Арбанаси (народ) — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
мНема описа измене
Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим.) #IABot (v2.0.8
Ред 11: Ред 11:
Гури барф је била љетна резиденција [[Скендербег]]ове жене током првих година брачног живота и док је Турци још нису заузели. Испод планине на којој се у доба Ивана Јастребова налазила цитадела, лежи запуштена и у рушевинама широка плодна долина. Ту се наводно родио [[Александар Велики|Александар Македонски]] поред Пеље на пола сата у селу Музаки. Ефенди Васа, у доба Јастребова гувернатор Либана, у вријеме Берлинског конгреса се трудио у корист Арбанаса и писао је како је Мат - [[Македонија]] и да је у сусједству Мата мјесто Пела. Циљ Васе је био доказати да је Александар Македонски био Албанац и родио се у Мату. I по Барлецију Мат је Македонија јер се срећу изрази ''Aemathia sev. Macedonia''. [[Божидар Вуковић]] је Подгорицу и Зету смјештао у ''маћедонске пределе'' (Маћа, Мат), а и митрополит скендеријски [[Мардарије Ускоковић (митрополит)|Мардарије Ускоковић]] (у доба Светог [[Василије Острошки|Василија Острошког]]) се титулисао и македонским именом. [[Скендерија (област)|Скендерија]] је [[Туркификација|турцизирано]] Александрија, као и [[Скадар]] од Алекснадар. Многи називи мјеста (градови, цркве, села, језера...) носе назив по Александару Великом (Скадар - Алекснадар, [[Љеш]] - Алесио, [[Љешанска нахија]], [[Лесендро]] - острво на [[Скадарско језеро|Скадарском језеру]], [[Улцињ]] - Лицин, [[манастир Светог Александра у Орошу]] (иако је црква посвећен свецу истога имена), некадашња црква св Александра код села [[Велики Микулићи]] код Бара, Скендербег значи Александар бег), [[Лека Дукађин]] носи име по Алекснадру... У Доњој Албанији или старој Далмацији, чија је граница била код ријеке [[Маћа|Маће]], цар [[Диоклецијан]] је извео из Италије Пителе које је назвао Римљанима. Да се латинизовање овдје није примало, о томе свједочи [[Данијеле Фарлати]] говорећи да није било лако ширити латинство у грчким земљама, као међу Србима. Отуда су сјеверњи крајеви Албаније (српски) лакше покатоличени него јужнији, који су били под утицајем Грка. Могућа је повезаност имена Далмација и Мат, Маћа, Македонија. У Албанији имамо и 2 куле које носе име и по области на којима су се налазили, кула [[Бургајет (тврђава)|Мат]] и тврђава [[Далмација (тврђава у Албанији)|Далмација]]. У штампаном тому хрисовуље сабраних канона цара Јустинијана наведене су и границе Горње и Доње Албаније. Горња је била од Кројског владичанства, а доња од Љешког. Према таквом виђењу и [[Антика|античка]] имена Македонија и Далмација би била у вези. Назив Далмација је, по таквој етимологији, настао од Доња Македонија, Маћедонија, ријека Маћа, ''Macedonia''. Дал би било доле, доња, а мациа, Македонија. Чак је и острво [[Хвар (острво)|Хвар]] имало [[Словенски језици|славенски]] назив Лесина, много вијекова, што је у могућој вези с именом Лесандро, Александар, а не шума, лес, како неки сматрају.
Гури барф је била љетна резиденција [[Скендербег]]ове жене током првих година брачног живота и док је Турци још нису заузели. Испод планине на којој се у доба Ивана Јастребова налазила цитадела, лежи запуштена и у рушевинама широка плодна долина. Ту се наводно родио [[Александар Велики|Александар Македонски]] поред Пеље на пола сата у селу Музаки. Ефенди Васа, у доба Јастребова гувернатор Либана, у вријеме Берлинског конгреса се трудио у корист Арбанаса и писао је како је Мат - [[Македонија]] и да је у сусједству Мата мјесто Пела. Циљ Васе је био доказати да је Александар Македонски био Албанац и родио се у Мату. I по Барлецију Мат је Македонија јер се срећу изрази ''Aemathia sev. Macedonia''. [[Божидар Вуковић]] је Подгорицу и Зету смјештао у ''маћедонске пределе'' (Маћа, Мат), а и митрополит скендеријски [[Мардарије Ускоковић (митрополит)|Мардарије Ускоковић]] (у доба Светог [[Василије Острошки|Василија Острошког]]) се титулисао и македонским именом. [[Скендерија (област)|Скендерија]] је [[Туркификација|турцизирано]] Александрија, као и [[Скадар]] од Алекснадар. Многи називи мјеста (градови, цркве, села, језера...) носе назив по Александару Великом (Скадар - Алекснадар, [[Љеш]] - Алесио, [[Љешанска нахија]], [[Лесендро]] - острво на [[Скадарско језеро|Скадарском језеру]], [[Улцињ]] - Лицин, [[манастир Светог Александра у Орошу]] (иако је црква посвећен свецу истога имена), некадашња црква св Александра код села [[Велики Микулићи]] код Бара, Скендербег значи Александар бег), [[Лека Дукађин]] носи име по Алекснадру... У Доњој Албанији или старој Далмацији, чија је граница била код ријеке [[Маћа|Маће]], цар [[Диоклецијан]] је извео из Италије Пителе које је назвао Римљанима. Да се латинизовање овдје није примало, о томе свједочи [[Данијеле Фарлати]] говорећи да није било лако ширити латинство у грчким земљама, као међу Србима. Отуда су сјеверњи крајеви Албаније (српски) лакше покатоличени него јужнији, који су били под утицајем Грка. Могућа је повезаност имена Далмација и Мат, Маћа, Македонија. У Албанији имамо и 2 куле које носе име и по области на којима су се налазили, кула [[Бургајет (тврђава)|Мат]] и тврђава [[Далмација (тврђава у Албанији)|Далмација]]. У штампаном тому хрисовуље сабраних канона цара Јустинијана наведене су и границе Горње и Доње Албаније. Горња је била од Кројског владичанства, а доња од Љешког. Према таквом виђењу и [[Антика|античка]] имена Македонија и Далмација би била у вези. Назив Далмација је, по таквој етимологији, настао од Доња Македонија, Маћедонија, ријека Маћа, ''Macedonia''. Дал би било доле, доња, а мациа, Македонија. Чак је и острво [[Хвар (острво)|Хвар]] имало [[Словенски језици|славенски]] назив Лесина, много вијекова, што је у могућој вези с именом Лесандро, Александар, а не шума, лес, како неки сматрају.


