Кнежевина Србија — разлика између измена
мНема описа измене ознака: ручно враћање |
Нема описа измене |
||
| Ред 5: | Ред 5: | ||
| Уобичајен_назив = Србија |
| Уобичајен_назив = Србија |
||
| Слика_застава = Flag of Serbia (1835–1882).svg |
| Слика_застава = Flag of Serbia (1835–1882).svg |
||
| Слика_грб = |
| Слика_грб = Coat of Arms of the Principality of Serbia.png |
||
| Име_генитив = Кнежевине Србије |
| Име_генитив = Кнежевине Србије |
||
| Слика_карта = Principality of Serbia in 1878 SR.png |
| Слика_карта = Principality of Serbia in 1878 SR.png |
||
Верзија на датум 17. фебруар 2021. у 22:27
.svg)
.svg){kind=small}
Кнежевина Србија (име за време постојања Књажество Србија) је постојала у периоду од 1815. до 1882. године. Настала је после Другог српског устанка и постојала све док 1882. године није проглашена у Краљевину Србију.
Оно што су Срби стекли оружјем је уређивано дипломатским актима о положају кнежевине: 1) осмим чланком Букурештанског мира из 1812, 2) петим чланком Акерманске конвенције из 1826, 3) шестим чланком Једренског уговора из 1829, 3) Хатишерифима султана издатим 1829, 1830, 1833, 1838. и 1853. и 5) 17, 18, 28, и 29. чланком Париског уговора из 1856.[2]
У овом периоду су се око власти надметале и смениле две династије 1842. и 1858. године, чији су родоначелници били кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и оснивач Кнежевине Србије и Ђорђе Петровић — Карађорђе, вођа Првог српског устанка. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нова знања.
Кнежевина је формално део Турске царевине до 1878. када се после Српско-турских ратова из 1876—1878. формално добија независност и територијално проширење.
Историја
Српска револуција
Српски отпор Османској доминацији, дуго година латентан, нарочито је узео маха почетком 19. века, букнувши у Првом и Другом српском устанку 1804. и 1815. године. Османско царство се у то време већ налазило у стању дубоке кризе без перспективе на опоравак, што се посебно тешко одражавало на хришћанске народе који су у њему живели.
Срби су подигли не само националну него и социјалну револуцију, након које је Србија почела да хвата корак са осталим европским државама, прихвативши вредности грађанског друштва. Као резултат ових устанака и потоњих ратова против Османске империје, формирана је независна Кнежевина Србија, која је била међународно призната 1878. године.
Аутономија кнеза Милоша
.png)
По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се определио за стварање и јачање српске државности кроз дипломатске методе и постепено освајање државних овлашћења од Османског царства. Период од 1815. до 1830. године обележен је стварањем аутономних српских органа по селима, окрузима и нахијама, чија су овлашћења постепено расла. Но, карактеристичан је и апсолутизам кнеза Милоша, који је практично преузео турске методе власти, успоставио сопствени феудални систем и успоставио монополе на трговину од којих се обогатио. Једренски миром (1829) су се Османлије обавезале да дозволе да Србија анектира шест нахија које су током Првог српског устанка освојили српски устаници. За будућност Србије од значаја је Хатишериф 1830. године, којим је Србија прешла од провинцијског у статус вазалне кнежевине, уз друге значајне одредбе. Србија је хатишерифом добила слободу вероисповести и да у Београду за митрополита може бити биран Србин уместо дотадашњих Грка, тако је 1831. изабран митрополит београдски Мелентије Павловић.
У народним масама јачао је отпор према Милошевом апсолутизму, који ће довести до неколико већих буна, а после Милетине буне и до доношења кратковеког Сретењског устава од 1835. године, првог српског устава. Коначно ограничавање Милошеве власти уследиће Турским уставом 1838. године, после чега ће кнез Милош абдицирати. Престоница Кнежевине Србије у том периоду више година била је Крагујевац.
13. јун–8. јул 1839.
После кнеза Милоша формално је власт преузео његов старији син Милан који је био слабог здравља и убрзо умро непотписавши ниједан документ као кнез Србије.
