Аутокефална црква

Аутокефална црква (од грч. αυτός и грч. κεφαλή) јесте помјесна црква која је независна у свом унутрашњем животу, али се налази у литургијској, догматској и канонској заједници Православне цркве.

Аутокефалност

Идеја аутокефалности конститутивна је помјесној цркви јер она представља народ Божији (грч. λαος) сабран у једном мјесту ради приношења тајне евхаристије, под вођством епископа окруженог свештеницима и помогнутог ђаконима, уз учешће вјерника. Аутокефални карактер помјесне цркве најбоље се исказује у том евхаристијском сабрању јер оно посједује еклисијалну форму без које не постоји Црква.

Након првобитног ширења хришћанства и ван великих градова дошло је до промјене црквене организације. Формиране су бројне црквене покрајине које су раздијељене међу епископима на челу са „првим епископом“ (архиепископом или митрополитом). Независност древних помјесних цркава била је ограничена, нарочито у дисциплинарном и административном домену. Већ се васељенски сабори изјашњавају о подјели древних цркава на веће територијалне јурисдикције (митрополије и патријархате) потврђујући да пет патријархата (тзв. пентархија) имају апостолско поријекло — Рим, Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим.

Једна помјесна црква се признаје за аутокефалну кад испуни сљедеће услове: да има сабор епископа (они су њена једина канонска власт), да бира свог првојерарха (архиепископа, митрополита или патријарха), да има одређену територију као јурисдикцију и да освећује свето миро нужно за свету тајну миропомазања.

Процес признавања права да се самостално управља и да се бира свој првојерарх је веома тежак. Неки теолози сматрају да се аутокефалија базира на модерном схватању нације и критикују независност нових патријархата будући да су се они организовали на етничком, а не на територијалном принципу. Тако се аутокефална црква поистовјећује са националном (тзв. филетизам). Територијални принцип јесте основни принцип за само постојање и оснивање једне помјесне цркве и њега треба сматрати као канонску основу аутокефалије и аутономије.

Међутим, помјесна црква није само просто територијално јединство. Канонска традиција и црквена пракса у том погледу много су флексибилније и установиле су сљедеће ставове: аутокефалија и аутономија нису се сматрале искључивим у погледу географске универзалности Цркве него у смислу њене католичности (саборности); аутокефалијом се признаје посебна идентичност помјесне цркве; аутокефалија, као и примат, није привилегија дата само једној цркви или извјесним црквама — свака помјесна црква се налази у апостолском прејемству преко своје јерархије и њеног учења о вјери. Систем аутокефалних цркава и националних јурисдикција обједињује територијално и организационо начело са мисионарским пасторалним нужностима Цркве. Са историјске тачке гледишта, систем аутокефалних цркава постоји пре шизме између Истока и Запада (1054), као и пре пада Цариграда под Турке (1453). Помјесна црква која узурпира свој статус аутокефалије или аутономије постаје некоординирана тј. неукључена у поредак православне саборности — није Црква него шизматичка скупина.

Диптих

Данас постоји укупно 14 општепризнатих аутокефалних цркава. Међутим, по диптиху Цариградске патријаршије аутокефалија се признаје и Православној цркви Украјине док се по диптиху Московске патријаршије аутокефалија признаје Православној цркви у Америци. Између два диптиха постоје и мање разлике у редослиједу.

Диптих Цариградске патријаршије	Диптих Московске патријаршије
Цариградска Александријска Антиохијска Јерусалимска Руска Српска Румунска Бугарска Грузијска Кипарска Грчка Пољска Албанска Чешких земаља и Словачке Украјине	Цариградска Александријска Антиохијска Јерусалимска Руска Грузијска Српска Румунска Бугарска Кипарска Грчка Албанска Пољска Чешких земаља и Словачке Америчка

Постоје и аутономне цркве које су под јурисдикцијом аутокефалних цркава. Управо је организованост Православне цркве у аутокефалне и аутономне цркве једно од особености православља.

Види још

• Аутономна црква
• Самоуправна црква

Литература

• Дурковић-Јакшић, Љубомир (1991). Митрополија црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Митрополија црногорско-приморска. 
• Ивановић, Филип (2006). Проблематика аутокефалије Митрополије црногорско-приморске. Подгорица-Цетиње: Унирекс, Светигора. 
• Kalezić, Dimitrije M. (1996). „Autokefalistički pokret u Crnoj Gori: Studija iz sociologije religije”. Religija-crkva-nacija: Vreme posle rata. Niš: Jugoslovensko udruženje za naučno istraživanje religije. стр. 108—122. 
• Милошевић, Ненад С. (2011). „Црквена аутокефалија под призмом устројства и организације Цркве” (PDF). Српска теологија у двадесетом веку. 9: 199—208. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 07. 2018. г. Приступљено 24. 05. 2019. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1969). Македонско црквено питање. Минхен: Искра. 
• Тарнанидис, Јоанис (2005). „Аутокефалија српске у бугарске цркве у плановима цара Михајла VIII Палеолога и унионистички сабор у Лиону”. 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион. Београд: Православни богословски факултет. стр. 101—111. 
• Тодоровић, Владица С. (2016). „Проблематика захтева за аутокефалном црквом у Црној Гори” (PDF). Теолошки погледи. 49 (2): 321—338. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 06. 2019. г. Приступљено 24. 05. 2019. 

Спољашње везе

• АВТОКЕФАЛИЯ, Православная энциклопедия, Т. 1, С. 199-202