Из чињеница да се и [[Александар Велики]] и [[Скендербег]] приказују данас и као [[Грци]], словенски Македонци, Албанаци и Срби (због свједочења Луцића и Гундулића) и због очуване традиције везане за Александра Великог, и код Срба и Албанаца, јасна је историјска повезаност ова два народа. Испреплетеност и народних обичаја: [[Крвна освета|крвне освете]], [[Слава|крсне славе]], [[Побратимство|побратимства]]... као и словенизама у албанском језику, као и бројних словенских [[топоним]]а и [[хидроним]]а широм Албаније указују да је назив Арбанаси везан и за данашње Србе и Албанце. [[Вицко Змајевић]] је католичке Арбанасе поред Скадарског језера пресељавао код [[Задар|Задра]], гдје су основали насеље Арбанаси. Имена и презимена прве три сеобе су углавном српска уз мању примјесу албанизама. Племе [[Шестани]], које је остало код Скадарског језера, је временом језички албанизовано, али су се ширењем Црне Горе на тај простор, вратили на употребу српског језика. По свједочењу католика и припадника племена Шестани, Ђоке Дабовића у књизи ''Племе Шестани'', стари Шестани су говорили да знају и ''нашки и арбанашки''. <ref>{{Cite book|last=Dabović|first=Đoko|authorlink= |coauthors= |title=Pleme Šestani, str. 132.|year=2006|url= |publisher=Udruženje građana Šestani|location=Bar|id=}}</ref> Срби и Арбанаси су повезани ратничким обичајима у смислу да се често ради о граничарима, крајишницима, ратницима и горштацима, али постоји повезаност и самих имена: С'''арб'''љи, '''Арб'''анаси - '''Алб'''анаци. Етногенезанама су данас развијени у двије посебне нације. Да се име Срби и Арбанаси може доводити у везу, и да је старији облик био и Сарбљи, свједоче својим писањем житељи [[Хвар (острво)|Хвара]] (Лесине) [[Петар Хекторовић]] и [[Ханибал Луцић]]. Луцић у пјесми ''У похвалу града [[Дубровник]]а'' пише: ''[[Александар Велики|Алежандар]], ки би од '''Сарб'''љих краљ, и ки за тим вас свит доби, и зва се велики.'' <ref>{{Cite book|last=Lucić | first = Hanibal|authorlink= | title = U POHVALU GRADA DUBROVNIKA |year=| url = http://dzs.ffzg.unizg.hr/html/Luci1.htm | publisher = | location = |id=}}</ref> И [[Иван Гундулић]] у епу [[Осман (еп)|Осман]] пише: ''...од Лехсандра Србљанина врх свијех цара цара славна.'' <ref>{{Cite book|last=Gundulić | first = Ivan|authorlink= | title = Osman, Pjevanje treće|year=| url = http://www.ffzg.unizg.hr/infoz/dzs/html/Gunduli1.htm| publisher = | location = Dubrovnik |id=}}</ref> Јак култ [[Александар Велики|Александра Великог]] се види и на простору југоисточне Црне Горе и сјеверне Албаније, али и шире, у виду бројних топонима, хидронима, цркава посвећених Светом Александру... Албанолог [[Каплан Буровић]] је мишљења да су [[Шиптар]]и дошли из [[Литванија|Литваније]] (због бројних сличних ријечи у [[Албански језик|албанском]] и [[Литвански језик|литаванском језику]]), преко [[Румунија|Румуније]], а не са [[Кавказ]]а. Племић Петар Хекторовић је у врсном пјесничком дјелу [[Рибање и рибарско приговарање]]'' ([[Млетци]], [[1568]].) описао путовање са двојицом неписмених хварских рибара, Паскојем Дебељом и Николом Зетом, од Хвара до [[Брач]]а и [[Шолта|Шолте]] и уједно објавио први нотни запис на нашим просторима. Они су му пјевали бугарштицу о Радославу Северињанину ([[Дробета-Турну Северин|Северин]] у Румунији) и рекли су му да пјевају на '''сарб'''ски начин. <ref>{{Cite book|last=Хекторовић|first=Петар|authorlink= |title=Рибање и рибарско приговарање|year=1568|url= |publisher= |location=Млетци|id= }}</ref> И наш назив за једну морску рибу јарких боја је [[Владика арбанашка]]. <ref>{{Cite book|last= |first= |authorlink= |title=VLADIKA ARBANAŠKA (THALASSOMA PAVO)|year= |url=https://www.wildcroatia.net/galerije/podvodna/vladika-arbanaska-thalassoma-pavo|publisher= |location= |id= }}</ref> Владика је од народног назива за епископа, чије су богослужбене одежде такође шарених боја, а арбанашка указује на православне Сарбе-Арбанасе. Румуни Србе називају Сарби, док Албанци себе, свој језик и државу не зову албанским него шиптарским именом (''Shqiptarët'', ''gjuha shqipe'', ''Shqipëria''). Албанско је међународно име за њих. Поред Ханибала Луцића и Петра Хекторовића из 16. вијека, који Србе назива Сарбљи, и фрањевац [[Матија Дивковић]], 1563. у књизи штампаној ћирилицом ''Наук Карстијански'', ћирилицу назова ''слови '''Сарп'''скиеми''. Кад је 1601. изашла историја Орбинијева, у Босни су почели излазити зборници са грбовима словенских земаља и знаменитих породица. У зборнику из фојничког католичког манастира пише да га је написао 1340. поп Станислав Рубчић, на славу ''Стипа Немањића цара '''Сарб'''лена и Бошћнака''.<ref>{{Cite book|last= Руварац |first= Димитрије |authorlink= |coauthors= |title= Ево, шта сте нам криви!, стр. 119., 140. |year=2018|url= |publisher= Етхос |location= Београд|id=}}</ref> [[Стефан Првовенчани]] град [[Скадар]] назива ''поносни град '''Сар'''доник'', <ref>{{Cite book|last=Буровић |first= Каплан |authorlink= |title= Скадар, pp. 21., 23. |year=2014 |url= |publisher= Штампарија Вукторија|location= Ниш|id= }}</ref> а у сјеверној Арбанији имамо и град [[Сард (Албанија)|Сард]]. У писму из [[1454]]. године као ''драгоман '''сар'''пски'' се спомиње Стијепко Калогуревић из [[Котор]]а. <ref>{{Cite book|last=Миклошич|first=Франц|authorlink= |others= |title=Monumenta Serbica Spectantia Historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii|year=1858|url=https://archive.org/stream/monumentaserbic00miklgoog#page/n476/mode/2up|publisher=|pages=465|location=Беч|id=}}</ref>