Прва владавина кнеза Михаила Обреновића
После смрти Милошевог старијег сина Милана на власт је дошао Милошев млађи син Михаило.
После трогодишње прве владавине кнеза Михаила, уследила је смена династија и на престо је 1842. дошао Карађорђев син кнез Александар Карађорђевић. Тада је и престоница пренета у Београд.
Владавина кнеза Александра Карађорђевића
Уставобранитељи
| Историја Србије |
|---|
 |
 Портал Србија |
(1842–1858)
Период владавине кнеза Александра Карађорђевића (1842—1858) познат је као период владе уставобранитеља, јер су праву власт имали чланови Државног савета, који су заправо чинили једно олигархијско тело. Назив уставобранитељи потиче од њиховог залагања за строго поштовање Турског устава. Овај период представљао је период развоја Србије, јер су уставобранитељи своја широка овлашћења користили за доношење бројних закона, изградњу првих индустријских постројења и установљавање институција од значаја за младу државу. Србија добија бирократски апарат, а започиње се и политика слања младих и перспективних студената на чувене иностране универзитете.
У Мађарској револуцији 1848. у Војводини, учествују и чете добровољаца из Србије под командом Стевана Книћанина, које је као помоћ Србима у њиховој борби за аутономију послао Кнез Александар Карађорђевић.
После Кримског рата, који је завршен Париским миром, основане су две комисије у вези са Дунавом. Србија је учествовала у једној од њих, у Обалској дунавској комисији, од 1857. године. То је први пут да Србија, као вазална Кнежевина, учествује у раду неке међународне комисије. Статус Србије после Париског мира је стављен под „заједничку гарантију свих сила уговорница": Русије, Аустрије, Француске, Уједињеног Краљевства, Сардиније и Пруске. У Србији је тада забрањено свако војно посредовање, без сагласности свих сила уговорница.
Друга владавина кнеза Милоша
Период уставобранитеља окончан је сукобом између кнеза и Савета, што је неочекивано резултовало враћањем на престо кнеза Милоша и његовом краткотрајном другом владавином. После његове смрти, 1860. године на престо по други пут долази кнез Михаило.
Друга владавина кнеза Михаила Обреновића
.jpg)
Период владавине кнеза Михаила обележен је на спољашњем плану великим напретком у погледу самосталности Србије.
На почетку његове друге владавине учињене су значајне промене у унутрашњој политици Србије, а важећи „Турски устав“ је укинут, променом низом органских закона без сагласности Порте, дошла су сасвим друга законска наређења, што је требало да покаже самосталност Србије и на унутрашњем плану. Више закона донето је на Преображенској скупштини 1861. године у Крагујевцу.
Кнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спољашње политике, с девизом: „Закон је највиша воља у Србији“.
На празник Духови, 23. маја 1865, кнез Михаило је свим борцима из Милошевог устанка, који су доживели прославу педесетогодишњице обновљене слободе, подарио споменицу која је била саливена од првога топа кнеза Милоша и називала се Таковски крст. Централна прослава 50 година устанка била је на Топчидеру.
Кнез Михаило је упорном политиком успео да издејствује повлачење турских посада из српских градова 1867. године, последњи утврђени градови били су: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко. Овом догађају предаје градова претходио је сукоб са Турцима 1862. и бомбардовање београдске вароши од стране Турака из калемегданске тврђаве.
Кнез Михаило је поставио и темеље будућој српској војсци. Постојали су и планови о формирању веће антитурске коалиције (са Бугарима, Грчком и Црном Гором) и коначном протеривању Турске са Балкана.
Лични режим кнеза, који би се могао назвати и просвећеним апсолутизмом (јер је кнез улагао напоре у модернизацију и реформе у Србији) створио је отпор код одређених либералних кругова у Србији, који ће преузети екстремне кораке у уклањању кнеза са власти. Под околностима које до данас нису разјашњене, кнез Михаило убијен је 29. маја, 1868. године у Кошутњаку. Будући да кнез Михаило није оставио законитих потомака за наследника је изабран унук Милошевог брата Јеврема, Милан Обреновић.
