Ко то тамо пева — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 131: Ред 131:
* [https://www.novosti.rs/kultura/vesti/902912/cenzorima-smetali-naslov-songovi-dusan-kovacevic-filmu-tamo-peva-koji-odabran-kan-klasik Душан Ковачевић о филму Ко то тамо пева, који је одабран за Кан класик („Вечерње новости”, 17. јул 2020)]
* [https://www.novosti.rs/kultura/vesti/902912/cenzorima-smetali-naslov-songovi-dusan-kovacevic-filmu-tamo-peva-koji-odabran-kan-klasik Душан Ковачевић о филму Ко то тамо пева, који је одабран за Кан класик („Вечерње новости”, 17. јул 2020)]


{{Победници Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи}}
[[Категорија:Филмови 1980.]]
[[Категорија:Филмови 1980.]]
[[Категорија:Српски играни филмови]]
[[Категорија:Српски играни филмови]]

Верзија на датум 15. април 2021. у 13:37

Ко то тамо пева
Оригинални филмски плакат који је израдио Мирко Илић.
Изворни насловКо то тамо пева
Жанркомедија
РежијаСлободан Шијан
СценариоДушан Ковачевић
ПродуцентМилан Жмукић
Главне улогеПавле Вуисић
Драган Николић
Данило Бата Стојковић
Александар Берчек
Неда Арнерић
Миливоје Томић
МузикаВојислав Костић
СценографВељко Деспотовић
СниматељБожидар Николић
МонтажаЉиљана Лана Вукобратовић
Продуцентска
кућа		Центар филм
Година1980.
Трајање90 минута
ЗемљаСоцијалистичка Федеративна Република Југославија СФРЈ
Језиксрпскохрватски
Буџет180.000 немачких марака[1]
НаградеПула: Златна арена
Златан венац часописа „Студио“
Награда часописа „Младост“
Врњачка Бања: Прва награда
Ниш: „Цар Константин“
Кан: Награда публике
Монтреал: Гран при
Панама: Гран при
Саламанка: Гран при
Ротердам: Гран при
Вевеј: Специјално признање жирија
Манхајм: Награда католичког жирија
IMDb веза

Ко то тамо пева је српски филм снимљен 1980. године у режији Слободана Шијана, према сценарију Душана Ковачевића.

Радња

 Упозорење: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Дотрајалим аутобусом фирме „Крстић и син“, за Београд креће група путника. Свако од њих има неодложне разлоге да што пре стигне у престоницу. Пролеће је 1941. Дан уочи немачког напада на Југославију. Аутобус креће из забити.

Због непредвиђених околности путовање ће се одужити, иако је полазна станица од Београда удаљена свега стотинак километара. На путу, путници се свађају и сукобљавају због рата у Европи. Наговештај будуће катастрофе се наслућује. Стари, растурени аутобус са својим необичним и помало откаченим путницима комична је слика једне епохе у распадању, крај једног света који ће нестати у пламену и екплозији.

И поред почетне нетрпељивости, путници се на крају уједињују, из чега ће произићи отворено насиље над два Рома музиканта.

Улоге

Глумац Улога
Павле Вуисић Кондуктер, Крстић
Драган Николић Шлагер певач
Данило Бата Стојковић Брка
Александар Берчек Мишко Крстић, син
Неда Арнерић Млада
Миливоје Томић Алекса Симић
Ташко Начић Ловац
Боро Стјепановић Ћелави
Славко Штимац Младожења
Миодраг Костић Музикант 1
Ненад Костић Музикант 2
Бора Тодоровић Ожалошћени
Слободан Алигрудић Поручник
Петар Лупа Поп
Љубомир Ћипранић Каплар Рајковић
Станојло Милинковић Орач
Милован Тасић Орачев син који буши гуму
Ђенадија Рогић Старица

Занимљивости

Овај филм је инспирисан истинитим догађајем јер је заиста историјска чињеница да је тај аутобус долазио тог дана и да су његови путници били сличних судбина, решени да стигну у Београд.