Из чињеница да се и [[Александар Велики]] и [[Скендербег]] приказују данас и као [[Грци]], словенски Македонци, Албанаци и Срби (због свједочења Луцића и Гундулића) и због очуване традиције везане за Александра Великог, и код Срба и Албанаца, јасна је историјска повезаност ова два народа. Испреплетеност и народних обичаја: [[Крвна освета|крвне освете]], [[Слава|крсне славе]], [[Побратимство|побратимства]]... као и словенизама у албанском језику, као и бројних словенских [[топоним]]а и [[хидроним]]а широм Албаније указују да је назив Арбанаси везан и за данашње Србе и Албанце. [[Вицко Змајевић]] је католичке Арбанасе поред Скадарског језера пресељавао код [[Задар|Задра]], гдје су основали насеље Арбанаси. Имена и презимена прве три сеобе су углавном српска уз мању примјесу албанизама. Племе [[Шестани]], које је остало код Скадарског језера, је временом језички албанизовано, али су се ширењем Црне Горе на тај простор, вратили на употребу српског језика. По свједочењу католика и припадника племена Шестани, Ђоке Дабовића у књизи ''Племе Шестани'', стари Шестани су говорили да знају и ''нашки и арбанашки''. <ref>{{Cite book|last=Dabović|first=Đoko|authorlink= |coauthors= |title=Pleme Šestani, str. 132.|year=2006|url= |publisher=Udruženje građana Šestani|location=Bar|id=}}</ref> Срби и Арбанаси су повезани ратничким обичајима у смислу да се често ради о граничарима, крајишницима, ратницима и горштацима, али постоји повезаност и самих имена: С'''арб'''љи, '''Арб'''анаси - '''Алб'''анаци. Етногенезанама су данас развијени у двије посебне нације. Да се име Срби и Арбанаси може доводити у везу, и да је старији облик био и Сарбљи, свједоче својим писањем житељи [[Хвар (острво)|Хвара]] (Лесине) [[Петар Хекторовић]] и [[Ханибал Луцић]]. Луцић у пјесми ''У похвалу града [[Дубровник]]а'' пише: ''[[Александар Велики|Алежандар]], ки би од '''Сарб'''љих краљ, и ки за тим вас свит доби, и зва се велики.'' <ref>{{Cite book|last=Lucić | first = Hanibal|authorlink= | title = U POHVALU GRADA DUBROVNIKA |year=| url = http://dzs.ffzg.unizg.hr/html/Luci1.htm | publisher = | location = |id=}}</ref> И [[Иван Гундулић]] у епу [[Осман (еп)|Осман]] пише: ''...од Лехсандра Србљанина врх свијех цара цара славна.'' <ref>{{Cite book|last=Gundulić | first = Ivan|authorlink= | title = Osman, Pjevanje treće|year=| url = http://www.ffzg.unizg.hr/infoz/dzs/html/Gunduli1.htm| publisher = | location = Dubrovnik |id=}}</ref> Јак култ [[Александар Велики|Александра Великог]] се види и на простору југоисточне Црне Горе и сјеверне Албаније, али и шире, у виду бројних топонима, хидронима, цркава посвећених Светом Александру... Албанолог [[Каплан Буровић]] је мишљења да су [[Шиптар]]и дошли из [[Литванија|Литваније]] (због бројних сличних ријечи у [[Албански језик|албанском]] и [[Литвански језик|литаванском језику]]), преко [[Румунија|Румуније]], а не са [[Кавказ]]а. Племић Петар Хекторовић је у врсном пјесничком дјелу [[Рибање и рибарско приговарање]]'' ([[Млетци]], [[1568]].) описао путовање са двојицом неписмених хварских рибара, Паскојем Дебељом и Николом Зетом, од Хвара до [[Брач]]а и [[Шолта|Шолте]] и уједно објавио први нотни запис на нашим просторима. Они су му пјевали бугарштицу о Радославу Северињанину ([[Дробета-Турну Северин|Северин]] у Румунији) и рекли су му да пјевају на '''сарб'''ски начин. <ref>{{Cite book|last=Хекторовић|first=Петар|authorlink= |title=Рибање и рибарско приговарање|year=1568|url= |publisher= |location=Млетци|id= }}</ref> И наш назив за једну морску рибу јарких боја је [[Владика арбанашка]]. <ref>{{Cite book|last=|first=|authorlink=|title=VLADIKA ARBANAŠKA (THALASSOMA PAVO)|year=|url=https://www.wildcroatia.net/galerije/podvodna/vladika-arbanaska-thalassoma-pavo|publisher=|location=|id=|access-date=22. 08. 2019|archive-date=22. 08. 2019|archive-url=https://web.archive.org/web/20190822082804/https://www.wildcroatia.net/galerije/podvodna/vladika-arbanaska-thalassoma-pavo|url-status=dead}}</ref> Владика је од народног назива за епископа, чије су богослужбене одежде такође шарених боја, а арбанашка указује на православне Сарбе-Арбанасе. Румуни Србе називају Сарби, док Албанци себе, свој језик и државу не зову албанским него шиптарским именом (''Shqiptarët'', ''gjuha shqipe'', ''Shqipëria''). Албанско је међународно име за њих. Поред Ханибала Луцића и Петра Хекторовића из 16. вијека, који Србе назива Сарбљи, и фрањевац [[Матија Дивковић]], 1563. у књизи штампаној ћирилицом ''Наук Карстијански'', ћирилицу назова ''слови '''Сарп'''скиеми''. Кад је 1601. изашла историја Орбинијева, у Босни су почели излазити зборници са грбовима словенских земаља и знаменитих породица. У зборнику из фојничког католичког манастира пише да га је написао 1340. поп Станислав Рубчић, на славу ''Стипа Немањића цара '''Сарб'''лена и Бошћнака''.<ref>{{Cite book|last= Руварац |first= Димитрије |authorlink= |coauthors= |title= Ево, шта сте нам криви!, стр. 119., 140. |year=2018|url= |publisher= Етхос |location= Београд|id=}}</ref> [[Стефан Првовенчани]] град [[Скадар]] назива ''поносни град '''Сар'''доник'', <ref>{{Cite book|last=Буровић |first= Каплан |authorlink= |title= Скадар, pp. 21., 23. |year=2014 |url= |publisher= Штампарија Вукторија|location= Ниш|id= }}</ref> а у сјеверној Арбанији имамо и град [[Сард (Албанија)|Сард]]. У писму из [[1454]]. године као ''драгоман '''сар'''пски'' се спомиње Стијепко Калогуревић из [[Котор]]а. <ref>{{Cite book|last=Миклошич|first=Франц|authorlink= |others= |title=Monumenta Serbica Spectantia Historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii|year=1858|url=https://archive.org/stream/monumentaserbic00miklgoog#page/n476/mode/2up|publisher=|pages=465|location=Беч|id=}}</ref>


