Влада Обрадовић Камени

влада обрадовић камени
Влада Обрадовић Камени
Лични подаци
Датум рођења	1912.
Место рођења	Липа, код Бихаћа, Аустроугарска
Датум смрти	2. јун 1944.(1944-06-02) (31/32 год.)
Место смрти	Карловчић, код Пећинаца, НД Хрватска
Професија	земљорадник
Деловање
Члан КПЈ од	1942.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије
Херој
Народни херој од	5. јула 1951.

Влада Обрадовић Камени (Липа, код Бихаћа, 1912 — Карловчић, код Пећинаца, 2. јун 1944) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Одрастао је у Ашањи, код Земуна, где је радио као чобанин и слуга, код богатих сеоских газди. Учествовао је у Априлском рату, а након капитулације се вратио у село. У лето 1941. самостално је организовао једну акцију против окупатора, након које је био ухапшен од стране фолксдојчера. Успео је да побегне и потом се крије у селу, када се повезао са Народноослободилачким покретом (НОП).

Септембра 1942. ступио је у Посавски партизански одред. У првим борбама, као митраљезац се истакао се храброшћу, услед чега је постао врло популаран. У јесен 1942, у саставу Шесте источнобосанске бригаде, прешао је у источну Босну, где је примљен у чланство Комунистичке партије (КПЈ).

У пролеће 1943. тешко је рањен у околини Босанске Раче, након чега је послат у Срем на лечење. У Ашањи је тада био члан Месног НОО одбора, а у јесен исте године је постављен за командира чете у специјалном батаљону. Новембра 1943. постављен је за команданта батаљона, који је ускоро, по њему, постао познат као „Каменов батаљон”. Јануара 1944. његов батаљон ушао је у састав Шесте војвођанске бригаде. Погинуо је у борби против немачких снага у близини Карловчића.

За народног хероја проглашен је 5. јула 1951. године.

Биографија

Рођен је 1912. у селу Липа, код Бихаћа. Рођен је у ванбрачној вези Ђуре Грбића и Стаке Обрадовић. Његов отац умро је годину дана након његовог рођења, а по оцу је имао браћу Милана и Видака, као и сестре Јованку, Љубицу и Мару. Владина мајка се касније преудала за Гају Балабана и са њим се 1923. преселила у сремско село Ашању, у земунском срезу, где су већ живела њена браћа Лаза и Обрад. Како је већ престарио за полазак у основну школу, због лошег материјалног стања породице, Влада је већ као једанаестогодишњи дечак почео да ради као слуга код имућнијих сеоских газди.

У почетку је заједно са другом сеоском децом чувао свиње, а касније, када је физички ојачао, бавио се и тежим пољопривредним пословима. Извесно време је радио код домаћег Немца Јохана Шмита Панчевца, а најдуже се задржао код Милоша Лазића, са чијим је сином Станиславом био у добрим односима, а касније се и окумио. Како је доста волео коње, са посебно пажњом је водио бригу о њима и био веома умешан у њиховом обучавању. Године 1932. поново је отишао у родни крај, како би у Бихаћу обавио регрутацију, након чега је отишао на одслужење војног рока у Љубљану. Југословенску војску одслужио је у митраљеској чети, где је стекао доста знања око руковања митраљезима и пушкама, као и другим борбеним радњама.

Након Владиног повратка из војске, умро је његов очух Гаја, па је брига о породици, мајци и њено двоје деце — сину Томи и ћерци Споменки, пала на њега. Недуго потом, оженио се Иванком Даниловић из Ашање, али је овај брак потрајао само неколико година, због њене преране смрти на порођају почетком 1941. године. У потрази за бољим послом и већом зарадом, радио је на разним местима. Касније је уз помоћ кума Станислава Лазића, набавио два коња и кола, са којима је сечена дрва носио у Земун ради продаје.

