Архимандрит Јован (Рајић) — разлика између измена
+1 спољашња веза ознака: уређивање извора (2017) |
Нема описа измене |
||
Ред 39: | Ред 39: | ||
Образован у школи Емануела Козачинског и кијевској духовној академији, која је важила као средиште православне сколастике и догматике, Рајић је постао најчувенији теолог код Срба; називан је српским [[Јован Златоусти|Златоустом]]. Имајући поглавито на уму опасност Српске православне цркве у Војводини од [[гркокатолицизам|унијаћења]], нарочито се усавршио у питањима која су истицала преимућство православних догми над унијатским. |
Образован у школи Емануела Козачинског и кијевској духовној академији, која је важила као средиште православне сколастике и догматике, Рајић је постао најчувенији теолог код Срба; називан је српским [[Јован Златоусти|Златоустом]]. Имајући поглавито на уму опасност Српске православне цркве у Војводини од [[гркокатолицизам|унијаћења]], нарочито се усавршио у питањима која су истицала преимућство православних догми над унијатским. |
||
У српској историографији је значајан као један од првих који су се бавили историјом са научним приступом. |
У српској историографији је значајан као један од првих који су се бавили историјом са научним приступом. |
||
== Историографија == |
|||
== Историографије == |
|||
Рајић је много оригиналнији и много знатнији као историчар. Његова историја је врло обилно дело и први велики и озбиљан покушај да се прошлост [[Јужни Словени|Јужних Словена]] прикаже у целини и упоредо са историјом околних народа. Супротно ранијим хроникама, које почињу црквеном историјом и које догађаје и облике друштвеног уређења тумаче Божјим провиђењем, његова историја почиње ранијом судбином Словена и у приказивању догађаја и државних облика ослања се на писана документа и критичка разматрања. Од ранијих историчара он се обилато служи ''Хроником'' [[Ђорђе Бранковић (гроф)|Ђорђа Бранковића]], Даниловим ''Животима'' и неким страним историчарима, али му српски најважнији писани извори нису познати. Чуда и калуђерских схватања има и код њега. Према томе, правог научног метода у његовој историји још нема, мада она несумњиво представља напредак у развитку [[Српска историографија|српске историографије]]. Иако он у излагању избегава да каже оно чиме би се, као исправан аустријски грађанин, сгрешио о своју поданичку верност, он ипак увек брани и велича Србе.[[Датотека:Jovan Rajić History I (1794).pdf|мини|„Историја разних славенских народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов“ Јована Рајића, Књига I, Беч (1794)]] |
Рајић је много оригиналнији и много знатнији као историчар. Његова историја је врло обилно дело и први велики и озбиљан покушај да се прошлост [[Јужни Словени|Јужних Словена]] прикаже у целини и упоредо са историјом околних народа. Супротно ранијим хроникама, које почињу црквеном историјом и које догађаје и облике друштвеног уређења тумаче Божјим провиђењем, његова историја почиње ранијом судбином Словена и у приказивању догађаја и државних облика ослања се на писана документа и критичка разматрања. Од ранијих историчара он се обилато служи ''Хроником'' [[Ђорђе Бранковић (гроф)|Ђорђа Бранковића]], Даниловим ''Животима'' и неким страним историчарима, али му српски најважнији писани извори нису познати. Чуда и калуђерских схватања има и код њега. Према томе, правог научног метода у његовој историји још нема, мада она несумњиво представља напредак у развитку [[Српска историографија|српске историографије]]. Иако он у излагању избегава да каже оно чиме би се, као исправан аустријски грађанин, сгрешио о своју поданичку верност, он ипак увек брани и велича Србе.[[Датотека:Jovan Rajić History I (1794).pdf|мини|„Историја разних славенских народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов“ Јована Рајића, Књига I, Беч (1794)]] |
||
[[Датотека:Pribavlenie cover 1795.jpg|мини|Насловна страна П''рибавление содержашћее Важнаја писменнаја Доказателства к изјасненију истории славенских народов'' (1795) Јована Рајића]] |
[[Датотека:Pribavlenie cover 1795.jpg|мини|Насловна страна П''рибавление содержашћее Важнаја писменнаја Доказателства к изјасненију истории славенских народов'' (1795) Јована Рајића]] |
||
Поменута трагедија је прерада драме Емануела Козачинског, коју је Рајић као ђак гледао и преписивао, а у старости прерадио и удесио за игру према својим назорима, сасвим у духу и руху средњовековних мистерија и миракула, у којима се, у доба ренесансе, на чудан начин преплеће хришћански морал са грчком митологијом. То је једини моралитет у српској књижевности. — ''Бој змаја с орлови'' је Рајићево најкњижевније дело. То је алегоријска историјска песма о рату [[Руска Империја|Русије]] и [[Хабзбуршка монархија|Аустрије]] (орлови) против [[Османско царство|Турске]] (змај) 1788—1790. Песма је прожета родољубљем и хришћанским осећањима и писана доста чистим народним језиком. |
