Ера мезозоика је једна од три геолошке ерефанерозојскогеона. Подела времена на ере је почела са Ђованијем Ардуином у 18. веку, иако је оригинално име за данашњи мезозоик било "секундар" (с тиме да је модерна ера била названа терцијар). Смештен између палеозоика и кенозоика, мезозоик значи "средње животиње" на грчком: месо за средње и зоо за животиње. Често се зове "Доба средњег живота" или "Доба диносауруса", према фауни која је доминирала у то време.
Мезозоик је био време тектонске, климатске и еволуцијске активности. Континенти су се поступно мењали од стања међусобне повезаности према њиховој данашњој конфигурацији; ова подела је довела до специјације и других важних еволуцијских догађаја. Клима је била доста топла кроз цели период па је имала важну улогу при еволуцији и развоју нових животињских врста. Пред крај ере већ је постојала основа модерног живота.
Геолошке периоде
Након палеозоика, мезозоик је трајао отприлике 180 милиона година: од око пре 251 милиона година до почетка кенозоика пре 65 Ма. Овај временски оквир је подељен у три геолошке периоде. Од најстаријег према најмлађем:
Доња (тријаска) међа је дефинисана пермско-тријаским изумирањем, током кога је 90% морских врста и око 70% копнених кичмењакаизумрло. То се исто тако назива „Великим умирањем“ с обзиром да представља највеће масовно изумирање у историји. Горња (кредна) међа је одређена Кредно-терцијарним (КТ) изумирањем, за које се претпоставља да се десило након удара метеора који је створио кратер Чикшулуб на полуострву Јукатан. Око 50% свих родова је изумрло, укључујући све диносаурусе осим птица.
Тријас је углавном био сув, што је тренд који је био почео у касном карбону, те са јасним годишњим добима, поготово у унутрашњости Пангее. Низак ниво мора је такође погодовао екстремним температурама. Вода делује као стабилизатор температуре због своје високе специфичне топлоте, и копно у близини великих водених маса, поготово океанских, има мање температурних варијација. S обзиром да је већина копна које је сачињавало Пангеу било удаљено од океана, температуре су се често драстично мењале, те се унутрашњост Пангее вероватно састојала од великих пустиња. Докази у облику црвених наслага и евапорита попут соли подржавају такав закључак.
Ниво мора је почео расти током јуре, вероватно због ширења океанског дна. Стварање нове коре испод површине је избацило океанску воду на 200 m изнад данашњег нивоа, што је поплавило обална подручја. Надаље, Пангеа се почела раздвајати на мање целине, доводећи све више копна у додир с морем кроз стварање Тетиса. Температуре су настављале да расту, али су се стабилизовале. Влажност се такође повећала због близине воде, а пустиње су се повукле.
Клима у доба креде је мање позната, па је извор контроверзи. Делимично захваљујући већој количини угљен диоксида у атмосфери, светски температурни градијент од севера до југа постао је готово раван: температуре су биле сличне на целој планети. Просечне температуре су такође биле знатно више него данас, око 10°Ц. У ствари, средином креди су океанске воде на екватору имале температуру од 20°C у дубоком океану, што их је можда учинило непогодним за живот, а копно близу екватора је могло бити пустиња без обзира на близину воде. Циркулација кисеоника у дубоком океану је такође можда била поремећена. Због тога су се велике количине органске твари акумулирале јер се нису биле у стању распасти те су се временом наталожиле као „црни шејл“.
Сви подаци, међутим, не подржавају горе наведене хипотезе. Чак и уз велику топлоту, температурне флуктуације су требале бити довољне да се задрже поларне капе и ледници, али не постоје докази ни за једно ни за друго. Квантитативни модели такође нису успели реконструирати равнину температурног градијента у креди.
Климатске промене у касној јури и креди су донијеле нове адаптивне радијације. Јура је представљала врхунац разноликости архосауруса, а тада су се појавиле прве птице и плацентални сисари. ангиосперме су своју радијацију имале почетком креде, прво у тропима, а равни температурни градијент им је омогућио да се прошире према половима. Пред крај креде ангиосперме су доминирале флором у многим подручјима, иако неки докази сугеришу да су биомасом доминирале цикаде и игличарке све до КТ изумирања.