[[Миховил Павлиновић]] је у [[Подгора (општина)|Подгори]] [[1865]]. године написао текст ''Из повјести Црногорске Арбанаске'' који је објављен [[1866]]. године у црногорском годишњаку [[Орлић (црногорски годишњак)|Орлић]]. У тексту пише да су Срби и Скипетари браћа којима су крв и језик доста измијешани, а да их веже знамен [[За крст часни и слободу златну|часнога крста]]. Једини и други знају за [[Виле (митологија)|виле]] посестриме, [[побратимство]], заједничка је изрека [[Крв није вода (изрека)|Крв није вода]]... Кастриотић се родио од ''Војсаве Србкиње''. У поетском опису слоге, Павлиновић наводи да су [[Скендербег|Јуре]] и [[Стефан Црнојевић]], па за њима и све војводе и кнезови ''србски и скипетарски'' размјенили оружје у знак побратимства. Наведено је да је готова четвртина ''арбанаскога'' језика јест ''словинска''. <ref>{{Cite book|last=Павлиновић|first=Миховил|authorlink=Миховил Павлиновић|coauthors=|title=Орлић, Из повјести Црногорске Арбанаске |year=1866|url=|publisher=|location=Цетиње|id=|pages=35}}</ref>
[[Миховил Павлиновић]] је у [[Подгора (општина)|Подгори]] [[1865]]. године написао текст ''Из повјести Црногорске Арбанаске'' који је објављен [[1866]]. године у црногорском годишњаку [[Орлић (црногорски годишњак)|Орлић]]. У тексту пише да су Срби и Скипетари браћа којима су крв и језик доста измијешани, а да их веже знамен [[За крст часни и слободу златну|часнога крста]]. Једини и други знају за [[Виле (митологија)|виле]] посестриме, [[побратимство]], заједничка је изрека [[Крв није вода (изрека)|Крв није вода]]... Кастриотић се родио од ''Војсаве Србкиње''. У поетском опису слоге, Павлиновић наводи да су [[Скендербег|Јуре]] и [[Стефан Црнојевић]], па за њима и све војводе и кнезови ''србски и скипетарски'' размјенили оружје у знак побратимства. Наведено је да је готова четвртина ''арбанаскога'' језика јест ''словинска''. <ref>{{Cite book|last=Павлиновић|first=Миховил|authorlink=Миховил Павлиновић|coauthors=|title=Орлић, Из повјести Црногорске Арбанаске |year=1866|url=|publisher=|location=Цетиње|id=|pages=35}}</ref>