Тежак сељачки живот, али и неписменост, нису Влади дозвољавали да се бави политиком, али је одређена политичка сазнања добијао од свог кума, који је редовно читао новине и био опозиционо расположен. Посебно интересовање мештана Ашање за актуелне политичке догађаје почело је почетком 1941, када је наступила криза око могућег приступања Краљевине Југославије Тројном пакту. Ово је изазивало позорност између већинских Срба и мањинских Немаца у Ашањи, али и евоцирало успомене из Првог светског рата, код старијих мештана. Влада је тада често слушао ратне приче старијих Ашањаца. Они који су били српски добровољци причали су му како су из Добруџе стигли на Солунски фронт, о борбама на Кајмакчалану и гоњењу непријатељских снага, док су они који су били мобилисани у аустроугарску војску говорили о борбама у Италији и на Галицији, као и својим махинацијама како би избегли фронт и вратили се кући.

Априлски рат, окупација и хапшење

Убрзо након вести о војном пучу од 27. марта 1941. Влада је мобилисан у Југословенску војску. Налазио се у пуку, који су углавном сачињавали Крајишници и који се налазио у Бачкој, у близини границе са Краљевином Мађарском. Иако је маштао о великим борбама, попут оних на Церу и Колубари, Влада се разочарао одмах након напада на Југославију, 6. априла 1941. јер се његова јединица непрекидно повлачила. Након доласка јединице на Фрушку гору, очекивао је да ће одатле пружити отпор, али је настављено повлачење према Београду. На путу између Инђије и Голубинаца, добили су информацију да је мост на Сави срушен, након чега је наступило потпуно расуло јединице. Влада је тада са четворицом другова отишао у Ашању. Из војске је доне пушку, коју је сакрио у штали и пиштољ, који је чувао у спаваћој соби.

Пар дана потом, у село су из правца Деча ушли немачки војници, које су свечано дочекали домаћи Немци. За председника сеоске општине тада је постављен Јохан Шмит Панчевац, богати газда, код кога је Влада извесно време радио као слуга. Иако је још у току Априлског рата, у Загребу 10. априла 1941. проглашена Независна Држава Хрватска (НДХ), у чији је састав ушао и Срем, сву власт на простору југоисточног Срема (од Сланкамена на Дунаву до Бољеваца на Сави, са селима земунског и старопазовачког среза) преузели су домаћи Немци (фолксдојчери), с обзиром на велики број немачког становништва на овом подручју. Усташе нису биле задовољне овим стањем, па је између њих и домаћих Немаца водила стална борба за власт у овим селима. Овакво стање потрајало је до октобра 1941, када је југоситочни Срем и формално ушао у састав НДХ. До тада Словаци, заједно са Србима, нису имали никаква права, али услед недостатка Хрвата, један број Словака се тада прикључио усташама, а међу њима се нарочито истицао таборник Јанко Ковач. Поред Јохана Шмита, међу фолксдојчерима у Ашањи се истицао и Мартин Шефер, који је био шеф полиције.

Након окупације, избегавао је сусрет са домаћим Немцима, посебно оним млађима, са којима је као младић често знао да се потуче. Заједно са другом Живком Миловановићем, смишљао је начин како да се супротставе окупатору, посебно након вести о нападу на Совјетски Савез, што је ојачало њихову наду у победу Савезника. Једне јулске вечери, у припитом стању, одлучили су да камењем заспу аутомобил са немачким официрима, који је из правца Обедске баре улазио у Ашању. Након ове несмотрене акције, побегли су ка каналу Јарчини, али су исте ноћи ухваћени од „маншафтоваца” и спроведени у зграду општине. На саслушању су се правдали како су мислили да је у питању аутомобил извесног Мије Чобановића из Петровчића, који је Живка преварио приликом куповине јагањаца. Сутрадан су по њих дошле усташе из Купинова и спровеле их тамо, где су у жандармеријској станици били тучени и малтретирани. На интервенцију председника ашањске општине Јохана Шмита, Живко је пуштен из притвора, док су Владу усташе након пар дана спровеле у затвор у Руми.

