Влада Обрадовић Камени — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 37: Ред 37:
Убрзо након вести о [[Војни пуч 27. марта 1941.|војном пучу од 27. марта 1941.]] Влада је мобилисан у [[Југословенска војска|Југословенску војску]]. Налазио се у пуку, који су углавном сачињавали [[Крајишници]] и који се налазио у [[Бачка|Бачкој]], у близини границе са [[Краљевина Мађарска|Краљевином Мађарском]]. Иако је маштао о великим борбама, попут оних на [[Церска битка|Церу]] и [[Колубарска битка|Колубари]], Влада се разочарао одмах након [[Априлски рат|напада на Југославију]], [[Хронологија радничког покрета и КПЈ април 1941.#6. април|6. априла 1941.]] јер се његова јединица непрекидно повлачила. Након доласка јединице на [[Фрушка гора|Фрушку гору]], очекивао је да ће одатле пружити отпор, али је настављено повлачење према Београду. На путу између [[Инђија|Инђије]] и [[Голубинци|Голубинаца]], добили су информацију да је [[Most kralja Aleksandra|мост на Сави]] срушен, након чега је наступило потпуно расуло јединице. Влада је тада са четворицом другова отишао у [[Ашања|Ашању]]. Из војске је доне пушку, коју је сакрио у штали и пиштољ, који је чувао у спаваћој соби.{{sfn|Николић|1980|pp=24—26}}
Убрзо након вести о [[Војни пуч 27. марта 1941.|војном пучу од 27. марта 1941.]] Влада је мобилисан у [[Југословенска војска|Југословенску војску]]. Налазио се у пуку, који су углавном сачињавали [[Крајишници]] и који се налазио у [[Бачка|Бачкој]], у близини границе са [[Краљевина Мађарска|Краљевином Мађарском]]. Иако је маштао о великим борбама, попут оних на [[Церска битка|Церу]] и [[Колубарска битка|Колубари]], Влада се разочарао одмах након [[Априлски рат|напада на Југославију]], [[Хронологија радничког покрета и КПЈ април 1941.#6. април|6. априла 1941.]] јер се његова јединица непрекидно повлачила. Након доласка јединице на [[Фрушка гора|Фрушку гору]], очекивао је да ће одатле пружити отпор, али је настављено повлачење према Београду. На путу између [[Инђија|Инђије]] и [[Голубинци|Голубинаца]], добили су информацију да је [[Most kralja Aleksandra|мост на Сави]] срушен, након чега је наступило потпуно расуло јединице. Влада је тада са четворицом другова отишао у [[Ашања|Ашању]]. Из војске је доне пушку, коју је сакрио у штали и пиштољ, који је чувао у спаваћој соби.{{sfn|Николић|1980|pp=24—26}}


Пар дана потом, у село су из правца [[Деч]]а ушли немачки војници, које су свечано дочекали домаћи Немци. За председника сеоске општине тада је постављен Јохан Шмит Панчевац, богати газда, код кога је Влада извесно време радио као слуга. Иако је још у току Априлског рата, у [[Загреб]]у [[Хронологија радничког покрета и КПЈ април 1941.#0. април|10. априла 1941.]] проглашена [[Независна Држава Хрватска]] (НДХ), у чији је састав ушао и [[Срем]], сву власт на простору југоисточног Срема (од [[Стари Сланкамен|Сланкамена]] на [[Дунав]]у до [[Бољевци|Бољеваца]] на [[Сава|Сави]], са селима земунског и старопазовачког среза) преузели су домаћи Немци ([[фолксдојчери]]), с обзиром на велики број немачког становништва на овом подручју. [[Усташе]] нису биле задовољне овим стањем, па је између њих и домаћих Немаца водила стална борба за власт у овим селима.{{sfn|Николић|1980|pp=27—34}}
Пар дана потом, у село су из правца [[Деч]]а ушли немачки војници, које су свечано дочекали домаћи Немци. За председника сеоске општине тада је постављен Јохан Шмит Панчевац, богати газда, код кога је Влада извесно време радио као слуга. Иако је још у току Априлског рата, у [[Загреб]]у [[Хронологија радничког покрета и КПЈ април 1941.#0. април|10. априла 1941.]] проглашена [[Независна Држава Хрватска]] (НДХ), у чији је састав ушао и [[Срем]], сву власт на простору југоисточног Срема (од [[Стари Сланкамен|Сланкамена]] на [[Дунав]]у до [[Бољевци|Бољеваца]] на [[Сава|Сави]], са селима земунског и старопазовачког среза) преузели су домаћи Немци ([[фолксдојчери]]), с обзиром на велики број немачког становништва на овом подручју. [[Усташе]] нису биле задовољне овим стањем, па је између њих и домаћих Немаца водила стална борба за власт у овим селима.{{sfn|Николић|1980|pp=27—34}} Овакво стање потрајало је до октобра 1941, када је југоситочни Срем и формално ушао у састав НДХ. До тада [[Словаци у Србији|Словаци]], заједно са Србима, нису имали никаква права, али услед недостатка [[Хрвати|Хрвата]], један број Словака се тада прикључио усташама, а међу њима се нарочито истицао таборник Јанко Ковач. Поред Јохана Шмита, међу фолксдојчерима у Ашањи се истицао и Мартин Шефер, који је био шеф полиције.{{sfn|Николић|1980|pp=43—47}}