Верзија на датум 19. април 2021. у 06:05

Албанац у националној ношњи какву су некада носили Срби
Мозаик са ликом цара Душана у храму Светог Саве у Београду. Душан је био цар и Арбанаса
1000 албанских лека са ликом Петра Богданија, по његовом породичном предању, потомак Србина Љутице Богдана
Ријека Бистрица на југу данашње Албаније. Улива се у Јонско море код града Саранде. Назив је словенски и значи бистра ријека
Мост Горица (алб. Ura e Goricës) који повезује насеље Горицу (које је у подножју горе) са другим дијелом Берата, који се некада звао Београд
Језерски врх (алб. Maja Jezercë) на сјеверу Албаније је добио српски назив, по 6 језера сјеверно од планине. На албанском се језеро каже Liqeni

Арбанаси је старији назив за народ који живи на простору данашње Албаније, дијелом Црне Горе и Далмације, али и знатно шире, у сјеверозапандој Грчкој, у јужној Италији, у неким мјестима Бугарске, Босне и Херцеговине... Назив је сачуван данас у неким топонимима (Арбанаси (Рудо), Арбанаси (Велико Трново), Арбанаси (Задар), Арбанаси (Чиово) и презименима (Арбанас).

Етногенезом се данас то име односи на Албанце, а глас р се често мијењао са гласом л. Страни италијански католички писци више користе л, Albaniae, а не Арбанија. По Каплану Буровићу и племе Бериша је било и Белиша. Оба облика, EPISCOPI ARBANENSES SUI ALBANENSES, наводи Ђовани Ђакомо Колети. [1] У преднемањићком периоду се Арбанаси могу повезивати са Србима, док су у доба Немањића они већ називани овим именом. Стефан Душан је био самодржац Србљем и Грком, Блгаром и Арбанасом. [2]. И црногорски митропилити, до новијег времена, у својим писмима спомињу Арбанасе и Арбанију, а не Албанце и Албанију. Разлог одвајања Срба (Сарба) и Арбанаса (Албанаца) је био вјерске природе. Неки католички Срби или касније покатоличавани (племе Шестани код Бара), су се временом језички пошиптарили, настојањима Млечана, римокатоличке цркве, касније и Турака (неки се и исламизирају) и постали Албанци, а православни Срби и припадници других народних група (Власи, Роми...) се развијају у српску нацију, под окриљем народне српске православне цркве. У старија времена, данашња традиционална албанска, је споменута као ношња коју су носили Срби. Иван Јастребов је записао да је ношња Фанда тј. уопште Дукађинаца, скоро иста као ношња Маћана, Шаљана и Црногораца… уске гаће, бијеле капице… то је чисто српска одјећа из старих времена. У такву ношњу је била обучена цијела српска војска када је против побуњене Србије кренуо цар Манојло I Комнин (према свједочењу ромејског писца Joвана Кинама којег цитира Панта Срећковић). Кинам је записао: Приближивши се реци Тари, пре сунчаног заласка, византијска војска увиде безбројну множину наоружаних Срба… Одело им је било: доламе, уске гаће и беле капе… [3] [4]

Гури барф је била љетна резиденција Скендербегове жене током првих година брачног живота и док је Турци још нису заузели. Испод планине на којој се у доба Ивана Јастребова налазила цитадела, лежи запуштена и у рушевинама широка плодна долина. Ту се наводно родио Александар Македонски поред Пеље на пола сата у селу Музаки. Ефенди Васа, у доба Јастребова гувернатор Либана, у вријеме Берлинског конгреса се трудио у корист Арбанаса и писао је како је Мат - Македонија и да је у сусједству Мата мјесто Пела. Циљ Васе је био доказати да је Александар Македонски био Албанац и родио се у Мату. I по Барлецију Мат је Македонија јер се срећу изрази Aemathia sev. Macedonia. Божидар Вуковић је Подгорицу и Зету смјештао у маћедонске пределе (Маћа, Мат), а и митрополит скендеријски Мардарије Ускоковић (у доба Светог Василија Острошког) се титулисао и македонским именом. Скендерија је турцизирано Александрија, као и Скадар од Алекснадар. Многи називи мјеста (градови, цркве, села, језера...) носе назив по Александару Великом (Скадар - Алекснадар, Љеш - Алесио, Љешанска нахија, Лесендро - острво на Скадарском језеру, Улцињ - Лицин, манастир Светог Александра у Орошу (иако је црква посвећен свецу истога имена), некадашња црква св Александра код села Велики Микулићи код Бара, Скендербег значи Александар бег), Лека Дукађин носи име по Алекснадру... У Доњој Албанији или старој Далмацији, чија је граница била код ријеке Маће, цар Диоклецијан је извео из Италије Пителе које је назвао Римљанима. Да се латинизовање овдје није примало, о томе свједочи Данијеле Фарлати говорећи да није било лако ширити латинство у грчким земљама, као међу Србима. Отуда су сјеверњи крајеви Албаније (српски) лакше покатоличени него јужнији, који су били под утицајем Грка. Могућа је повезаност имена Далмација и Мат, Маћа, Македонија. У Албанији имамо и 2 куле које носе име и по области на којима су се налазили, кула Мат и тврђава Далмација. У штампаном тому хрисовуље сабраних канона цара Јустинијана наведене су и границе Горње и Доње Албаније. Горња је била од Кројског владичанства, а доња од Љешког. Према таквом виђењу и античка имена Македонија и Далмација би била у вези. Назив Далмација је, по таквој етимологији, настао од Доња Македонија, Маћедонија, ријека Маћа, Macedonia. Дал би било доле, доња, а мациа, Македонија. Чак је и острво Хвар имало славенски назив Лесина, много вијекова, што је у могућој вези с именом Лесандро, Александар, а не шума, лес, како неки сматрају.