Бекство, скривање и повезивање са партизанима

Након неколико дана проведених у затвору у Руми, Влада је искористио непажњу, још увек неискусних чувара, који су били припадници „Дојче Маншафта” и успео да побегне преко затворског зида. Успео је да дође до кукурузних поља, која су му пружила сигурну заштиту и након пар дана лутања по сремским пољима дође до атара села Ашање. Ноћу се привукао кући и јавио породици, а потом се сакрио на тавану код комшија Марка и Софије Иванишин, досељеника из Доњег Лапца, којима је Влада доста помогао након њиховог досељења у Срем. У кући која је делила њихову и Владину кућу, живели су домаћи Немци, али они нису били профашистички оријентисани, па нису представљали велику претњу. Док се скривао на тавану, размишљао је како да се пребаци у Србију, где је чуо да је избио устанак против окупатора. Покушао је да се повеже са Марковим рођаком из Београда, који је био подофицир Југословенске војске, али је овај покушај пропао јер Марко није добио дозволу да напусти село и потражи рођака.

Споменик Позив на устанак

Како је тензија између усташа, којима је приступио понеки Словак из Ашање и домаћих Немаца, била доста напета, ово је стварало добру прилику за Србе, које су и једни и други покушавали да придобију за себе. Владин напад на немачке официре је полако заборављен, а преко комшије Адама, који је као домаћи Немац морао да учествује у сеоским стражама, сазнао је да немачка полиција трага за бегунцем из Купинова, пошто се Влада у затвору у Руми представио да је из Купинова, јер су га усташе из тог места довеле у затвор. Након што је увидео да су околности повољне одлучио је да се више не крије и истог дана упрегао коње и пошао у поље. Како је извукао поуку из претходног хапшења, ретко је спавао код куће, а чешће у пољу или код пријатеља, који су живели на крају села и у близини шуме и избегавао је сусрете са фолксдојчерима и усташама.

У лето 1941. Срески комитет КПЈ за Земун покренуо је акцију за организовање Народноослободилачког покрета (НОП) у свим селима земунског среза. У селима у којима није било партијских организација Комунистичке партије Југославије (КПЈ), међу којима је била и Ашања, трагало се за људима који су спремни за борбу против окупатора. Чланови КПЈ из суседних села добијали су задатке да се повезују са познаницима, пријатељима, рођацима и међу њима проналазе симпатизере. Прве везе са Ашањом направљене су преко чланова и симпатизера КПЈ из Земуна, Деча, Шимановаца и Купинова, али је првих конкретних акција дошло посредством металског радника Михајла Вукше, члана Среског комитета КПЈ и секретара партијке ћелије у фабрици „Икарус”, који је био даљи рођак браће Михаила, Пере и Марка Батеса, који су се пре рата доселили у Ашању. Када је у јесен 1941. дошло до провале и хапшења у Земуну, Вукша је као компромитован морао да пређе у Карловчић, где се запослио у Чортановом млину. Као члан Среског комитета КПЈ одавде је наставио да ради на организовању Народноослободилачког покрета, али је брзо запао за очи полицији, па је половином новембра 1941. прешао код Батесових у Ашању. Овде се није дуго задржао, а касније је отишао у партизанске јединице и децембра 1943. погинуо у борбама против усташама, код Петровчића.