[[Датотека:Vlada Obradović Kameni, Ašanja.jpg|250px|мини|лево|Спомен-биста Владе Обрадовића Каменог у центру Ашање]]
[[Датотека:Vlada Obradović Kameni, Ašanja.jpg|250px|мини|лево|Спомен-биста Владе Обрадовића Каменог у центру Ашање]]

Верзија на датум 18. април 2021. у 12:19

влада обрадовић камени
Влада Обрадовић Камени
Лични подаци
Датум рођења1912.
Место рођењаЛипа, код Бихаћа,  Аустроугарска
Датум смрти2. јун 1944.(1944-06-02) (31/32 год.)
Место смртиКарловчић, код Пећинаца, Хрватска НД Хрватска
Професијаземљорадник
Деловање
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Херој
Народни херој од5. јула 1951.

Влада Обрадовић Камени (Липа, код Бихаћа, 1912 — Карловчић, код Пећинаца, 2. јун 1944) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Одрастао је у Ашањи, код Земуна, где је радио као чобанин и слуга, код богатих сеоских газди. Учествовао је у Априлском рату, а након капитулације се вратио у село. У лето 1941. самостално је организовао једну акцију против окупатора, након које је био ухапшен од стране фолксдојчера. Успео је да побегне и потом се крије у селу, када се повезао са Народноослободилачким покретом (НОП).

Септембра 1942. ступио је у Посавски партизански одред. У првим борбама, као митраљезац се истакао се храброшћу, услед чега је постао врло популаран. У јесен 1942, у саставу Шесте источнобосанске бригаде, прешао је у источну Босну, где је примљен у чланство Комунистичке партије (КПЈ).

У пролеће 1943. тешко је рањен у околини Босанске Раче, након чега је послат у Срем на лечење. У Ашањи је тада био члан Месног НОО одбора, а у јесен исте године је постављен за командира чете у специјалном батаљону. Новембра 1943. постављен је за команданта батаљона, који је ускоро, по њему, постао познат као „Каменов батаљон”. Јануара 1944. његов батаљон ушао је у састав Шесте војвођанске бригаде. Погинуо је у борби против немачких снага у близини Карловчића.

За народног хероја проглашен је 5. јула 1951. године.

Биографија

Рођен је 1912. у селу Липа, код Бихаћа. Рођен је у ванбрачној вези Ђуре Грбића и Стаке Обрадовић. Његов отац умро је годину дана након његовог рођења, а по оцу је имао браћу Милана и Видака, као и сестре Јованку, Љубицу и Мару.[а] Владина мајка се касније преудала за Гају Балабана и са њим се 1923. преселила у сремско село Ашању, у земунском срезу, где су већ живела њена браћа Лаза и Обрад.[2][3] Како је већ престарио за полазак у основну школу, због лошег материјалног стања породице, Влада је већ као једанаестогодишњи дечак почео да ради као слуга код имућнијих сеоских газди.[4]