Из чињеница да се и Александар Велики и Скендербег приказују данас и као Грци, словенски Македонци, Албанаци и Срби (због свједочења Луцића и Гундулића) и због очуване традиције везане за Александра Великог, и код Срба и Албанаца, јасна је историјска повезаност ова два народа. Испреплетеност и народних обичаја: крвне освете, крсне славе, побратимства... као и словенизама у албанском језику, као и бројних словенских топонима и хидронима широм Албаније указују да је назив Арбанаси везан и за данашње Србе и Албанце. Вицко Змајевић је католичке Арбанасе поред Скадарског језера пресељавао код Задра, гдје су основали насеље Арбанаси. Имена и презимена прве три сеобе су углавном српска уз мању примјесу албанизама. Племе Шестани, које је остало код Скадарског језера, је временом језички албанизовано, али су се ширењем Црне Горе на тај простор, вратили на употребу српског језика. По свједочењу католика и припадника племена Шестани, Ђоке Дабовића у књизи Племе Шестани, стари Шестани су говорили да знају и нашки и арбанашки. [5] Срби и Арбанаси су повезани ратничким обичајима у смислу да се често ради о граничарима, крајишницима, ратницима и горштацима, али постоји повезаност и самих имена: Сарбљи, Арбанаси - Албанаци. Етногенезанама су данас развијени у двије посебне нације. Да се име Срби и Арбанаси може доводити у везу, и да је старији облик био и Сарбљи, свједоче својим писањем житељи Хвара (Лесине) Петар Хекторовић и Ханибал Луцић. Луцић у пјесми У похвалу града Дубровника пише: Алежандар, ки би од Сарбљих краљ, и ки за тим вас свит доби, и зва се велики. [6] И Иван Гундулић у епу Осман пише: ...од Лехсандра Србљанина врх свијех цара цара славна. [7] Јак култ Александра Великог се види и на простору југоисточне Црне Горе и сјеверне Албаније, али и шире, у виду бројних топонима, хидронима, цркава посвећених Светом Александру... Албанолог Каплан Буровић је мишљења да су Шиптари дошли из Литваније (због бројних сличних ријечи у албанском и литаванском језику), преко Румуније, а не са Кавказа. Племић Петар Хекторовић је у врсном пјесничком дјелу Рибање и рибарско приговарање (Млетци, 1568.) описао путовање са двојицом неписмених хварских рибара, Паскојем Дебељом и Николом Зетом, од Хвара до Брача и Шолте и уједно објавио први нотни запис на нашим просторима. Они су му пјевали бугарштицу о Радославу Северињанину (Северин у Румунији) и рекли су му да пјевају на сарбски начин. [8] И наш назив за једну морску рибу јарких боја је Владика арбанашка. [9] Владика је од народног назива за епископа, чије су богослужбене одежде такође шарених боја, а арбанашка указује на православне Сарбе-Арбанасе. Румуни Србе називају Сарби, док Албанци себе, свој језик и државу не зову албанским него шиптарским именом (Shqiptarët, gjuha shqipe, Shqipëria). Албанско је међународно име за њих. Поред Ханибала Луцића и Петра Хекторовића из 16. вијека, који Србе назива Сарбљи, и фрањевац Матија Дивковић, 1563. у књизи штампаној ћирилицом Наук Карстијански, ћирилицу назова слови Сарпскиеми. Кад је 1601. изашла историја Орбинијева, у Босни су почели излазити зборници са грбовима словенских земаља и знаменитих породица. У зборнику из фојничког католичког манастира пише да га је написао 1340. поп Станислав Рубчић, на славу Стипа Немањића цара Сарблена и Бошћнака.[10] Стефан Првовенчани град Скадар назива поносни град Сардоник, [11] а у сјеверној Арбанији имамо и град Сард. У писму из 1454. године као драгоман сарпски се спомиње Стијепко Калогуревић из Котора. [12]

