Анте Ковачић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
м Сређене „Спољашње повезнице“
Ред 14: Ред 14:
* Дјела, I-II ([[1950]])
* Дјела, I-II ([[1950]])


==Спољне повезнице==
==Спољашње повезнице==


*[http://www.ffzg.hr/infoz/dzs/html/Kova3.htm У Регистратури]
*[http://www.ffzg.hr/infoz/dzs/html/Kova3.htm У Регистратури]

Верзија на датум 29. јануар 2006. у 17:51

Анте Ковачић (Целине крај Запрешића, 6. јун 1854. – Стењевац, 10. децембар 1889), хрватски романописац и новелиста, пјесник.

Мучан и напоран живот проживио је кроз школе и као адвокатски приправник. Присталица странке права. Поткрај живота је, сломљен тешким приликама и болешћу, завршио у душевној болници у којој је и умро у 35. години.

Први је велики Ковачићев прозни текст «Баруничина љубав», 1877., роман на размеђу романтизма и реализма, настао на узорима Eugena Suea и Балзака: мјешавина динамичне и почесто невјероватне радње и језичнога ватромета у чему се Ковачић показао, уз Шеноу, једним од главних хрватских деветнаестовековних језикотвораца, по ступњу утицаја далеко важнији од многих академских филолога. Роман обилује ликовима фаталних жена (Софија Герштајн), прељубима, инцестом и самоубиствима, а композицијски је иновативан, и у европским размерама. Сљедеће године излази «Смрт бабе Ченгићкиње», травестија која с правашких нациоанлних позиција исмијава илирску и југославенску идеологију, карикирајући култно Мажуранићево дјело. Ковачић је и аутор више значајних проповједака, међу којима се издвајају «Ладањска секта» и «Загорски чудак». У сљедећем великом роману «Фишкал», 1881., аутор понавља своје средишње теме и стилеме: реалистички приступ који граничи с фантастиком и неријетко се претвара у гротеску, ликове фаталних жена, поругљиву, па и отровну сатиру странаца (Нијемаца, Мађара) и јужнославенске идеологије, жестоки нападај на обамрлост хрватскога племства и бирократски менталитет, распад личности главних протагониста у лудилу или самоубиству. Прије свога магнума опуса, романа «У регистратури», писац је објавио и недовршени роман «Међу жабари», убојиту сатиру на онодобне политичке моћнике који су се препали у акту препознавања и спријечили даљње излажење (текст је излазио у подлисцима).

У главном дјелу, ''У регистратури'' (1888), Ковачић обилно користи аутобиографски материјал. Та лична нота створиће у овом дјелу странице прожете с много топлине, непосредног лиризма и усрднијег односа према ликовима, нарочито у приказу и опису дјетинства Ивице Кичмановића, главног лика у дјелу. Иако сврставан у класике хрватског реализма, Ковачићев је велики роман торзо који у себе упија опрјечне свјетоназоре и поетике: у њему налазимо спектар ситуација и мотива који обухватају канонска правила и романтизма, реализма и натурализма. Настао у огњици, недотјеран и растрган, Ковачићев је магнум опус најимпресивније дјело хрватске наративне прозе друге половице 19. стољећа.

Цијело дјело Анте Ковачића најјачи је остварај хрватског реализма, и то у облику карактеристичном за хрватску књижевност у којој нема превише текстова који славе и посвећују обичност и свакодневност: романи су то посвећени савременој тематици (за разлику од Шеное, чији је опус највећма уроњен у историјску проблематику), чудна мјешавина романтизма, реализма и бруталног натурализма набијена разорном сатиром и очајем над стањем хрватскогадруштва; култом фаталне жене укоријењеног у романтизму; бурним заплетима и великим страстима, те пропашћу главних ликова у злочину, убиству, лудилу и самоубиству. Распет између романтизма и натурализма, Ковачић је сензибилитетом претходник велике традиције хрватскога романа егзистенцијалистичке и политичко-сатиричког усмерења.

Остала дјела:

  • Стихови (1949)
  • Фељтони и чланци (1952)
  • Дјела, I-II (1950)

Спољашње повезнице