920-их година. Често су одржавана богомољаска црквено-народна сабрања у манастиру Жича, где je Николаj столовао као епископ. Највеће је било 1938. године, када се окупило преко 100.000 људи из свих крајева земље. Богомољци из околних места долазили су сваке недеље у цркву. После литургије певали су богомољачке песме, а владика Николај држао je своје чувене беседе. Данима и ноћима, сељаци и сељанке, од поста прегладнели, певали су хришћанске песме и крстили се пешачећи до Жиче, где су долазили како би се помолили заједно са својим владиком и узели од њега благослов. Богомољци су углавном били добро прихватани у народу, али је било и места где нису радо дочекивани. „Не одбацујте их! Немојте се бацати каменом на њих, јер можете погодити Христа!“, говорио је за богомољце владика Николај. У наредних 20 година, до почетка Другог светског рата, Народна хришћанска заједница нарашће на 400 братстава са неколико стотина хиљада чланова.

После Октобарске револуције, руски емигранти у Краљевини СХС почели су да шире теорију о јеврејској одговорности за револуцију у Русији. Народна хришћанска заједница се у својим публикацијама оштро супротстављала „јереси адвентизма“ и позивала на забрану Адвентистичке цркве. У деловању адвентиста видела се завера: о њима се писало као о „плоду јеврејомасонства у хришћанству“.^[2] Богомољачки покрет је од средине 1920-их објављивао антисемитске текстове, укључујући делове „Протокола сионских мудараца“ и чланака Хенрија Форда.^[2] Касније је Богомољачки покрет био база из које су се регрутовале присталице покрета „Збор“ Димитрија Љотића.^[3]

После Другог светског рата, у време комунистичког режима, предратни богомољци и деца из богомољачких породица учинили су много за опстанак Српске православне цркве у Југославији. Из њихових редова регрутован је највећи број свештеника, монаха и монахиња у послератној Србији.

Извори

^ ^а ^б ^в Byford 2008, стр. 35.
^ ^а ^б Byford 2008, стр. 46.
^ Стефановић 1984, стр. 31.

Литература

Стефановић, Младен (1984). Збор Димитрија Љотића (PDF). Београд: Народна књига.
Byford, Jovan (2008). Denial and Repression of Antisemitism: Post-communist Remembrance of the Serbian Bishop Nikolaj Velimirović. Central European University Press. стр. 255—. ISBN 978-963-9776-15-9.

Спољне везе

У ноћи без сна одржали су богомољци свој сабор у Жичи. "Политика", 26. окт. 1936

[FOOTNOTEByford200835-1] а ^б ^в Byford 2008, стр. 35.

[FOOTNOTEByford200846-2] а ^б Byford 2008, стр. 46.

[FOOTNOTEСтефановић198431-3] Стефановић 1984, стр. 31.

[1]

[2]

[3]