У почетку је заједно са другом сеоском децом чувао свиње, а касније, када је физички ојачао, бавио се и тежим пољопривредним пословима. Извесно време је радио код домаћег Немца Јохана Шмита Панчевца, а најдуже се задржао код Милоша Лазића, са чијим је сином Станиславом био у добрим односима, а касније се и окумио. Како је доста волео коње, са посебно пажњом је водио бригу о њима и био веома умешан у њиховом обучавању. Године 1932. поново је отишао у родни крај, како би у Бихаћу обавио регрутацију, након чега је отишао на одслужење војног рока у Љубљану. Југословенску војску одслужио је у митраљеској чети, где је стекао доста знања око руковања митраљезима и пушкама, као и другим борбеним радњама.[5]

Након Владиног повратка из војске, умро је његов очух Гаја, па је брига о породици, мајци и њено двоје деце — сину Томи и ћерци Споменки, пала на њега. Недуго потом, оженио се Иванком Даниловић из Ашање, али је овај брак потрајао само неколико година, због њене преране смрти на порођају почетком 1941. године. У потрази за бољим послом и већом зарадом, радио је на разним местима. Касније је уз помоћ кума Станислава Лазића, набавио два коња и кола, са којима је сечена дрва носио у Земун ради продаје.[6]

Тежак сељачки живот, али и неписменост, нису Влади дозвољавали да се бави политиком, али је одређена политичка сазнања добијао од свог кума, који је редовно читао новине и био опозиционо расположен. Посебно интересовање мештана Ашање за актуелне политичке догађаје почело је почетком 1941, када је наступила криза око могућег приступања Краљевине Југославије Тројном пакту. Ово је изазивало позорност између већинских Срба и мањинских Немаца у Ашањи, али и евоцирало успомене из Првог светског рата, код старијих мештана. Влада је тада често слушао ратне приче старијих Ашањаца. Они који су били српски добровољци причали су му како су из Добруџе стигли на Солунски фронт, о борбама на Кајмакчалану и гоњењу непријатељских снага, док су они који су били мобилисани у аустроугарску војску говорили о борбама у Италији и на Галицији, као и својим махинацијама како би избегли фронт и вратили се кући.[7]

Априлски рат, окупација и хапшење

Убрзо након вести о војном пучу од 27. марта 1941. Влада је мобилисан у Југословенску војску. Налазио се у пуку, који су углавном сачињавали Крајишници и који се налазио у Бачкој, у близини границе са Краљевином Мађарском. Иако је маштао о великим борбама, попут оних на Церу и Колубари, Влада се разочарао одмах након напада на Југославију, 6. априла 1941. јер се његова јединица непрекидно повлачила. Након доласка јединице на Фрушку гору, очекивао је да ће одатле пружити отпор, али је настављено повлачење према Београду. На путу између Инђије и Голубинаца, добили су информацију да је мост на Сави срушен, након чега је наступило потпуно расуло јединице. Влада је тада са четворицом другова отишао у Ашању. Из војске је доне пушку, коју је сакрио у штали и пиштољ, који је чувао у спаваћој соби.[8]

Пар дана потом, у село су из правца Деча ушли немачки војници, које су свечано дочекали домаћи Немци. За председника сеоске општине тада је постављен Јохан Шмит Панчевац, богати газда, код кога је Влада извесно време радио као слуга. Иако је још у току Априлског рата, у Загребу 10. априла 1941. проглашена Независна Држава Хрватска (НДХ), у чији је састав ушао и Срем, сву власт на простору југоисточног Срема (од Сланкамена на Дунаву до Бољеваца на Сави, са селима земунског и старопазовачког среза) преузели су домаћи Немци (фолксдојчери), с обзиром на велики број немачког становништва на овом подручју. Усташе нису биле задовољне овим стањем, па је између њих и домаћих Немаца водила стална борба за власт у овим селима.[9] Овакво стање потрајало је до октобра 1941, када је југоситочни Срем и формално ушао у састав НДХ. До тада Словаци, заједно са Србима, нису имали никаква права, али услед недостатка Хрвата, један број Словака се тада прикључио усташама, а међу њима се нарочито истицао таборник Јанко Ковач. Поред Јохана Шмита, међу фолксдојчерима у Ашањи се истицао и Мартин Шефер, који је био шеф полиције.[10]