Пре одласка у партизане, Вукша је Марка Тањурџића Шифтара, члана партијске ћелије из Деча, повезао са браћом Батес и дао му задатак да у Ашањи формира групу симпатизера Народноослободилачког покрета. Преко Батесових, Шифтар је окупио прву групу активиста, коју су поред браће Батес, сачињавали Станислав Лазић и Ђока Миливојевић. Када је било речи о укључивању других мештана у НОП, најпре је Станислав Лазић предложио свог кума Владу Обрадовића, који је међу првима ушао у сукоб са Немцима и био спреман да им се у сваком тренутку супротстави. На прихватање свих осталих, на следећи састанак позван је и Влада, који је на Шифтара оставио позитиван утисак, као одлучан и храбар човек. Ширећи групу активиста Народноослободилачког покрета, Влада је у њен рад укључио своје комшије Марка и Софију Иванишин. Учествовао у састанцима Месног Народноослободилачког одбора, чији су састанци одржавани у кући Лазића и прихватао најтеже и најодговорније задатке. Када је у пролеће 1942. у Прогару откривена партијска организација КПЈ и почело хапшење, прихватио је неколико другова и организовао њихово смештање у кућама у Ашањи. У априлу 1942. настојао је да по сваку цену спречи одлазак младића из села на рад у Немачку и радне јединице Хрватског домобранства. Како би спречио њихов одлазак, групу позваних младића је одвео и Бојчинску шуму, а након извесног времена председник општине Јохан Шмит је одобрио да се младићи врате у село. Одржавање везе са активистима у Ашањи, након Шифтара, преузео је Станислав Жутић Баћа, који је најпре успоставио везу са Станиславом Лазићем, а потом је приликом долазака у Ашању најчешће навраћао код Владе, пошто се његова кућа налазила на уласку у село. Дружећи се са њим, Баћа је све више увиђао његову оданост покрету и храброст, као и способност да извршава и најтеже задатке.

У пролеће 1942. Станислав Жутић Баћа добио је задатак од Среског комитета КПЈ да у Ашањи формира прву партијску ћелију. У разговору са Станиславом Лазићем, око укључивања групе активиста Народноослободилачког покрета у Комунистичку партију, Лазић је међу првима предложио Владу Обрадовића, као једног од најактивнијих. Након овога, Баћа је разговарао и са другим истакнутим активистима, али неки од њих су имали лоше мишљење о Влади. Замерали су му да је пргав, прети Немцима, воли жене, уме да попије и др. Своје и Станислављеве импресије о Владиној храбрости и активности, као и примедбе појединих другова, Баћа је изнео пред другове из Среског комитета, који су одлучили да Влада заједно са осталим буде кандидат за члана КПЈ. Неколико дана касније, Баћа је у кући Лазића, где су одржавани састанци Месног НО одбора, окупио групу најистакнутијих активиста, коју су сачињавали: Станислав Лазић, браћа Михаил и Пера Батес, Ђока Милојевић и Влада Обрадовић и саопштио им да су постали кандидати за чланове КП Југославије, чиме је у Ашањи формирана прва партијска ћелија.

Напад на Ашању и одлазак у партизане

Као кандидат за члана КПЈ, Влада је још активније наставио са радом на окупљању људи и њиховом укључивању у Народноослободилачки покрет. Као једном од најодлучнијих, поверавани су му најтежи задаци. Августа 1942. организовао је прихват групе од десетак младића и девојака из Деча, коју је Стеван Жутић Баћа повео у партизане, али пошто су били откривени на Страјиновом салашу, код Сремских Михаљеваца, морали су се под борбом повући према Ашањи. Сместили су се у оближњој шуми, а Влада је пуних десетак дана бринуо о њиховој безбедности и исхрани. Упоредо је пратио ситуацију у селу и слао активисте у Деч и Карловчић, како би успоставио везу са Посавским партизанским одредом. Током боравка групе у околини Ашање, придружили су им се Јоца Станишић и Ђока Миливојевић, који су били први Ашањци који су ступили у партизане. Након успостављања везе са Одредом, Влада је са једним водичем групу партизана отпратио до Марића Беговине, где се налазио Посавски одред.

