Патријарх српски Никон — разлика између измена

Патријарх српски Никон I
Патријарх српски Никон I
Архиепископ пећки и патријарх српски
Године	(1419—1435)
Претходник	Кирило I
Наследник	Теофан I

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 14. јун 2021. у 12:21

Никон I је био архиепископ пећки и патријарх српски од 1419. до 1435. године.^[1]

На трону Српске цркве био је у време владавине деспота Стефана Лазаревића. Најранији помен о овом српском јерарху забележио је у Похвали кнезу Лазару 1419/20. године Антоније Рафаил, књижевник грчког порекла који је избегао у Србију. Један пенегирик-похвала писан је 1424/25. године, по налогу патријарха Никона. Тих година деспот Стефан сазвао је сабор у рудничкој Сребрници, где је одредио себи за наследника Ђурђа Бранковића. На сабору је био присутан и патријарх Никон. Владар Србије Деспот Ђурађ Бранковић, рекао је српском Патријарху Никону (1419-1435) да ће га обесити уколико оде у Фиренцу ради потписивања Фирентинскe унијe. Унија је била покушај да се Православцима наметне власт папе и римокатоличке цркве на такозваном "Васељенском сабору" у Фиренци 6. јула 1439, године у тренутку када је Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућности да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана, а Ватикан их је дочекао уценом.

У Јеванђељу које је око 1428. године преписао монах Доситеј у дужем запису сачувано је сведочанство о тешком стању у Србији после смрти деспота Стефана. Захваћени паничним страхом пред турским надирањем људи су бежали и збуњени лутали да нађу склониште где се Турчин још није појавио. У таквим тешким приликама на окупу су били деспот Ђурађ, патријарх Никон и сабор. Патријарх Никон је из своје резиденције манастира Жиче морао да се склони у Подунавље, где се одржао сабор. Постоји неколико различитих мишљења о месту одржавања сабора, ипак преовладава мишљење да је то било у Београду.

Патријарх Никон је посебно заслужан, не само за наш црквени и уметнички живот, већ и за књижевност. По његовој заповести и захтеву Константин Филозоф је написао Живот Деспота Стефана, једно од најзначајнијих дела српске средњовековне књижевности.

Последњи помен о патријарху Никону је из 1435. године у једном запису рукописног Триода који је преписао ђакон Арсеније.

Референце

^ Вуковић 1996, стр. 378.

Литература

„Никон (патријарх српски)”. Народна енциклопедија. Загреб: Библиографски завод. 1927.
Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Евро, Унирекс, Каленић.
Поповић, Јелена Р. (2014). „Положај Српске Православне Цркве у последњим деценијама српске Деспотовине” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 73 (1): 151—160.

Спољашње везе

Кирило I	патријарх српски 1419—1435.	Теофан I

[FOOTNOTEВуковић1996378-1] Вуковић 1996, стр. 378.

[1]

@@ Ред 26: / Ред 26: @@
 '''Никон I''' је био [[Српски патријарх|архиепископ пећки и патријарх српски]] од [[1419]]. до [[1435]]. године.{{sfn|Вуковић|1996|p=378}}
-На трону Српске цркве био је у време владавине [[стефан Лазаревић|деспота Стефана Лазаревића]]. Најранији помен о овом српском јерарху забележио је у Похвали кнезу Лазару 1419/20. године [[Антоније Рафаил]], књижевник грчког порекла који је избегао у Србију. Један пенегирик-похвала писан је 1424/25. године, по налогу патријарха Никона. Тих година деспот Стефан сазвао је сабор у рудничкој [[Сребрница|Сребрници]], где је одредио себи за наследника [[Ђурађ Бранковић|Ђурђа Бранковића]]. На сабору је био присутан и патријарх Никон. Владар Србије [[Ђурађ Бранковић|Деспот Ђурађ Бранковић]], рекао је српском Патријарху Никону (1419-1435) да ће га обесити уколико оде у [[Фиренца|Фиренцу]] ради потписивања '''[[Фирентинска унија|Фирентинскe унијe]]'''. Унија је била покушај да се Православцима наметне власт папе и [[Католичка црква|римокатоличке цркве]] на такозваном "Васељенском сабору" у [[Фиренца|Фиренци]] [[6. јул]]а [[1439]], године у тренутку када је [[Балканско полуострво|Балкан]], [[Византијско царство|Византија]] и остале православне земље нису биле у могућност да се [[Турци у Србији|Турцима]] одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана, а [[Ватикан]] их је дочекао уценом.
+На трону Српске цркве био је у време владавине [[стефан Лазаревић|деспота Стефана Лазаревића]]. Најранији помен о овом српском јерарху забележио је у Похвали кнезу Лазару 1419/20. године [[Антоније Рафаил]], књижевник грчког порекла који је избегао у Србију. Један пенегирик-похвала писан је 1424/25. године, по налогу патријарха Никона. Тих година деспот Стефан сазвао је сабор у рудничкој [[Сребрница|Сребрници]], где је одредио себи за наследника [[Ђурађ Бранковић|Ђурђа Бранковића]]. На сабору је био присутан и патријарх Никон. Владар Србије [[Ђурађ Бранковић|Деспот Ђурађ Бранковић]], рекао је српском Патријарху Никону (1419-1435) да ће га обесити уколико оде у [[Фиренца|Фиренцу]] ради потписивања '''[[Фирентинска унија|Фирентинскe унијe]]'''. Унија је била покушај да се Православцима наметне власт папе и [[Католичка црква|римокатоличке цркве]] на такозваном "Васељенском сабору" у [[Фиренца|Фиренци]] [[6. јул]]а [[1439]], године у тренутку када је [[Балканско полуострво|Балкан]], [[Византијско царство|Византија]] и остале православне земље нису биле у могућности да се [[Турци у Србији|Турцима]] одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана, а [[Ватикан]] их је дочекао уценом.
 У [[Јеванђеље|Јеванђељу]] које је око [[1428]]. године преписао монах Доситеј у дужем запису сачувано је сведочанство о тешком стању у Србији после смрти деспота Стефана. Захваћени паничним страхом пред турским надирањем људи су бежали и збуњени лутали да нађу склониште где се Турчин још није појавио. У таквим тешким приликама на окупу су били деспот Ђурађ, патријарх Никон и сабор. Патријарх Никон је из своје резиденције [[Манастир Жича|манастира Жиче]] морао да се склони у [[Подунавље]], где се одржао сабор. Постоји неколико различитих мишљења о месту одржавања сабора, ипак преовладава мишљење да је то било у [[Београд]]у.