Намесништво
После убиства кнеза Михаила 1868. владало је трочлано Намесништво у име малолетног кнеза Милана до 1872.
Намесништво су чинили: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић.
Године 1869. донет је Намеснички устав, који ће омогућити први продор парламентаризма у Србију.
Владавина кнеза Милана Обреновића
По стицању пунолетства, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт од намесништва. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на Русију. У његово време почињу да се догађају судбоносни догађаји.
Када је у Невесињу избио устанак- „Невесињска пушка“, 1875. године, кнез Милан је одбио да узме учешћа у њему и осуђивао тај устанак.
Независност Србије
Ипак, на међународном плану, Србија је још увек, 70 година после Првог српског устанка, третирана као део Османског царства.
Овај изузетно значајан период за Србију обележен је ратовима против Турске (Српско-турски ратови (1876—1878)) и добијањем независности Србије 1878. године после Берлинског конгреса.
Након Берлинског конгреса дотадашња Србија је проширена за четири округа и најзад међународно призната од Аустроугарске, Немачке, Уједињеног Краљевства, Русије, Француске и самог Османског царства.
У Србији се званично уводе прве политичке странке 1881. године: Радикална, Либерална и Напредњачка.
Стварање краљевине
Кнежевина Србија је 6. марта 1882. године уздигнута у ранг Краљевине Србије, а Милан Обреновић постаје њен први нововековни краљ и тако завршава период Књажевства у обновљеној Србији васпостављењем Краљевства.
Административна подела
Административна подела Кнежевине Србије која је почела да се постепено спроводи одмах после формирања Кнежевине Србије 1815. године мимо устаљених административне подела на ејалете каква је била присутна на осталим територијама Османског царства који нису имале аутономију, али ипак по узору на дотадашњу османлијску административну поделу. Кнежевина Србија је све до Берлинског конгреса 1878. године била у саставу Османског царства. По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се определио за стварање и јачање српске државности дипломатским методама и постепено освајање државних овлашћења од Османског царства. Период од 1815. до 1833. године обележен је стварањем органа власти Кнежевине Србије у селима, окрузима и нахијама, чија су овлашћења постепено расла.
Читава територија Кнежевине Србије је 1834. године одлуком скупштине била подељена на 5 сердарстава и 19 окружја, чиме су укинути сви облици административних подела који су имали своје порекло у Османском царству. У састав ових пет сердарстава је ушло и шест нахија које је Османско царство препустило Кнежевини Србији у складу са одредбама Акерманске конвенције која је у члану 5 предвидела да се Кнежевини Србији врати 6 нахија (Крајина, Црна Река, Параћин, Крушевац, Стари Влах, Јадар и Рађевина) које су османлије заузеле после сламања Првог српског устанка.
Пет сердарстава на које је подељена Кнежевина Србија су била: Рашко, са седиштем у Чачку, Расинско са седиштем у Јагодини, Подунавско са седиштем у Београду, Мачванско са седиштем у Шапцу и Тимочко са седиштем у Неготину
Новим одлукама Народне скупштине донетим 1836. године, које је прихватио и Турски устав из 1838. године, Кнежевина Србија се дели на 17 округа. О њиховим надлежностима је био донет посебан Закон о Устројењу окружни начелничаства и главним дужностима среских начелника. Организација срезова предвиђена овим законом је остала на снази све до стицања независности Кнежевине Србије и формирања Краљевине Србије 1882. године
Друштво и култура
У овом периоду основана прва гимназија у Србији 1833, прво позориште Књажевско-српски театар 1835.
Године 1838, је основан Лицеј, прерастање Лицеја у Велику школу 1863. године, претеча Универзитета у Београду.
Велика школа била је смештена у Капетан-Мишино здање које је поклонио Миша Анастасијевић „своме отечеству“.
Култура овог периода дала је Друштво српске словесности. Његови оснивачи били су Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић. Задатак друштва био је ширење наука на српском језику и усавршавање српског народног језика.
Суспендовано Друштво српске словесности (27/1 1864) обновљено је 29/7 1864. под именом Српско учено друштво.