Спомен-биста Владе Обрадовића Каменог у центру Ашање

Након партизанских акција у Шимановцима, Суботишту, Попинцима, Дечу и другим местима, Влада је све више размишљао о могућностима ликвидација окупаторско-усташке посаде у Ашањи. Ову идеју предложио је члановима Месног Народноослободилачког одбора, а потом и руководиоцима Посавског одреда — команданту Милану Степановићу Матрозу и политичком комесару Воји Јовановићу Томи. Штаб Одреда такође је сматрао да се напад на Ашању може успешно извести, па је почео са његовим припремама. Заједно са Станиславом Лазићем и Слободаном Кнежевићем, Влада је тада дошао у Одред, како би као водичи помогли у нападу на село. Додељен је за водича једној десетини из чете чији је командант био Милан Јешић Ибра, чији је задатак био да се пре напада уђе у село и смести на тавану једне штале, са које се могло видети место где се прикупља немачко-усташка стража и одакле би било згодно да је нападне и разоружа, а потом заузме зграду поште.

Напад Посавског одреда на непријатељску посаду у Ашањи извршен је у ноћи 3/4. септембар 1942. године. Партизанска група, која се из правца Марића Беговине, Широким шором кретала ка центру села пошла је мало раније од других група, а на ивици села спазио је један фолксдојчер, који је отрчао у центар села и подигао узбуну, што је омогућило немачко-усташкој посади да заузме положаје за одбрану, чиме је у потпуности изостало планирано изненађење. У оштрим борбама, које су вођене у центру села, тешко је рањен комесар Одреда Воја Јовановић Група у којој се налазио Влада успела је да заузме зграде основне школе и општине и запали општинску архиву. Најјачи отпор пружан је из зграде у којој су се налазиле пошта и усташки табор и која је била заштићена зидом од цигле и бункером. Неколико партизанских покушаја да се пребаце преко улице и приближе згради поште осујећено је жестоком митраљеском ватром из ове зграде и са црквеног торња. Међу најактивнијима у пружању отпора била су браћа Јохан и Петер Рис, који су забарикадирани у утврђеној пошти, претили да ће убити сваког ко буде хтео да се преда. У једном од неуспелих напада на зграду поште погинуо је политички комесар чете Васа Рајчевић Стрина. Док су вођене борбе у центру, групе партизана су вршиле претрес фолксдојчерских и усташких кућа тражећи оружје и другу опрему. Највећи број насилно мобилисаних припадника Дојче Маншафта, који су сваке ноћи чували страже око села, током борбе се посакривао и није пружао отпор. Како је време пролазило, а нарочито након погибије комесара чете и рањавања двојице бораца, било је јасно да се упориштем неће овладати до краја ноћи па је Штаб Одреда донео одлуку о повлачењу. У току акције убијен је председник општине Јохан Шмит, заробљена тројица фолксдојчера, као и заплењено 18 пушака и доста војне опреме.

Након повлачења, Влада и његов кум Станислав Лазић ступили су у Посавски одред, а поподне истог дана су од другова из Штаба Одреда добили нова конспиративна (партизанска) имена — Станислав се помало бавио браварским занатом па је добио надимак Гвоздени, а Влада је због своје „прве акције” са почетка окупације, када је каменицама засуо аутомобил са немачким официрима, добио назив Камени. После партизанског напада, у Ашању је дошло појачање из Земуна, Деча и Бечмена, након чега је у центар села доведено 70 ухапшених мушкараца и жена. Према мерама одмазде за убијеног председника општине Јохана Шмита Панчевца требало је да се стреља 50 мештана српске националности, али је ово спречила његова мајка Марија Шмит, која није желела да због смрти њеног сина страдају недужни људи са којима је годинама живела у слози. Након њеног енергичног протеста, немачки мајор и група усташких функционера отишли су у Земун, а већина похапшених пуштена је исте вечери, док су у затвору задржана њих дванаесторица. Неколико дана касније, група партизана успела је да на путу између Сремских Михаљеваца и Карловчића ухвати и потом убије браћу Јохана и Петера Риса и Артура Таберта, који су руководили отпором немачко-усташке посаде приликом напада на Ашању.