Поменута трагедија је прерада драме Емануела Козачинског, коју је Рајић као ђак гледао и преписивао, а у старости прерадио и удесио за игру према својим назорима, сасвим у духу и руху средњовековних мистерија и миракула, у којима се, у доба ренесансе, на чудан начин преплеће хришћански морал са грчком митологијом. То је једини моралитет у српској књижевности. — ''Бој змаја с орлови'' је Рајићево најкњижевније дело. То је алегоријска историјска песма о рату [[Руска Империја|Русије]] и [[Хабзбуршка монархија|Аустрије]] (орлови) против [[Османско царство|Турске]] (змај) 1788—1790. Песма је прожета родољубљем и хришћанским осећањима и писана доста чистим народним језиком. |
||
== Најважнији радови == |
|||
* {{Cite book|ref=harv|last=Раичъ|first=Іоаннъ|author-link=Јован Рајић|title=Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ|year=1794a|volume=1|location=Въ Вїеннѣ|publisher=Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй|url=https://books.google.com/books?id=F2NgAAAAcAAJ}} |
|||
* {{Cite book|ref=harv|last=Раичъ|first=Іоаннъ|author-link=Јован Рајић|title=Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ|year=1794b|volume=2|location=Въ Вїеннѣ|publisher=Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй|url=https://books.google.com/books?id=ZptBAAAAcAAJ}} |
|||
* {{Cite book|ref=harv|last=Раичъ|first=Іоаннъ|author-link=Јован Рајић|title=Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ|year=1794c|volume=3|location=Въ Вїеннѣ|publisher=Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй|url=https://books.google.com/books?id=JGhGAAAAYAAJ}} |
|||
* {{Cite book|ref=harv|last=Раичъ|first=Іоаннъ|author-link=Јован Рајић|title=Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ|year=1795|volume=4|location=Въ Вїеннѣ|publisher=Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй|url=https://books.google.com/books?id=185fAAAAcAAJ}} |
|||
== Референце == |
== Референце == |
||
{{reflist}} |
{{reflist}} |
Верзија на датум 21. април 2021. у 23:59
Јован Рајић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 21. септембар 1726. |
Место рођења | Сремски Карловци, Аустријско царство, данас Србија |
Датум смрти | 22. децембар 1801.75 год.) ( |
Место смрти | Ковиљ, Аустријско царство, данас Србија |
Образовање | Национални универзитет Кијево-Могиљанска академија |
Јован Рајић (Сремски Карловци, 21. септембар 1726 — Ковиљ, 22. децембар 1801) је био српски калуђер, историчар, писац и педагог.
Биографија
Јован Рајић је био син Радослава Јанковића (рођеног 1699), који потиче из вароши Видина. Јован је рођен 11. новембра 1726. године, у Карловцима, као први син у "дому Раје Видинца". По очевом надимку "Раја", извео је Јован касније своје презиме - "Рајић".[1]
У родном месту је похађао „словенску школу“ (словенско-латинску) код учитеља - све Руса - Емануела Козачинског, Ивана Минацког и још тројице непознатих. Гимназију је он учио у Коморану код језуита, па кад су га хтели превести у католицизам, исту је напустио. Прешао је у Шопрон, у толерантнију протестантску гимназију. Након матуре кренуо је пешице у Русију; жељан науке је отишао у Кијев, где је завршио руску духовну академију. После три године студирања у Кијеву, четврту годину је похађао у Москви.[2] Када се вратио у родне Карловце није могао да нађе место, па се повратио у Русију. Оданде се он спреми, те преко Цариграда дође на Свету Гору, ради скупљања по манастирима историјске грађе за своју историјску књигу. По повратку 1758. године је добио место наставника, прво у богословско-учитељској школи у Карловцима, па пређе у Темишвар да спрема "клирике" (будуће свештенике). На позив бачког епископа Мојсеја Путника, дошао је на рад у новосадској богословији. Доцније се закалуђерио 1772. године у манастиру Ковиљу, и ту као архимандрит (1772-1801) је остао до смрти. Сахрањен је у манастирској цркви Св. арханђела, са леве стране, "ниже престола Мајке Божије", и ту је тек 1891. године на пригодној свечаности постављена камена надгробна плоча. Обејежје је поручено у Новом Саду, а за ту прилику је епитаф саставио проф. Александар Сандић из Новог Сада. На плочи је било уклесано: "овде леже кости...учитеља богословља - бранича православља, великога књижевника српског."[3] Лазар Томановић је након посете манастиру Ковиљ (1883. године) у путопису На повратку с Бранкове свечаности, записао да је српски народ дужан да оцу своје историје подигне пристојан споменик и то што пре. Као разлог је навео скору посету странаца манастиру, који би лоше о нама судили због наше равнодушности према своме великану.[4]
Дела
Рајић је највише радио као богословски писац. Написао је „Катихизис“, више хришћанских историја, обредних књига и полемичких богословских списа.