Неки тврде да су се инсекти диверсификовали с појавом ангиосперми јер је анатомија инсеката, посебно делови уста, погодна за цветњаче. Међутим сви делови инсеката су били претходили ангиоспермама, а диверсификација се с доласком цветњача успорила, па се може закључити да је њихова анатомија служила некој другој сврси.
Како су температуре у морима расле, тако су велике животиње раног мезозоика почеле нестајати док су мање животиње свих врста, укључујући гуштере, змије, а можда чак и претке примата међу сисарима еволуирале. КТ изумирање је потврдило тај тренд. Велики архосауруси су изумрли, док су се птице и сисари наставили развијати, као што је и данас случај.
Литература
British Mesozoic Fossils, 1983, The Natural History Museum, London.
Завршава се последњи период глацијације и развија се људска цивилизација. Завршава се квартарно ледено доба и почиње садашњи интерглацијал. Настаје пустиња Сахара на простору пређашњих савана, развија се пољопривреда, настају први градови. Палеолитске/неолитске (Камено доба) културе почињу да се развијају од 10 хиљадите године п.н.е, које се су заслужне за каснији настанак Бакарном (3500 год. п.н.е.) и Бронзаном добу (2500 год. п.н.е.). Током Гвозденог доба (1200 год. п.н.е.) развијају се културе у погледу сложености и техничких достигнућа. Развијају се многе праисторијске културе широм света, што је коначно довело до развоја класичне античке културе, као што је Римско царство, па културе средњег века, све до данашњих. Мало ледено доба проузроковало је кретко захлађење на северној хемисфери од 1400—1850. године. Вулкан на планини Тамбора је имао ерупцију 1815. године, што је довело до „године без Сунца“ (1816.) у Европи и Северној Америци. Количина угљен-диоксида у атмосфери порасла је са 100 ppmv, колико је било на крају последње глацијације, на 385 ppmv, колико је данас. То је, према некимa, изазвало глобално загревање и климатске промене. Пораст количине угљен-диоксида тумачи се антропогеним фактором, односно индустријском револуцијом.
Процват, а затим, и изумирање великог броја великих сисара (плеистоценска мегафауна). Одвија се еволуција и настанак савременог човека. Квартарно ледено доба наставља се глацијацијама и интерглацијацијама (праћено порастом количине угљен-диоксида у ваздуху). Последњи глацијални максимум (пре 30 000 година), последњи глацијални период (пре 18000—15000 година). Гашење људских култура из каменог доба, повећање техничке сложености у односу на претходне културе из леденог доба, поготово на Медитерану и у Европи. Супервулкан Тоба еруптирао је пре 75000 година, што је изазвало вулканску зиму која је довело људски род (Homo) на ивицу изумирања.
Интензивирање садашњих климатских услова. Садашње ледено доба почиње пре око 2,58 милиона година. Хладна и влажна клима. Појављују се аустралопитеци и многи савремени родови сисара и мекушаца. Појављује се Homo habilis.
Промена климе, прелаз ка хладној. Процват примитивних сисара (као што су редови Creodontia, Condylarthra, Uintatheria) који настављају да се развијају током целе епохе. Појављивање неколико „савремених“ фамилија сисара (нпр. примитивни китови). Појава првих трава. Поновна глацијација Антарктика и формирање његове ледене капе. Догађајем Азола[4] отпочиње ледено доба, и хладна клима, која се јавља до данашњих дана услед распростирања и распадања морских алги које су допринеле великом смањењу угљен-диоксида у атмосфери, и то са 3800 ppmv на 650 ppmv. Крај Ларамијске и Севирске орогенезе Стеновитих планина у Северној Америци. У Европи почиње алпска орогенеза. Почиње Хеленска орогенеза у Грчкој и Егејском мору.
Тропска клима. Одиграва се адаптивна радијација сисара, омогућена нестајањем диносауруса. Први велики сисари (већи од медведа). Почиње Алпска орогенеза у Европи и Азији. Индијски потконтинент се судара за Азијом пре 55 милиона година, а Хималајска орогенеза почиње пре 52—48 милиона година.