  • Већи део филма сниман је у Делиблатској пешчари.[3] Према Шијану, глумци су се окупљали испред цркве Св. Марка у Београду и минибусима одлазили на локације за снимање.
  • Богдан Диклић због рада у позоришту није могао да прихвати улогу Мишка.[4]
  • Љубиша Самарџић је одбио једну улогу у овом филму, наводно певача, коју је у последњем тренутку прихватио Драган Николић.[5][3]
  • Једну од највећих мистерија представља лик старе жене која седи на крају аутобуса. Постоје велике несугласице у вези са тим да ли је њено присуство спонтано или симболично. Наиме, према појединим аналитичарима, њена појава симболише надолазећу смрт, о чему сведочи и чињеница да је она тек спорадично присутна, да није део радње, те да је у аутобусу од пре прве станице.[3] Ипак, у једном разговору са студентима Факултета драмских уметности, редитељ Слободан Шијан је индиректно одбацио ове тврдње, објашњавајући да је желео да сцена садржи лика коме не мора нарочито да се посвети (као свим осталим ликовима), те је њено спорадично "одсуство" приписао лошем осветљењу.[3] У истом разговору, Шијан је истакао да је за ову "улогу" ангажована обична старица Ђенадија Рогић (1896—1991) из села између Београда и Делиблатске пешчаре.[3]
  • Југословенска кинотека је у сарадњи са компанијом Вип мобајл и Центар филмом израдила рестаурисану верзију овог филмског класика. Рестаурисана верзија је премијерно приказана 14. децембра 2017. године у сали Југословенске кинотеке.

Плакат

Плакат за филм израдио је загребачки дизајнер Мирко Илић на позив Слободана Шијана. Након 26 година, Шијан је овим речима прокоментарисао плакат:

Виталност лошег укуса не треба потцењивати. Као пример дозволите ми лично искуство — постер за филм „Ко то тамо пева“. Сада већ далеке 1980. године, позвао сам младог дизајнера из Загреба, Мирка Илића, да направи постер за филм, што је он и урадио — направио је модеран плакат који и данас изгледа моћно. На приказивању овог филма у Француској, годину дана касније, директорка фестивала узбуђено ми је истргла плакат из руку, и касније ми је послала разгледницу постера, урамљеног, како виси на зиду у њеној дневној соби. Међутим, продуценати филма никада нису били задовољни овим модерним дизајнерским решењем, и двадесет година касније, док су припремали DVD издање овог филма, коначно су изгурали своје „геџованско“ решење дизајна омота. Без обзира на чињеницу да им је филм, умотан у Илићев дизајн, донео невиђену количину новца, нису могли да се смире све док нису изразили свој кичерски сензибилитет и поделили га с публиком. Да, истрајност лошег укуса и лошег дизајна у нашем окружењу не треба потцењивати.

— 20px, in Слободан Шијан, говор на отварању изложбе Грифон, Београд, 29. мај 2006.[6], 20п

Награде

Међународни фестивали

Културно добро

Југословенска кинотека је, у складу са својим овлашћењима на основу Закона о културним добрима, 28. децембра 2016. године прогласила сто српских играних филмова (1911-1999) за културно добро од великог значаја. На тој листи се налази и филм "Ко то тамо пева".[8]

Референце

  1. ^ По изјави Душана Ковачевића на DVD издању филма
  2. ^ „Истинита прича“
  3. ^ а б в г д kako je sniman film "Ko to tamo peva" - YouTube
  4. ^ Blic Online | Glumci su tokom snimanja "Ko to tamo peva" mislili da prave svoj najgori film
  5. ^ Ljubiša Samardžić i Mira: Ova je ljubav jača od svih izazova - 24sata
  6. ^ „First Movie Poster”. Mirko Ilić. 19. 7. 2012. Приступљено 30. 3. 2016.  (језик: енглески)
  7. ^ „Ко то тамо пева” поново у Кану („Политика”, 17. јул 2020)
  8. ^ „Сто српских играних филмова (1911-1999) проглашених за културно добро од великог значаја”. Југословенска Кинотека. Приступљено 5. 2. 2021. 

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ко_то_тамо_пева&oldid=23749038”