Александар Дероко

За другу употребу, погледајте страницу Дероко.

Александар Дероко
Дероко на поштанској марки Србије, издате 2019.
Лични подаци
Датум рођења	(1894-09-16)16. септембар 1894.
Место рођења	Београд, Краљевина Србија
Датум смрти	30. новембар 1988.(1988-11-30) (94 год.)
Место смрти	Београд, Социјалистичка Федеративна Република Југославија

Александар Дероко (4/16. септембар 1894 — 30. новембар 1988) био је српски архитекта, уметник и писац

Аутор је многобројних књига из домена архитектуре, али и других области, које је најчешће сам илустровао. Био је вишегодишњи професор Београдског универзитета, а члан Српске академије наука и уметности постао је 1956. године.

Стварао је у неколико архитектонских праваца, а највише у српском националном стилу и модерни.

Биографија

Потиче из италијанске породице Дероко, која је живела у Венецији. Прадеда Марко Дероко населио се у Дубровнику. А деда Јован се преселио из Дубровника у Београд, где је радио као наставник "начертанија" у Кутликовој Уметничкој школи. Из брака са полу Српкињом-полу Немицом, Катарином имао је сина Евжена. Александрови родитељи били су, отац Евгеније - Евжен Дероко инжењер, високи чиновник на железници и мајка Ангелина (Анђа) рођ. Михајловић, родом из банатског села Мокрина. Евжен Дероко био је пионир српске филателије. У Београду је Александар матурирао и уписао Технички факултет. Почетак Првог светског рата га је дочекао на студијама. У рату је учествовао као један од 1300 каплара са чином наредника.

По окончању рата вратио се студијама архитектуре и уметности у Риму, Прагу (два семестра провео и на Факултету за архитектуру и грађевину Чешког техничког универзитета у Прагу), Брну и Београду где је дипломирао 1926. године. Као стипендиста француске владе одлази у Париз где се дружи са Пикасом, Шумановићем, Ле Корбизијеом, Растком Петровићем и другима који су тада живели у Паризу.

Архитектура

Вила у Лацковићевој

Са Богданом Несторовићем је 1926. направио пројекат Храма светог Саве са којим је победио на конкурсу; изградња тог храма се данас приводи крају. Почетком тридесетих година постао је професор на Архитектонском и Филозофском факултету на којима је предавао до пензионисања 1974. године.

На Архитектонском факултету у Београду, Дероко је био редовни професор на предмету Савремена архитектура. Амфитеатар је био премали да прими све студенте, и уопште све заинтересоване. Током Другог светског рата био је заточен у логору на Бањици.

На својим путовањима у више наврата (1954, 1956. и 1965) боравио је на Светој гори, о чијој је архитектури и животу оставио драгоцене податке.

Друге области

Александар Дероко је био један од првих свестраних спортиста у Србији. На пливачком такмичењу у организацији Српског олимпијског клуба 1911, освојио је златну медаљу у препливавању Саве и у пливању на 1000 m низводно слободним стилом. Истовремено се бавио и моделарством. Конструисао је и израдио једну од првих ваздушних једрилица у Србији. Са моделима своје конструкције учествовао у такмичењима која су 1910-12 организовали први млади моделари у Србији. Та љубав према једрилицама и ваздухопловству га је одвела да се као ђак добровољац пријави у војску, где на Солунском фронту, као један од 1300 каплара постаје и један од првих српских ратних пилота.

Александар Дероко се такође бавио илустрацијом, махом у виду цртежа приватних честитки које одају ведру и шаљиву страну личности једног од кључних протагониста наше историје архитектуре 20. века. Илустрације његових личних “поштанских карти”, створене у периодима када попушта педантна и заморна пројектантска активност, приказују живу београдску атмосферу, дружељубивост, еротичност, речју - слободоумље новог образованог грађанства. На разиграним скицуозним цртежима шаљиво су приказани и народни обичаји приликом традиционалних светковина. Понегде они добијају ноту експресивности, на граници карикатуралног, али увек препознатљивог стила. Његова наклоност ка националном и традицији огледа се кроз дискретно провлачење орнамената - заставица из рукописних књига.

Дела

План Филозофског факултета у Београду, заједно са Петром Анагностијем

Архитектонска

• Храм светог Саве у Београду, са Богданом Несторовићем
• Богословски интернат у Београду тзв. Богословија, заједно са Петром Анагностијем
• Споменик косовским Јунацима на Косову пољу
• Конак у манастиру Жичи
• Епархијски конак у Нишу, заједно са Петром Анагностијем
• Храм Преображења Господњег у Новом Сарајеву
• Капела Видовданских јунака у којој је сахрањен Гаврило Принцип
• Многе цркве
• Кућа пуковника Елезовића у Београду
• Кућа Николајевића са апотеком
• Кућа у Сремским Карловцима на адреси Карловачких ђака 72

Писана

• „Народно неимарство“ - I том 1939, II том 1940.
• „Средњовековни градови у Србији, Македонији и Црној Гори“ 1950.
• „Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији“ 1953.
• „Римски споменици у Ђердапу“ 1959.
• „Архитектура старог века“ 1962.
• „Medieval Castles on the Danube“ („Средњовековни градови на Дунаву“) 1964.
• „Света гора“ 1967.
• „Атос“ 1967.
• „А ондак је летијо јероплан над Београдом“ 1983.
• „Мангуплуци око Калемегдана“ 1987.

Награде и признања

• Албанска споменица, 1915-1918.
• Седмојулска награда, 1965.
• Орден рада са црвеном заставом, 1965.
• Орден Републике са златним венцем, 1978.
• Médaille du mérite
• Октобарска награда Београда, 1988.

Литература

• Александар Дероко, „Света гора“, Београд (биографски део)
• Marija Ristic, Aleksandar Deroko u: Zlatno pero Beograda, Beograd: ULUPUDS, 2017.

Спољашње везе

• Биографија на сајту САНУ
• Сто двадесет пет година од рођења Александра Дерока („Политика”, 25. новембар 2019)
• Изложба ликовних дела Александра Дерока: Ренесансни видици архитекте и пилота („Вечерње новости”, 4. јул 2020)