Спомен-биста Владе Обрадовића Каменог у центру Ашање

Након окупације, избегавао је сусрет са домаћим Немцима, посебно оним млађима, са којима је као младић често знао да се потуче. Заједно са другом Живком Миловановићем, смишљао је начин како да се супротставе окупатору, посебно након вести о нападу на Совјетски Савез, што је ојачало њихову наду у победу Савезника. Једне јулске вечери, у припитом стању, одлучили су да камењем заспу аутомобил са немачким официрима, који је из правца Обедске баре улазио у Ашању. Након ове несмотрене акције, побегли су ка каналу Јарчини, али су исте ноћи ухваћени од „маншафтоваца”[б] и спроведени у зграду општине. На саслушању су се правдали како су мислили да је у питању аутомобил извесног Мије Чобановића из Петровчића, који је Живка преварио приликом куповине јагањаца. Сутрадан су по њих дошле усташе из Купинова и спровеле их тамо, где су у жандармеријској станици били тучени и малтретирани. На интервенцију председника ашањске општине Јохана Шмита, Живко је пуштен из притвора, док су Владу усташе након пар дана спровеле у затвор у Руми.[9]

Бекство, скривање и повезивање са партизанима

Након неколико дана проведених у затвору у Руми, Влада је искористио непажњу, још увек неискусних чувара, који су били припадници „Дојче Маншафта” и успео да побегне преко затворског зида. Успео је да дође до кукурузних поља, која су му пружила сигурну заштиту и након пар дана лутања по сремским пољима дође до атара села Ашање. Ноћу се привукао кући и јавио породици, а потом се сакрио на тавану код комшија Марка и Софије Иванишин, досељеника из Доњег Лапца, којима је Влада доста помогао након њиховог досељења у Срем. У кући која је делила њихову и Владину кућу, живели су домаћи Немци, али они нису били профашистички оријентисани, па нису представљали велику претњу. Док се скривао на тавану, размишљао је како да се пребаци у Србију, где је чуо да је избио устанак против окупатора. Покушао је да се повеже са Марковим рођаком из Београда, који је био подофицир Југословенске војске, али је овај покушај пропао јер Марко није добио дозволу да напусти село и потражи рођака.[11]

Како је тензија између усташа, којима је приступио понеки Словак из Ашање и домаћих Немаца, била доста напета, ово је стварало добру прилику за Србе, које су и једни и други покушавали да придобију за себе. Владин напад на немачке официре је полако заборављен, а преко комшије Адама, који је као домаћи Немац морао да учествује у сеоским стражама, сазнао је да немачка полиција трага за бегунцем из Купинова, пошто се Влада у затвору у Руми представио да је из Купинова, јер су га усташе из тог места довеле у затвор. Након што је увидео да су околности повољне одлучио је да се више не крије и истог дана упрегао коње и пошао у поље. Како је извукао поуку из претходног хапшења, ретко је спавао код куће, а чешће у пољу или код пријатеља, који су живели на крају села и у близини шуме и избегавао је сусрете са фолксдојчерима и усташама.[11]

Народноослободилачка борба

Касније се повезао са Народноослободилачким покретом и 3. септембра 1941. године ступио у Посавски партизански одред и већ од првог дана учествовао у акцијама.

Крајем 1942. године са Посавским батаљоном, који се укључио у састав Шесте источнобосанске ударне бригаде прешао је у источну Босну и постао члан Комунистичке партије Југославије. Касније је постао командир у Другом батаљону Друге војвођанске ударне бригаде и учествовао је у разним борбама; за ослобођење Сребренице, Власенице, Зворника, цапарда, на Мајевици и Бричу. Више пута је био рањен и због тога пребачен у Срем на лечење и опоравак.

У јесен 1943. постао је члан Месног Народноослободилачког одбора, али је убрзо као командир прешао у Србију пратећи групу војно-политичких руководилаца које је Врховни штаб НОВ и ПОЈ упутио преко Срема у Србију. Када је у рејону села Дучине, погинуо Јован Вуксан Моша, командант батаљона, преузео је његову дужност. Овај батаљон се после месец дана борбе у Србији вратио у Срем, у састав Првог сремског партизанског одреда, да би јуна 1944. постао Трећи батаљон Шесте војвођанске ударне бригаде.

Погинуо је 2. јуна 1944. године, у борби с групом Немаца, на Галовичком каналу, између села Карловчића, Михаљеваца и Шимановаца. После његове погибије, један батаљон Шесте војвођанске бригаде носио је његово име.

