Хамзага Хусеџиновић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
м додана категорија Југословенска муслиманска организација помоћу геџета HotCat
Ред 83: Ред 83:
[[Категорија:Политичари Босне и Херцеговине]]
[[Категорија:Политичари Босне и Херцеговине]]
[[Категорија:Градоначелници Бање Луке]]
[[Категорија:Градоначелници Бање Луке]]
[[Категорија:Југословенска муслиманска организација]]

Верзија на датум 21. јануар 2021. у 22:54

Хамзага Хусеџиновић
Лични подаци
Датум рођења1880.
Место рођењаБања Лука,  Османско царство
под аустроугарском окупацијом
Датум смрти1958.
Место смртиБања Лука,  Југославија
Држављанство Османско царство
 Аустроугарска
 Југославија
Религијаислам
Политичка каријера
Политичка
странка
ЈМО
Градоначеник Бање Луке
октобар 1928. — 9. април 1932.
ПретходникХасанбег Џинић?
НаследникХасанбег Џинић
Градоначеник Бање Луке
1941. — 1941.
ПретходникМухамед Табаковић
НаследникРифат-бег Џинић

Хамзага Хусеџиновић био је бањалучки индустријалац, политичар и градоначелник Бање Луке.

Предратни живот

Рођен је 1880. године у такозваној Жутој кући, породичном дому Хусеџиновића, у близини касније добро познате Црне куће. Његов отац Хамид био је велики земљопосједник. Након диобе имовине с браћом, Хамзага добија земљиште у Петошевцима, на Туњицама и на Раковачким барама. Припала му је и Жута кућа и дио земљишта уз Врбас, на коме 1913. гради кућу.

На мјесту гдје је некада био ахар (дворишна кућа), према пројекту архитекте Јосипа Ванцаша, познатог по пројектима банака, изградио је кућу која је својом љепотом и грандиозношћу одударала од других градских кућа. За разлику од дотадашњих турских кућа, које су се градиле повучене дубље у посјед, ова кућа је била одмах уз улицу, што је показивало савременост њеног власника. Важила је за једну од нараскошнијих кућа, како по својој величини и посебном архитектонском уређењу тако и по ентеријеру, на чије уређење је потрошено скоро колико и на изградњу.

Од једног италијанског индустријалца Хамзага откупљује циглану, која му доноси велики профит и сталну финансијску сигурност. Колико је промета имала циглана најбоље осликавају ријечи које је Хамзага често понављао: „Свих седморо дјеце могло би живјети у Паризу, а да ништа не раде до краја живота”.

По избијању Великог рата 1914. године, Хамзага добија позив за регрутацију. Успјешно поткупљује аустријског љекара и тако избјегава учешће на фронту. Своје мишљење о дотад највећем и најкрвавијем свјетском окршају описује ријечима: „За чије бабе здравље да ја остављам своје кости на Галицији?”

Живот у Краљевини

По стварању Краљевине Југославије, то јест оснивања Врбаске бановине, са 1928. на 1929. годину, Хамзага је изабран за првог градоначелника Бање Луке. Тим поводом одлази у Београд у поклонствену депутацију краљу Александру. У пратњи његове кћери Ашиде, краљ га прима у двору, рукује се и онако необавезно рече: „Чујем у Бањој Луци блато до кољена”. У том тренутку Хамзаги је пао мрак на очи. По изласку из двора кћерки је рекао да би му лакше било да му је неко просуо пун лавор гована на главу. По повратку у Бању Луку градоначелник ужурбано почиње са изградњом путева. Калдрмишу се и асфалтирају улице, уређују паркови и алеје, све да би се промијенила краљева крива слика о заосталој турској вароши.

У том периоду, одмах до Хамзагине куће, изграђена је општинска зграда. Народ се послије шалио да је градоначелник изградио општинску зграду поред куће како не би пуно пјешачио до посла. Било је то доба благостања за Хамзагу и његову породицу. Поред великог иметка и циглане, посједовао је око 30 кућа у тадашњој Бањој Луци. Међутим, Хамзагино управљање градом нагло се окончава. Разлог подношења оставке била је афера у којој је Хамзага имао удјела.[1]

Афера и смена

Хамзага Хусеџиновић смењен је с места градоначелника 9. априла 1932. године, због учествовања у тучи дан раније која је довела до смрти Душана, Цвија и Ђурђа Аљетића.

