Антикоминтернски пакт — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
м Бот: Аутоматска замена текста (-{{напомене}} +{{извори}})
Ред 31: Ред 31:


==Референце==
==Референце==
{{извори}}
{{напомене}}


[[Категорија:Војни савези]]
[[Категорија:Војни савези]]

Верзија на датум 7. новембар 2009. у 01:20

Јапански амбасадор при Њемачкој Кинтомо Мушакођи и министар спољашњих послова Њемачке Јоаким фон Рибентроп потписују Антикоминтернски пакт.

Антикоминтернски пакт представљао је њемачко-јапански уговор из 25. новембра 1936. чије су се земље потписнице обавезале на политичку подршку у случају рата против СССР. Антикоминтернском пакту су 1937. године приступиле и Италија, Мађарска, Шпанија, Бугарска, Финска, Румунија, Словачка и Хрватска.

Споразум

Њемачка и Јапан су се овим споразумом обавезале да ће се, у случају да Совјетски Савез нападне било коју од њих, консултовати како да „заштите заједничке интересе“. Такође су се обавезале да ниједна од њих неће потписивати никакве споразуме са Совјетским Савезом, а Њемачка се додатно сложила да призна независност Манџукуоа.

Покушаји побољшања енглеско-њемачких односа

Прије потписивања Антикоминтернског пакта, у јуну 1935. године, потписан је Енглеско-њемачки поморски споразум између Уједињеног Краљевства и Нацистичке Њемачке. Тај догађај је означио почетак низа Хитлерових покушаја да побољша односе између те двије земље и тако изолује Совјетски Савез, док су Совјетски Савез и Уједињено Краљевство у исто вријеме покушавали то исто да ураде са Њемачком. Хитлер је покушао да утиче и на Пољску да се прикључи Антикоминтернском савезу, обећавајући рјешење територијалних питања између те двије земље.[1][2][3][4][5] Међутим, Пољска је то одбила у страху да ће тако постати марионетска држава Њемачке.

У то вријеме, многи јапански политичари, укључујући и адмирала Исорокуа Јамамота, били су изненађени[тражи се извор] Англо-њемачким поморским споразумом, али је њихов војни врх сматрао да је у питању смишљен план да се добије на времену док њемачка морнарица не дорасте британској. Наставили су да планирају рат или против Совјетског Савеза или против земаља западног свијета, рачунајући на то да ће Њемачка ријешити проблем са њиховим потенцијалним непријатељима у Европи.

Хитлерови напори да побољша односе са Уједињеним Краљевством су пропали. У августу 1939. године, Њемачка је прекршила одреднице Антикоминтернског пакта потписивањем споразума Рибентоп-Молотов, споразума о ненападању између Њемачке и Совјетског Савеза. Међутим, до 1940. године Хитлер је већ почео да кује план евентуалног напада на СССР, који би отпочео 1943. године, те је послао свог министра спољашњих послова, Јоакима фон Рибентропа, да преговара са Јапаном. Дана 25. септембра 1940. године, Рибентроп је послао телеграм Вјачеславу Молотову, совјетском министру спољних послова, да га обавијести да Њемачка, Италија и Јапан спремају нови војни савез. У том телеграму Рибентроп је покушао да убиједи Молотова да тај војни савез неће бити уперен против СССР него против САД:

„Његова искључива сврха је да уразуми оне елементе који притискају САД да уђе у рат, тако што ће им демонстрирати чињеницу да ако САД уђу у рат, мораће аутоматски да се сукобе са три велике силе.“

Обновљени пакт из 1941.

Антикоминтернски пакт је обновљен 1941. године, након напада Њемачке на Совјетски Савез, који је отпочео Операцијом Барбароса. Дана 25. новембра пакт је обновљен за наредних пет година, а земље потписнице овог пута су биле:[6]

Референце

  1. ^ Sean Greenwood: The Phantom Crisis: Danzig, 1939 стр. 225-246.
  2. ^ The Origins of the Second World War Reconsidered edited by Gordon Martel, Routledge: London, United Kingdom, 1999. стр. 232.
  3. ^ Anna Cienciala: Poland in British and French Policy in 1939: Determination To Fight-or Avoid War? стр. 413-433
  4. ^ The Origins of The Second World War edited by Patrick Finney, Edward Arnold: London, United Kingdom, 1997. стр. 414.
  5. ^ Gerhard Weinberg: The Foreign Policy of Hitler's Germany Starting World War II 1937-1939, University of Chicago Press: Chicago, Illinois, United States of America, 1980. стр. 558-562
  6. ^ Edmund Osmańczyk: Encyclopedia of the United Nations and International Agreements, Taylor and Francis 2002, ISBN 0415939216, стр. 104