Најзначајније му је, капитално дело: „Историја разних народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов“, Беч 1794-1795. године. Ради истраживања боравио је годину дана у Русији, и два месеца на Светој Гори. Бавио се у светогорским манастирима Хиландару и Зографу, крајем лета 1758. године. Мада је нашао пуно старих хрисовуља писаних, од српски царева и краљева, нису му их хтели дати хиландарски монаси. У Хиландару је тада био "мешовит национални састав", поред Срба, било је Бугара и Грка. У старој српској Немањићкој задужбини - светињи Срби калуђери су били у мањини; владало је међу православном браћом, најблаже речено "неповерење". Рајић је међутим много утицао - помогао проигуману Хиландара, Пајсију јеромонаху "бугарског порекла" са којим се тада, а и касније у Карловцима опет срео (1861). Пајсије Хиландарац се након упућивања у тему покренуо; успео је да напише и објави прву стару историју Бугарске нације и државе.[5]
У књижевност више спадају ови његови радови: „Бој змаја с орлови“, „Трагедија цара Уроша“, прерада с немачког језика једне средњовековне збирке приповедака и две збирке пригодних и побожних песама („Во споминанију смерти“ и „На господскија праздники“).
Образован у школи Емануела Козачинског и кијевској духовној академији, која је важила као средиште православне сколастике и догматике, Рајић је постао најчувенији теолог код Срба; називан је српским Златоустом. Имајући поглавито на уму опасност Српске православне цркве у Војводини од унијаћења, нарочито се усавршио у питањима која су истицала преимућство православних догми над унијатским.
У српској историографији је значајан као један од првих који су се бавили историјом са научним приступом.
Историографија
Рајић је много оригиналнији и много знатнији као историчар. Његова историја је врло обилно дело и први велики и озбиљан покушај да се прошлост Јужних Словена прикаже у целини и упоредо са историјом околних народа. Супротно ранијим хроникама, које почињу црквеном историјом и које догађаје и облике друштвеног уређења тумаче Божјим провиђењем, његова историја почиње ранијом судбином Словена и у приказивању догађаја и државних облика ослања се на писана документа и критичка разматрања. Од ранијих историчара он се обилато служи Хроником Ђорђа Бранковића, Даниловим Животима и неким страним историчарима, али му српски најважнији писани извори нису познати. Чуда и калуђерских схватања има и код њега. Према томе, правог научног метода у његовој историји још нема, мада она несумњиво представља напредак у развитку српске историографије. Иако он у излагању избегава да каже оно чиме би се, као исправан аустријски грађанин, сгрешио о своју поданичку верност, он ипак увек брани и велича Србе.
Поменута трагедија је прерада драме Емануела Козачинског, коју је Рајић као ђак гледао и преписивао, а у старости прерадио и удесио за игру према својим назорима, сасвим у духу и руху средњовековних мистерија и миракула, у којима се, у доба ренесансе, на чудан начин преплеће хришћански морал са грчком митологијом. То је једини моралитет у српској књижевности. — Бој змаја с орлови је Рајићево најкњижевније дело. То је алегоријска историјска песма о рату Русије и Аустрије (орлови) против Турске (змај) 1788—1790. Песма је прожета родољубљем и хришћанским осећањима и писана доста чистим народним језиком.
Најважнији радови
- Раичъ, Іоаннъ (1794a). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 1. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй.
- Раичъ, Іоаннъ (1794b). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 2. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй.
- Раичъ, Іоаннъ (1794c). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 3. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй.
- Раичъ, Іоаннъ (1795). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 4. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй.
Референце
Литература
- „Историје југосл. књижевности“, писац Ђорђе Анђелић, 1.1.1938, Београд)
- Томановић, Лазар (2007). Путописна проза. Градска библиотека и читаоница Херцег Нови.
Спољашње везе
- Чедомир Денић: Погледи на дело Јована Рајића, Зборник Матице српске за историју, број 54, 1996. године
- Јован Рајић - отац српске историје у огледалу историјске штампе