Први председник С. У. Д. био је Јован Гавриловић. Рад С. У. Д. састојао се у читању самосталних радова појединих чланова, читању критика радова упућених друштву, у прикупљању разноврсних историјских података, старању о прикупљању старих списа и докумената, слању чланова за снимање архитектонских и сликарских споменика по Србији, прикупљању топографских испитивања и метеоролошких бележака. Резултате тога рада С. У. Д. давало је у своме органу Гласнику С. У. Д. Чланци и расправе у њему највише су се односили на историју, затим филологију, географију, статистику, археологију, библиографију, медицину, музику итд. Цео тај рад је продужење Д. С. Словесности. Гласник је излазио под редакцијом С. У. Д. у 75 књига I одељења (чланци и расправе) и 15 књ. II одељења (различна научна грађа).
Тих година је почела изградња и Народног позоришта које је почело са радом 1869.
Године 1876., на иницијативу др Владана Ђорђевића основано је Српско друштво Црвеног крста, на челу са митрополитом Михаилом.
У Кнежевини Србији 1857. основано је Прво српско друштво за гимнастику и борење, прва организација такве врсте на балканским просторима.
Демографија
Број, пораст становништва и густина насељености
У Србији је 1834. године извршен први општи попис становништва који је обухватио целокупно становништво (осим Турака и Цигана). До тада су спровођени само делимични пописи.
Почев од 1834, па закључно са 1877. годином, у Кнежевини Србији, у неједнаким временским размацима, спроведено је укупно 10 пописа становништва.
| Година пописа | Површина, km² | Број становника | Густина на 1 km² | Просечан годишњи пораст | Ланчани индекс пораста становништва |
|---|---|---|---|---|---|
| 1834 | 43 555 | 678 192 | 15,6 | ... | ... |
| 1841 | 43 555 | 828 895 | 19,0 | 21 529 | 122 |
| 1843 | 43 555 | 859 545 | 19,7 | 15 325 | 104 |
| 1846 | 43 555 | 915 080 | 21,0 | 18 512 | 106 |
| 1850 | 43 555 | 956 893 | 22,0 | 10 453 | 105 |
| 1854 | 43 555 | 998 919 | 22,9 | 10 507 | 104 |
| 1859 | 43 555 | 1 078 281 | 24,8 | 15 872 | 108 |
| 1863 | 43 555 | 1 108 568 | 25,5 | 7 572 | 103 |
| 1866 | 43 555 | 1 215 576 | 27,9 | 35 669 | 110 |
| 1874 | 43 555 | 1 353 890 | 31,1 | 19 759 | 111 |
Десети попис становништва спроведен је у децембру 1874. године. Затим су извршене припреме за попис који је требало да буде спроведен крајем децембра 1880. године, и то у складу с препорукама с Међународног статистичког конгреса одржаног 1873. године, у Петрограду. Међутим, рат с Турском, 1877. и 1878. године, и политичке прилике које су настале након рата омеле су спровођење овог пописа.
Наредни попис становништва извршен је тек крајем децембра 1884. године (у Краљевини Србији). У међувремену, Кнежевина Србија је на Берлинском конгресу 1878. добила признање своје политичке независности на проширеној територији (са окрузима: Нишким, Пиротским, Врањским и Топличким), на површини од 48.303 km². Делимични попис спроведен је 1879. године само у тзв. Новим областима.[3]
Народност и вероисповест
- Укупно 1866 — 1 215 576
- Укупно 1874 — 1 353 890
- Вероисповест 1874:
- Православна — 1 341 041 (99,05%)
- Католичка — 4 161 (0,31%)
- Протестантска — 463 (0,03%)
- Мојсијева — 2 049 (0,15%)
- Мухамеданска — 6 176 (0,46%)[3]
- Вероисповест 1874:
Муслимани
Пре Првог српског устанка у Србији је живео знатан број муслимана.[4] Након повлачења Турака са територија под контролом Срба, долази до уништавања муслиманских верских здања и великих исељавања муслиманског становништва.[4] У Београду је некада постојало око 273 џамија, које су скоро све порушене, осим једне, Бајракли џамије.[4] Џамије су рушене и у другим градовима који су били у саставу кнежевине Србије. Тако су у Ужицу порушене 34 џамије, у Смедереву 24 итд.[4] Према Ријасету Исламске заједнице Србије у Београду је било 12 џамија 1863. које су постепено пропадале по одласку муслимана из Србије и Турске окупаторске војске. [5]
На међународној конференцији у Канлиџи на Босфору, 22. новембра 1862. године, је договорено исељавање муслимана из Србије.[6]
Тих година многи муслимани, као избеглице, прелазе у Босну или Новопазарски санџак, који још увек није био у саставу Србије. У Босанску Костајницу крајем 1862. и почетком 1863. године долазе муслимани из Шапца, Ваљева и Ужица.[6] Многи муслимани, избегли из Србије 1862. и 1863. године, су насељени у Зворнику, који је тада био у саставу Босанског пашалука.[7]
Види још
Референце
- ^ Намеснички устав
- ^ Србски народ и источно питање, Владимир Јовановић, штампано 1863.