Дана 4. априла 1932. године, суд је пресудио да посед Аљетића припада Хусеџиновићу. Стога је Хусеџиновић 8. априла кренуо да преузме тај посед заједно са својом екипом и два жандарма. Најпре је судски гласник предао одлуку суда Душају Аљетићу. Међутим, Аљетић је одговорио да је ова одлука требало да му буде уручена још два дана раније и да ће он пре пасти мртав него што ће дозволити да му неко отме посед и кућу. У међувремену, стигли су и познаници Хамзаге Хусеџиновића, као и аутомобил с Хусеџиновићем, његовим сином Мунибом, али и судијом и геометром. Због напетог стања у дому Аљетића, жандарми су с командантом први пришли кући Аљетића у намери да их умире. Неколико минута након патроле, до куће Аљетића стигла је и Хусеџиновићева екипа од 20-ак људи. Муниб Хусеџиновић носио је пиштољ у џепу капута. Судија је покушао да уручи пресуду Душану Аљетићу, који је тврдио да је реч о превари како би му се отео посед. Судија је позвао жандарме да реагују, док је с друге стране поседа екипа дошљака на челу с извесним Хамдијом Чолаком узела троножац геометру. Аљетићи су се наоружали, па је овај покушао троношцем да их удари. Док је судски гласник смиривао страсти, Душан Аљетић јурнуо је ка Салиху Хусеџиновићу, који је такође имао пиштољ. Док је бежао, Салих је пао и испалио неколико хитаца ка Душану, који га је гађао секирицом, и његовом сину Цвији.

Након ових хитаца, настало је опште пушкарање. С друге стране поседа, два жандара покушала су да смире ситуацију, када је једног од њих коцем по глави ударио Стојан Ајетић. Жандарм је пао и испала му је пушка коју је дохватио Душан Аљетић. Душан је пушку уперио ка команданту жандармерије, те је након неколико упозорења да то не чини, други жандарм устрелио Душана Ајетића. Међутим, овај метак није усмртио Душана, који је имао три прострелне ране, а његов син Цвијо две.[2]

Неке новине, попут Правде, тврдиле су да је Хусеџиновић бесправно покушао да присвоји посед ових сељака.

Током изрицања пресуде, у судници је било толико много људи, да је судска сала била премала да прими све оне који су то желели. Пресуда је донета тачно у 12 часова. Према пресуди, Салих Хусеџиновић, синовац Хамзагин, осуђен је на 3 месеца затвора. Хамдија Чолак осуђен је на 4 месеца строгог затвора. Стојан и Михаило Аљетић осуђени су на 12 дана затвора и 10 дана затвора.

Муниб и Хамзага Хусеџиновић ослобођени су кривице.

Суд је утврдио да су искључиво жандарми криви за смрт Аљетића, док су остали криви само због наношења телесних повреда.[3]

Усташка окупација

Бања Лука 1941. године пада под усташку власт. У дојучерашњу општинску зграду уселио се стожерник Виктор Гутић, одакле ће одлучивати о судбинама људи из Бање Луке и њене околине. Стожерник тражи од Хамзаге да преузме дужност градоначелника. Бојећи се да у случају одбијања не постане сумњив новим властима, како му је рекао његов зет др Хасиб Бушатлић, и плашећи се за своју породицу, полаже усташку заклетву и постаје градоначелник. На овој позицији неће остати дуго. Захваљујући свом зету доктору, који му издаје љекарско увјерење да има слабо срце, Хамзага напушта положај градоначелника.

Хамзага је један од потписника Муслиманске бањалучке резолуције, којом су муслимани захтијевали да се прекине с неправедним убијањем православног становништва.

Послијератни живот

Како се на нашим просторима брзо смјењују и власти и државе, тако у Бању Луку 1945. улазе партизани. Тих дана живио је Хамзага на имању у Залужанима, гдје по њега долазе припадници УДБА-е и одводе га у Бању Луку. Отпочиње судски процес у ком су се смјењивали многи свједоци, већином инструисани да говоре против Хамзаге, док су неки говорили онако како је било.

Од онолике имовине остављена му је само кућа. Ни њу не би добио да није било тужиоца Вељка Ђорђевића, који није заборавио Хамзагино доброчинство и стипендију која му је омогућила студирање правних наука. Хтио је да му се бар на неки начин одужи. Године које слиједе донијеће пуно тешкоћа и мука Хамзаги Хусеџиновићу. Сви његови бивши радници са циглане добили су заслужене пензије, а он је за то право био ускраћен. Да би преживио тешке посљератне године био је принуђен да продаје кућни намјештај, ћилиме и све што је годинама стицао.

Често се могао срести испред хотела Палас како у капуту подераних лаката са пијаце носи свежањ сира и канту млијека. Посљедње дане живота проводи у својој кући, у соби са погледом на Врбас, у којој умире 1958. године. Смирај је пронашао на бањалучком гробљу Ступница.[4]

Референце