Kонтиненти се спајају у суперконтинент Пангеу, формирaju се Апалачи. Крај перм-карбонске глацијације. Повећава се бројност синапсида (пеликосаурус и терапсиде), док парарептили и водоземци остају присутни. Током средњег перма су голосеменице и маховине замениле флору која је формирала угљоноснеслојеве. Развијају се тврдокрилци и двокрилци. Марински живот буја на топлим плитким гребенима; бројне су фораминифере, шкољке, амоноиди, брахиоподe. Догађај Пермско-тријаског изумирања десио се пре око 251 милион година, када је изумрло око 95% живог света на Земљи укључујући све трилобите, граптолите и бластоиде. Завршава се Уралска орогенеза на граници Европе и Азије. Почиње хантер-бовенска орогенеза у Аустралији чиме настају Макдонелове планине.
Дешава се нагла адаптивна радијација крилатих инсеката, од којих су поједини (Protodonata, Palaeodictyoptera) веома крупни. Појављују се први копнени водоземци, као и шуме крупних папратњача. У морима су од животиња чести гонијатити, брахиоподе, бриозое, шкољке и корали. Развијају се и фораминифере са љуштурицом. Највећи ниво кисеоника и атмосфери. Уралска орогенеза у Европи и Азији. Херцинска орогенеза се одиграва током средњег и касног доњег карбона.
Велико примитивно дрвеће, први копнени четвороножци, и морске шкорпије живе угљоносне приобалне мочваре. Lobe-finned rhizodonts are dominant big fresh-water predators. У океанима, ране ајкуле су распрострањене и разнолике; echinoderms (нарочито криноиде и бластоиде) обилне. Корали, бриозое, гонијатиде и брахиоподе (Productida, Spiriferida, итд.) веома честе, али трилобити и наутилоиди опадају. Глацијација у источној Гондвани. Tuhua орогенеза на Новом Зеланду опада.
Појављују се папратњаче (пречице, раставићи и праве папрати), као и семене папрати. Паралелно, настају инсекти. Светским океаном доминирају строфоменидне и атрипидне брахиоподе, ругозни и табулатни корали и морски љиљани. Гонијатитни амоноиди су веома бројни, а појављују се и главоношци налик на сипе. Опада бројност трилобита и риба са оклопом, док се повећава бројност кичмењака (риба) са вилицом. Појављују се рани водени представници водоземаца. "Old Red Continent" of Euramerica. Beginning of Acadian Orogeny for Anti-Atlas Mountains of North Africa, and Appalachian Mountains of North America, also the Antler, Variscan, and Tuhua Orogeny in New Zealand.
На копну се појављују прве васкуларне биљке (риније), стоноге и артроплеуриде. Мора насељавају остракоде и први кичмењаци са вилицом. Еуриптериде достижу гигантске размере. Табулатни и ругозни корали, брахиоподе и морски љиљани су чести у морима. Фауна трилобита и мекушаца је разноврсна, за разлику од сиромашне фауне граптолита. Почетак Каледонске орогенезе, у току које настају планине у Енглеској, Ирској, Велсу и Шкотској (Каледониди) и Скандинавских планина.
Stabilization of most modern cratons; possible mantle overturn event. Insell Orogeny, 2650 ± 150 MYA. Abitibi greenstone belt in present-day Ontario and Quebec begins to form, stablizes by 2600 MYA.
Ова ера је добила назив према лунарној геолошкој временској скали када су настали Нектаријски басен и остали највећи месечеви басени услед догађаја великих удара.
Настала најстарија позната стена (4.030 Ma). Први облици живота и само-размножавајућих РНКмолекула су могли настати на Земљи око 4.000 Ma током овe ере. Напијер орогенеза на Антарктику, пре око 4.000 ± 200 милиона година.
^Неоген и палеоген према старој подели припадали су терцијару који се више не издваја.
^Квартарне творевине се издвајају и приказују на геолошким картама према генези.
^Трају преговори по питању горње границе плиоцена односно доње границе плеистоцена.
^Према студији везаној за Арктичку климу, Биолошког института, Универзитета у Утрехту (енгл.Institute of Environmental Biology , Utrecht University) азола папрат је имала значајну улогу у промени климе пре око 55 милиона година која се променила из тропске у хладну. Та папрат је имала велико распрострањење чиме је допринела обарању концентрације угљен-диоксида у ваздуху.