Миховил Павлиновић је у Подгори 1865. године написао текст Из повјести Црногорске Арбанаске који је објављен 1866. године у црногорском годишњаку Орлић. У тексту пише да су Срби и Скипетари браћа којима су крв и језик доста измијешани, а да их веже знамен часнога крста. Једини и други знају за виле посестриме, побратимство, заједничка је изрека Крв није вода... Кастриотић се родио од Војсаве Србкиње. У поетском опису слоге, Павлиновић наводи да су Јуре и Стефан Црнојевић, па за њима и све војводе и кнезови србски и скипетарски размјенили оружје у знак побратимства. Наведено је да је готова четвртина арбанаскога језика јест словинска. [13]

Лазар Томановић је записао да су Радичевићи из Подгорице родом из Груда, и да су многи од арбанашких племена, дошавши у Подгорицу, задржали ако не већина православље, сви бар српски језик. Хоти су недвано српски зборили. Клименти су били до 17. вијека православни, а стари људи и тада памте (крај 19. вијека) како су говорили српски и уз гусле пјевали.[14]

Марко Миљанов је у књизи Живот и обичаји Арбанаса описао многе сличности у народним обичајима Срба и Арбанаса: побратимство, крвна освета, гостопримство, отимање за првенство, понос, јуначке пјесме, бунтовништво, одсијецање глава при ратовањима, као и набијање истих на колац, оружје има сакрални карактер, дају вјеру - бесу - ријеч (заклетва), облик живота у задругама, мегдан - двобој због повреде части... Брђанска и црногорска племена су кумовала и братимила се с арбанашким племенима, само је разлика у језику била велика. Арбанашка племена су славила крсне славе и Миљанов је навео које је племе славило коју славу. Турци су слабо успијевали да искорјене крсну славу код Арбанаса. Српске и арбанашке пјесме пјевају о истим догађајима на два језика. [15]

Милан Шуфлај у књизи Срби и Арбанаси (њихова симбиоза у средњем вијеку) наводи арбанашког војводу Градислава. Ромејски писци у 11. вијеку по први пута спомињу Арбанасе као знатан дио војски које против Цариграда подигоше претенденти Манијак (1042.) и Василак (1078.). Град Круја им је био нуклеус. Латини су народ звали Arbanenses (1166.), земљу Arbanum (1204., 1250.), а од времена анжувинских (1271.) готово искључиво Albanenses, Albania. Шуфлај сматра да је Р у имену народном старије. Шћипетар је размјерно младо име, непознато Арбанасима који су се иселили у Грчку и Италију у 14. и 15. вијеку или код Задра (18. вијек), на Чиово и другдје. Карло Топија је себе звао господин рабнски. Жупани спрског краља у дукљанском приморју били су католик Арбанас Владислав и православни жупан Радислав. Арбанашке велможе су се хтјеле ослободити рашкога краља. Кћерка Арбанаса Које Захарија, Боја, је предала Дањ Млечанима. Зета и сјеверна Албанија су по Шуфлају један биолошки facies. Мирдити (племе) су се опирали примити грегоријански календар 1570. године. Јањинска hроника настала око 1440. спомиње: ...нападне на њега Серб-албанито-булгаро-влах Вонко... У четама цара Душана при освајању Епира и Тесалије 1348., налазили су се већином Арбанаси. Млечани су трупе српског војсковође Прељуба 1350. називали Albanenses. Колонија Арбанаса код Задра настала 1723.-1727., потиче из крајева старе Дукље, из мјешовите српско-арбанске зоне. Преко Вицка Змајевића, надбискупа барског и примаса Србије се вршило то исељавање, преко Бара. Добијају презимена по селима из којих долазе из околице Скадра и Бара (Шестановић, Грдовић, Пинчић, Калмета...). 1248. именује Папа Иноћентије IV надбискупа барског. Он је претеча новога система римске курије, по којем Албанија постаје операционом базом против православља на Балкану, а Бар главним упориштем против продирања српске цркве на море. Наслов надбискупа барског је од почетка 15. вијека је примас Србије. Иван Кастриот, отац Скендербегов је купио на Хиландару пирг (кулу) Светог Ђорђа за 60 флорина и од тада до данас се зове Арбанашки пирг. Католички Арбанаси династе су били везани родбинским везама с православним кнежевским обитељима Балшића, Лазаревића, Бранковића, Црнојевића... Грчки писци из доба Комнина називају Србе већином Далматинцима и Кинам и град Рас ставља у Далмацију. Према Стефану Првовјенчаном Скадар се налази у правој Далмацији, а према архиђакону Томи, Улцињ и Бар су у Superior Dalmatia. Которски градски статути 14. вијека тачно разликују сјеверније Хрвате од Словена (Sclavi), који измјешани с Власима и Арбанасима станују у близини вароши. [16]

Ђорђе Аријанит Комниновић големи (1383.–1462.), арбанашки средњовјековни великаш је себе звао Комниновић у писму напуљском краљу. [17] Он је био господар Коњуха (Елбасана), [18] у крају у којем су вијековима чуване мошти Светог Јована Владимира, којег Данијеле Фарлати и његов настављач Колети називају: Vladimiri regis serblorum - Владимир краљ Срба (српски). [19] [20]

У једном извјештају из 1570. године пише: Бар је крај Далмације, а Улцињ почетак Албаније. [21] Марин Бици, надбискуп барски и примас Србије у свом путопису из 1610. пише да ријека Дрим дијели Србију од Албаније. [22] Јован Стефанов Балевић 1752. године себе именује као Братоножић-Албанац [23], а 1757. године назива се Албано-Црногорцем из Братоножића. [24] Петар I Петровић Његош у књизи Кратака историја Црне Горе, Бар и Улцињ смјешта у Арбанију.