Реорганизација Одреда и прелазак у Босну

У току септембра 1942. извршена је према ранијој наредби Врховног штаба НОП и ДВЈ реорганизација партизанских снага у Срему. Због уништења Покрајинског комитета КПЈ за Војводину и Главног штаба НОП одреда Војводине, као и слабих веза са Покрајинским комитетом КПЈ за Србију, који се налазио у окупираном Београду, руководство партизанског покрета у Срему је привремено стављено у надлежност Треће оперативне зоне Главног штаба НОП одреда Хрватске. Партизански одреди који су дејствовали на овом терену (Подунавски, Посавски и Фрушкогорски одред) преформирани су у батаљоне тада формираног Трећег сремског одреда. Посавски партизански одред постао је Трећи посавски батаљон Треће сремског одреда, а његово руководство су сачињавали — командант Илија Богдановић Чича, заменик команданта Милан Степановић Матроз, политички комесар Бранко Пешић Бели, заменик политичког комесара Милан Веселиновић Феђа. Приликом реорганизације одреда Влада Обрадовић Камени је заједно са још неколико искуснијих бораца пребачен у Ударни вод, који је у оквир Одреда формиран августа 1942. и који је сачињавало двадесетак бораца.

Детаљ споменика Слобода на Иришком венцу

Заједно са борцима Ударног вода, Камени је 29. септембра 1942. учествовао у заседи на Галовици, код Сремских Михаљеваца када је уништен немачки камион, заробљена четири немачка војника, један пушкомитраљез, три пушке и доста муниције. Крајем септембра и почетком октобра 1942. чете Трећег посавског батаљона изводиле су готово свакодневне акције током којих су паљене општинске архиве, разоружаване окупаторско-квислиншке посаде, пресретане жандармеријске патроле, убијани петоколонаши по селима и др. На посебном удару биле су непријатељска упоришта у Шимановцима, Ашањи, Купинову, Хртковцима, Грабовцима и др, док су сва села са српском већином окупаторске посаде напустиле. Акције сремских партизана толико су узеле маха, да су домаћи Немци ретко појављивали на њивама изван села. У већини акција истицао се Ударни батаљон, а међу његовим борцима посебно је предњачио Камени. Храбар и искрен, брзо се зближио са свим борцима у Посавском батаљону, па су га сви волели и ценили. Залагањем Живојина Контића Корчагина, секретара четне партијске ћелије, Влада Обрадовић је октобра 1942. примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и убрзо потом постављен за командира Ударног вода. Заједно са Подунавском четом, чији је командир био Марко Тањурџић Шифтар, који је Каменог годину дана раније укључио у Народноослободилачки покрет, његов Ударни вод је 18. октобра 1942. на путу Прхово—Сремски Михаљевци водио једночасовну борбу са немачком казненом експедицијом, која је дошла да изврши одмазду за раније уништени немачки камион. У тешкој борби убијено је више немачких војника, али су у току борби Немци успели да побију већину од 20 талаца које су повели из Михаљеваца.

Почетком октобра 1942. у Срем је из Босне, исцрпљена у борбама са немачким, усташко-домобранским и четничким снагама, прешла Шеста источнобосанска ударна бригада, са циљем да се њени борци овде мало одморе и среде. У то време у Срему је било преко 800 партизанских бораца. Прилив нових бораца је био константно велик, али услед недостатка наоружања нису сви могли бити прихваћени. Захваљујући Фрушкој гори и кукурузом и сунцокретом засејаном земљишту у остатку Срема преко лета се могло ратовати и одржати на овом равничарском терену. Разматрајући новонасталу ситуацију, у јесен 1942. Окружни комитет КПЈ за Срем и Штаб Трећег сремског одреда дошли су до закључка да би се главнина снага морала пребацити у погодније крајеве, у којима би успела да опстане преко зиме, а потом се на пролеће вратила и наставила са дејствима на свом терену. Након преласка Шесте источнобосанске бригаде у Срем, са препоруком Светозара Вукмановића Темпа да се ојача једним батаљоном из Срема, размотрена је могућност да главнина Трећег сремског одреда заједно са бригадом пребаци у источну Босну. Припреме за одлазак сремских партизана у Босну вршене су у јединицама Посавског батаљона, као и у селима овог дела Срема. Двадесетак младића из Ашање ступило је тада у Посавски батаљон, што је изазвало велику радост код Каменог и његовог кума Гвозденог. Из рејона Брестача, Сибача и Суботишта, крајем октобра пут Босне је кренуло 250 бораца Посавског одреда и двадесет кола натоварених храном.