Народни херој

Орден народног хероја

Поводом обележавања Дана борца и десетогодишњице устанка у Југославији, Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије број 53. од 5. јула 1951. проглашен је за народног хероја.[12] Истог дана, за народне хероје, између осталих су проглашени — Нада Димић, Милош Мамић, Павле Пап Шиља и др.[13] Први је проглашени народни херој из југоисточног Срема, док је Миленко Веркић из Обрежа, проглашен 20. децембра 1951,[14] а Душан Вукасовић из Петровчића, 6. јула 1953. године.[15]

Основна школа „Влада Обрадовић Камени” у новобеоградском насељу Ледине, његово име носи од 15. априла 1966,[16] док Предшколска установа „Влада Обрадовић Камени” из Пећинаца његово име носи од 1978. године.[17][18] Улице са његовим именом постоје у Земуну, Инђији и Руми, као и у селима — Ашањи, Грабовцима, Прогару, Суботишту и Угриновцима.[19][20]

Спомен-бисте Владе Обрадовића постављене су:

  • у центру Ашање (биста је била украдена, али је 2018. обновљена)[21][22][23][24]
  • испред зграде ПУ „Влада Обрадовић Камени” у Пећинцима[21]
  • у дворишту ОШ „Влада Обрадовић Камени” у Новом Београду (украдена)[25]

Посмртни остаци Владе Обрадовића Каменог сахрањени су на гробљу у Ашањи, где му је подигнут споменик,[26][27] а на месту његове погибије, на путу Карловчић—Сремски Михаљевци подигнуто је спомен-обележје Посавском партизанском одреду.[28]

Напомене

  1. ^ У току Народноослободилачког рата, као партизански борци и жртве фашистичког терора страдали су Владина браћа Милан и Видак и сестра Мара. Након рата, снаје су се са децом колонизоване у Војводини, док су се сестре Јованка и Љубица удале у Босни.[1]
  2. ^ Назив за припаднике Дојче Маншафта (нем. Deutsche Mannschaft) паравојне организације коју су сачињавали домаћи Немци (фолксдојчери)

Референце

  1. ^ Николић 1980, стр. 21.
  2. ^ Николић 1980, стр. 14.
  3. ^ Николић 1980, стр. 20.
  4. ^ Narodni heroji 2 1982, стр. 38.
  5. ^ Николић 1980, стр. 15–18.
  6. ^ Николић 1980, стр. 18–20.
  7. ^ Николић 1980, стр. 22–23.
  8. ^ Николић 1980, стр. 24–26.
  9. ^ а б Николић 1980, стр. 27–34.
  10. ^ Николић 1980, стр. 43–47.
  11. ^ а б Николић 1980, стр. 34–43.
  12. ^ Zbornik heroja 1957, стр. 570.
  13. ^ „Службени весник Президијума Народне скупштине ФНРЈ 19/II” (PDF). www.sistory.si. 1. 10. 1951. 
  14. ^ Zbornik heroja 1957, стр. 832.
  15. ^ Zbornik heroja 1957, стр. 870.
  16. ^ „Историјат ОШ „Влада Обрадовић Камени””. oskameni.edu.rs. n.d. 
  17. ^ „ПУ „Влада Обрадовић Камени””. pukameni.edu.rs. n.d. 
  18. ^ „PU „Vlada Obradović Kameni“, Pećinci”. pecinci.org. n.d. 
  19. ^ „Pretraga ulica — Vlade Obradovića”. www.planplus.rs. n.d. 
  20. ^ „Pretraga ulica — Kamenova”. www.planplus.rs. n.d. 
  21. ^ а б Поповић 1981, стр. 274.
  22. ^ „Spomen bista narodnom heroju Vladi Obradoviću-Kamenom u Ašanji”. kultura.rs. n.d. 
  23. ^ „Nova bista Kamenom u Ašanji”. pecinci.org. 05. 09. 2018. 
  24. ^ „Fotografija spomenika”. dl.dropboxusercontent.com. n.d. 
  25. ^ Поповић 1981, стр. 24.
  26. ^ Николић 1980, стр. 310.
  27. ^ „Fotografija spomenika”. dl.dropboxusercontent.com. n.d. 
  28. ^ „Sećanje na Kemenog i borce Posavskog odreda”. pecinci.org. 26. 06. 2017. 

Литература

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Влада_Обрадовић_Камени&oldid=23755600”