Аделина Паулина Ирби је написала да је занимљиво видјети како у овоме српско-албанскоме крају најжешће муслиманске арнаутске породице с поносом потврђују да воде поријекло од старих срских фамилија. [25] Артур Еванс је при свом обиласку Драча записао да се увjерио да је многима у Драчу разумљив српски језик. [26]

Албанизација се одвија и у новије вријеме. Тако се према одређеним наводима Аљбин Курти презивао Куртовић (како му се и даље презива родбина код Улциња) и своје славенско презиме је албанизирао. [27] На простору Улциња, је доста случајева људи који су задржали презиме предака које завршава на ић, али су временом презимена албанизирали. Тако се од 18 свештеника Барске надбискупије 1966. године, њих 14 осјећало Албанцима, а од тих 14 - 9 су имали презимена са завршетком вић, ић (Марстјеповић, Марвулић, Перколић, Коловић, Марђокић, Маркић, Кочовић, Демировић и Бакочевић).[28] Један од претплатника на Српско-далматински магазин био је Никола Лазара Куртовић из Дубровника, [29], а најпозантији од Срба Куротвића био је Јован Куртовић, богати трговац из Трста.

Референце

  1. ^ Coleti, Giovanni Giacomo. Illyricum sacrum, VII, str. IX.. XIV., 191., 192... 
  2. ^ Miklošič, Franc (1858). Monumenta serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, str. 129., 132. Beč. 
  3. ^ Jastrebov, Ivan (2018). Stara Srbija i Albanija, str. 390. Beograd: Službeni glasnik. 
  4. ^ Srećković, Pantelija (1884). Istorija srpskog naroda, knj. 1., str. 216. Beograd: Kraljevsko-srpska državna štamparija. 
  5. ^ Dabović, Đoko (2006). Pleme Šestani, str. 132. Bar: Udruženje građana Šestani. 
  6. ^ Lucić, Hanibal. U POHVALU GRADA DUBROVNIKA. 
  7. ^ Gundulić, Ivan. Osman, Pjevanje treće. Dubrovnik. 
  8. ^ Хекторовић, Петар (1568). Рибање и рибарско приговарање. Млетци. 
  9. ^ VLADIKA ARBANAŠKA (THALASSOMA PAVO). Архивирано из оригинала 22. 08. 2019. г. Приступљено 22. 08. 2019. 
  10. ^ Руварац, Димитрије (2018). Ево, шта сте нам криви!, стр. 119., 140. Београд: Етхос. 
  11. ^ Буровић, Каплан (2014). Скадар, pp. 21., 23. Ниш: Штампарија Вукторија. 
  12. ^ Миклошич, Франц (1858). Monumenta Serbica Spectantia Historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii. Беч. стр. 465. 
  13. ^ Павлиновић, Миховил (1866). Орлић, Из повјести Црногорске Арбанаске. Цетиње. стр. 35. 
  14. ^ Томановић 2007, стр. 339.
  15. ^ Миљанов, Марко (1908). Живот и обичаји Арбанаса, друго издање, стр. 2., 3., 5., 19., 20., 22., 24., 32., 37., 41., 47., 52., 60., 62., 63., 87. Београд. 
  16. ^ Šufflay, Milan (1925). Srbi i Arbanasi (njihova simbioza u srednjem vijeku), str. 10., 23., 24., 25., 40., 41., 49., 52., 63., 69., 78., 80., 90., 95., 107., 108. Beograd. 
  17. ^ Schmitt Oliver Jens, Skandermbeg et les sultans, Turcica, 43 (2011) p. 71.
  18. ^ Милеуснић, Слободан (1989). Свети Срби. Крагујевац. стр. 161—163. 
  19. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија. Београд: Службени гласник. стр. 321. 
  20. ^ Фарлати, Данијеле. Illyricum sacrum, VII, лијеви стубац при дну стране. стр. 437. 
  21. ^ Dabović, Đoko (2006). Pleme Šestani, str. 172. Bar: Udruženje građana Šestani. 
  22. ^ Bizzi, Marin (1985). Iskušenja na putu 1610. godine, str. 47. Budva: Općinski arhiv Budva i Leksikografski zavod Crne Gore. 
  23. ^ Balević, Jovan (1752). Filozofska disertacija o širenju vojne religije. 
  24. ^ Balević, Jovan (1757). Kratak i objektivan opis sadašnjeg stanja Crne Gore. Sankt-Peterburg. 
  25. ^ Ирби, Аделина Паулина (1868). Путовање по словенским земљама Турске у Европи. Београд. стр. 404. 
  26. ^ Еванс, Артур (2008). Илирска писма. Бања Лука: Бесједа и Графид. стр. 116. 
  27. ^ SENZACIONALNO, haos među Albancima: ALJBIN KURTI je KURTOVIĆ, Srbin iz Ulcinja!. 
  28. ^ Papović, Dragutin (2016). ACTA HISTRIAE 24., 2016., 3., UNUTRAŠNJI SUKOBI U BARSKOJ NADBISKUPIJI 1965.–1970. (PDF). стр. 546. 
  29. ^ Магазин србско-далматински, 18. књига. Беч. стр. 184. 

Литература

  • Томановић, Лазар (2007). Путописна проза. Градска библиотека и читаоница Херцег Нови. 

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арбанаси_(народ)&oldid=23758343”