Борбе у источној Босни

Крајем 1942. године са Посавским батаљоном, који се укључио у састав Шесте источнобосанске ударне бригаде прешао је у источну Босну. Касније је постао командир у Другом батаљону Друге војвођанске ударне бригаде и учествовао је у разним борбама; за ослобођење Сребренице, Власенице, Зворника, Цапарде, на Мајевици и Бричу. Више пута је био рањен и због тога пребачен у Срем на лечење и опоравак.

У јесен 1943. постао је члан Месног Народноослободилачког одбора, али је убрзо као командир прешао у Србију пратећи групу војно-политичких руководилаца које је Врховни штаб НОВ и ПОЈ упутио преко Срема у Србију. Када је у рејону села Дучине, погинуо Јован Вуксан Моша, командант батаљона, преузео је његову дужност. Овај батаљон се после месец дана борбе у Србији вратио у Срем, у састав Првог сремског партизанског одреда, да би јуна 1944. постао Трећи батаљон Шесте војвођанске ударне бригаде.

Погибија

Погинуо је 2. јуна 1944. године, у борби с групом Немаца, на Галовичком каналу, између села Карловчића, Михаљеваца и Шимановаца. После његове погибије, један батаљон Шесте војвођанске бригаде носио је његово име.

Народни херој

Орден народног хероја

Поводом обележавања Дана борца и десетогодишњице устанка у Југославији, Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије број 53. од 5. јула 1951. проглашен је за народног хероја. Истог дана, за народне хероје, између осталих су проглашени — Нада Димић, Милош Мамић, Павле Пап Шиља и др. Први је проглашени народни херој из југоисточног Срема, док је Миленко Веркић из Обрежа, проглашен 20. децембра 1951, а Душан Вукасовић из Петровчића, 6. јула 1953. године.

Основна школа „Влада Обрадовић Камени” у новобеоградском насељу Ледине, његово име носи од 15. априла 1966, док Предшколска установа „Влада Обрадовић Камени” из Пећинаца његово име носи од 1978. године. Улице са његовим именом постоје у Земуну, Инђији и Руми, као и у селима — Ашањи, Грабовцима, Прогару, Суботишту и Угриновцима.

Спомен-бисте Владе Обрадовића постављене су:

• у центру Ашање (биста је била украдена, али је 2018. обновљена)
• испред зграде ПУ „Влада Обрадовић Камени” у Пећинцима
• у дворишту ОШ „Влада Обрадовић Камени” у Новом Београду (украдена)

Посмртни остаци Владе Обрадовића Каменог сахрањени су на гробљу у Ашањи, где му је подигнут споменик, а на месту његове погибије, на путу Карловчић—Сремски Михаљевци подигнуто је спомен-обележје Посавском партизанском одреду.

Литература

• Zbornik narodnih heroja Jugoslavije. Beograd: Omladina. 1957.  COBISS.SR 50964999
• Vojvodina u borbi. SUBNOR SR Srbije/ Predsedništvo AP Vojvodine. 1963.  COBISS.SR 42811911
• Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom II. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980.  COBISS.SR 49300743
• Николић, Cветозар Браца (1980). Влада Обрадовић Камени. Београд: Рад.  COBISS.SR 22225671
• Поповић, Разуменка Зума (1981). Споменици Народноослободилачке борбе и револуције СР Србије 1941—1945. Београд: Народна армија.  COBISS.SR 49469447
• Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48703239