- ^ а б Два века развоја Србије — статистички преглед, РЕПУБЛИЧКИ ЗАВОД ЗА СТАТИСТИКУ, Београд, 2008.
- ^ а б в г „Muslimani Balkana “Istočno pitanje“ u XX. vijeku” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 9. 6. 2015. г. Приступљено 27. 10. 2017.
- ^ Судбина Београдских џамија
- ^ а б Исељавање муслиманског становништва из Кнежевине Србије у Босански вилајет (1862—1867), Знакови времена, бр. 12
- ^ „Šljivo Galib, The Coming of the Muslim Exiles from the Principality of Serbia to the Zvornik Kajmakamluk in 1863”. Ceeol.com. Приступљено 13. 1. 2012.
Литература
- Јовановић, Слободан (1933). Уставобранитељи и њихова влада (1838—1858) (3. испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон.
- Јовановић, Слободан (1933). Друга влада Милоша и Михаила (2. испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон.
- Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 1 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон.
- Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 2 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон.
- Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 3 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон.
- Стојанчевић, Владимир (1971). Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856. године. Београд: Издавачко-штампарско предузеће ПТТ.
- Стојанчевић, Владимир (1981). „Српска национална револуција и обнова државе од краја XVIII века до 1839”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—158.
- Попов, Чедомир (1981). „Србија 1868—1878. године”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 303—421.
- Стојанчевић, Владимир (1986). Србија и Бугарска од Санстефанског мира до Берлинског конгреса. Београд: Историјски институт, Просвета.
- Стојанчевић, Владимир (1990). Србија и ослободилачки покрет на Балканском полуострву у XIX веку. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Стојанчевић, Владимир (1996). Југоисточна Србија у XIX веку (1804—1878). Ниш: Просвета.
- Стојанчевић, Владимир (1998). Српски народ у Старој Србији у Великој источној кризи 1876-1878. Београд: Службени лист СРЈ, Балканолошки институт САНУ.
- Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (1986). The Establishment of the Balkan National States, 1804-1920. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-96413-3.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Новаковић, Драган (2009). „Црквена политика кнеза Милоша и борба за аутономију Православне цркве у Србији”. Црквене студије (6): 365—382.
- Радосављевић, Недељко В. (2014). „Аутономија Православне цркве у Кнежевини Србији и арондација епископија 1831-1836”. Истраживања. Филозофски факултет у Новом Саду. 25: 233—248.
- Љушић, Радош (2001). Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Терзић, Славенко (2011). „Руски словенофили и српско питање (1856-1878)”. Српско-руски односи од почетка XVIII до краја XX века. Београд: САНУ. стр. 95—107.
Спољашње везе
- Документарни филм „Кнежевина Србија“
- Шумадија без турбана („Вечерње новости“, фељтон 18-25.2.2010)
- Владимир Стојанчевић: Србиај у време Кримског рата 1853—1856, Зборник Матице српске за историју, број 55, 1997. године
- Судство у Кнежевини Србији (1838-1869) докторска дисертација (2014)