@@ Ред 1: / Ред 1: @@
 '''Богомољачки покрет''' (званично '''Народна хришћанска заједница''') је било добровољно удружење верника [[Српска православна црква|Српске православне цркве]] и хришћански [[евангелизам|евангелистички]] покрет у тадашњој [[Краљевина Југославија|Краљевини СХС/Југославији]].
-Формално је основан [[1920]]. године, у настојању да заустави опадање интересовања за веру, ширење [[Хришћанска адвентистичка црква|Адвентистичке цркве]], успон [[комунизам|комунизма]], [[атеизам|атеизма]] и [[материјализам|материјализма]], јачање положаја [[Католичка црква|Римокаточике цркве]] у Краљевини СХС/Југославији (посебно кроз тежњу да се склопи [[конкордат]]), као и интересовање за [[спиритизам]] и [[теозофија|теозифију]] у појединим интелектуалним круговима. Своје корене вуче из неформалних православних богомољачких група које су настале у [[Војводина|Војводини]] средином [[19. век]]а, а потом се [[1870е|1870-их]] прошириле по [[Јужна и источна Србија|југоистоку Србије]] и у [[Македонија|Македонији]], као и међу српским војницима у [[Први светски рат|Првом светском рату]].{{sfn|Byford|2008|pp=35}} Ове групе окупљале су побожне младе мушкарце и жене, који су редовно похађали црквене службе и организовали ходочашћа у [[манастир Војловица]] код [[Панчево|Панчева]]. Покрет је настао спонтано, када је, по завршетку рата, неколицина лаика, богомољaца, са великим мисионарским полетом, у гуњевима и опанцима, пошла у народ да проповеда јеванђеоско учење о спасењу. Покрет је временом све више добијао на бројности. Намера је била да се покрене духовно-морална обнова народа, простих лаика са села и из градова, и пробуди црквени живот (жеља за „живом Црквом“), али и да се врши евангелизација неправославних. Православно свештенство се према богомољцима испрва држало резервисано. Богомољачки покрет је исповедао чисту [[Православље|православну веру]], али је практиковао и неке радње које се ретко врше у [[Православна црква|Православној цркви]], као што је јавно читање делова из [[Нови завет|Новог завета]], за које се сматра да су плод утицаја [[Баптисти|баптистичких заједница]] које су имале јаку подршку међу локалним [[Мађари]]ма.{{sfn|Byford|2008|pp=35}} Због бојазни да покрет не застрани у погледу учења и претвори се у секту, Свети Архијерејски Сабор СПЦ поверио је [[Николај Велимировић|владици Николају Велимировићу]] духовно старешинство над овим спонатаним покретом, са задатком да богомољце „оцрквени“. Ипак, никада међу архијерејима и свештенством Српске православне цркве није постојала пуна сагласност са напорима владике Николаја да омасови Богомољачки покрет, који се многима није допадао због наглашене побожности и „туђинских“ обичаја које су практиковали богомољци.{{sfn|Byford|2008|pp=35}}
+Формално је основан [[1920]]. године, у настојању да заустави опадање интересовања за веру, ширење [[Хришћанска адвентистичка црква|Адвентистичке цркве]], успон [[комунизам|комунизма]], [[атеизам|атеизма]] и [[материјализам|материјализма]], јачање положаја [[Католичка црква|Римокаточике цркве]] у Краљевини СХС/Југославији (посебно кроз тежњу да се склопи [[конкордат]]), као и интересовање за [[спиритизам]] и [[теозофија|теозoфију]] у појединим интелектуалним круговима. Своје корене вуче из неформалних православних богомољачких група које су настале у [[Војводина|Војводини]] средином [[19. век]]а, а потом се [[1870е|1870-их]] прошириле по [[Јужна и источна Србија|југоистоку Србије]] и у [[Македонија|Македонији]], као и међу српским војницима у [[Први светски рат|Првом светском рату]].{{sfn|Byford|2008|pp=35}} Ове групе окупљале су побожне младе мушкарце и жене, који су редовно похађали црквене службе и организовали ходочашћа у [[манастир Војловица]] код [[Панчево|Панчева]]. Покрет је настао спонтано, када је, по завршетку рата, неколицина лаика, богомољaца, са великим мисионарским полетом, у гуњевима и опанцима, пошла у народ да проповеда јеванђеоско учење о спасењу. Покрет је временом све више добијао на бројности. Намера је била да се покрене духовно-морална обнова народа, простих лаика са села и из градова, и пробуди црквени живот (жеља за „живом Црквом“), али и да се врши евангелизација неправославних. Православно свештенство се према богомољцима испрва држало резервисано. Богомољачки покрет је исповедао чисту [[Православље|православну веру]], али је практиковао и неке радње које се ретко врше у [[Православна црква|Православној цркви]], као што је јавно читање делова из [[Нови завет|Новог завета]], за које се сматра да су плод утицаја [[Баптисти|баптистичких заједница]] које су имале јаку подршку међу локалним [[Мађари]]ма.{{sfn|Byford|2008|pp=35}} Због бојазни да покрет не застрани у погледу учења и претвори се у секту, Свети Архијерејски Сабор СПЦ поверио је [[Николај Велимировић|владици Николају Велимировићу]] духовно старешинство над овим спонатаним покретом, са задатком да богомољце „оцрквени“. Ипак, никада међу архијерејима и свештенством Српске православне цркве није постојала пуна сагласност са напорима владике Николаја да омасови Богомољачки покрет, који се многима није допадао због наглашене побожности и „туђинских“ обичаја које су практиковали богомољци.{{sfn|Byford|2008|pp=35}}
 Покрет је био најактивнији [[1920е|1920-их]] година. Често су одржавана богомољаска црквено-народна сабрања у [[Манастир Жича|манастиру Жича]], где je Николаj столовао као епископ. Највеће је било [[1938]]. године, када се окупило преко 100.000 људи из свих крајева земље. Богомољци из околних места долазили су сваке недеље у цркву. После литургије певали су богомољачке песме, а владика Николај држао je своје чувене беседе. Данима и ноћима, сељаци и сељанке, од поста прегладнели, певали су хришћанске песме и крстили се пешачећи до Жиче, где су долазили како би се помолили заједно са својим владиком и узели од њега благослов. Богомољци су углавном били добро прихватани у народу, али је било и места где нису радо дочекивани. „Не одбацујте их! Немојте се бацати каменом на њих, јер можете погодити Христа!“, говорио је за богомољце владика Николај. У наредних 20 година, до почетка [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата]], Народна хришћанска заједница нарашће на 400 братстава са неколико стотина хиљада чланова.