Историја Русије

Рана историја

Рани Источни Словени

Главни чланак: Источни Словени

Преци Руса су била старословенска племена која су се у миграцији ка западу населила између Карпата и реке Дон.

Хазарија

Главни чланак: Хазарија

Хазари су били турско племе које је насељавало доњу ток реке Волге, између Каспијског и Црног мора од 7. до 13. века. У 8. веку Хазари су примили Јудаизам. Итил је био главни град њихове државе.

Олег ратник се спустио на југ из Новогорада и протерао Хазаре из Кијева и основао Кијевску русију.

Кијевска Русија

Главни чланак: Кијевска Русија

Датотека:Sophia iznutri.jpg

Византијски утицај на руску архитектуру је видљив на Катедрали Свете Софије у Кијеву, коју је у 11. веку подигао Јарослав Мудри.

Прва руска држава, Кијевска Русија је настала 862. године на челу са династијом Рјуриковичеј (Рюриковичей). Главни град је био Кијев. Захваљујући кнезу Владимиру прихватила је хришћанство од Византије 988. године. Након смрти Јарослава Мудрог 1054. године почео је распад ове државе на мања кнежевства.

Предходници Руса су били Словени. Словени су мигрирали на запад и населили земљу коју су у миграцијама напустили Германи. Заузели су земљу између Карпата и реке Дон.

Кијевски Руси су створили словенску варијанту Православног хришћанства, на тај начин продубљујући синтезу византијске и словенске културе.

У 11. веку, нарочито током владавине Јарослава Мудрог, Кијевска Русија је доживела процват у економији, архитектури и литерарном стваралаштву.

Номадски турски народ Кипчаки су освојили јужну Русију крајем 11. века и створили номадску државу на обали Црног мора.

Волга Булгариа

Главни чланак: Волга Булгариа

Волга Булгариа је била неславенска држава у средњем току Волге. Након монголске инвазије постаје део Златне хорде. У 10. веку становници примају ислам. У 16. веку, под Иваном Грозним, Русија је заузела те територије.

Инвазија Монгола

Инвазија Монгола је убрзала распад Кијевске Русије. Након битке на реци Калка 1223. године у којој су се сукобили Руси и Монголи, Монголи су забележили велику победу. Заузели су Кијев 1240. и наставили поход ка западу зузимајући Пољску и Мађарску. Од свих руских провинција је једино Новогорад избегао окупацију.

Последице инвазије Монгола су биле огромне. Око половине становника Русије је погинуло у нападу. Центри попут Кијева се никада нису опоравили од разарања. Избеглице које су напустиле јужну Русију су углавном населиле подручје између Волге и Ока. То је регион који је представљао језгро средњовековне Русије.

Златна Хорда

Главни чланак: Златна хордa

Александар Невски

Mонголи су доминирали Русијом из своје западне престонице у Сарају на реци Волги, у близини данашњег Волгограда. Принчеви јужне и источне Русије су морали да плаћају данак Монголима, често називаним Tатари, или Златна Хорда; али су за узврат добијали повеље које су их овлашћавале као заменике канова. Генерално посматрано, принчеви су имали велику слободу да владају по својој вољи. Један од њих, Aлександар Нeвски, принц Владимира, је средином 13-ог века стекао статус хероја захваљујући победама над витезовима Тевтонског реда, Швеђанима и Литванцима. Православна црква и принчеви су већу опасност видели у Западу него у Монголима. Невски је од Монгола добио протекцију и помоћ у борбама против освајача са Запада који су, у нади да ће извући корист из слома Русије након инвазије Монгола, нападали њихову територију. И поред тога, наследници Невског ће се касније дићи против татарске власти.

Монголи су извршили велики утицај на руску војну тактику и допринели су развоју трговинских путева. Под монголском окупацијом, Московска Русија је развила мрежу поштанских путева, повећала прираштај, развила фискални систем и војну организацију. Источни утицај ће остати јак све до 18-ог века, када руски владари настоје да вестернизују земљу.

Московска Кнежевина

Главни чланак: Московска Кнежевина

Успон Москве

Данило Александрович, најмлађи син Невског, је основао кнежевину у граду Москви, да би протерао Тартаре из Русије. Најпре је Московска Кнежевина била у вазалком односу према Владимиру, да би касније постала независна. Велики фактор у успону Московске кнежевине је била сарадња са монголским владарима.

Средином 14. века снага Монгола је опадала и Велики Кнез је био у могућности да им се отворено супростави. 1380. године у Куликову на Дону кан је поражен и иако то није означило крај монголске доминације у Русији, донело је славу Великом Кнезу. Водство Москве у Русији је било учвршћено, а територија је средином 14. века знатно проширена.

Иван III Велики

У 15. веку, Велики Кнез је почео да уједињује руске земље под својом влашћу. Најзаслужнији за овај процес је био Иван III, (1462–1505), који је створио темеље Русије. Иван је удвостручио територију Русије доводећи већину северних земаља под власт Москве. Одбио је да плаћа данак Монголима и Татарима и серијом напада отворио пут потпуном уништењу Златне Хорде.

Као национални циљ, Иван је одредио враћање свих руских територија које су изгубљене као резултат монголских инвазија.

Иван је водио дуги рат са Литванијом око неких територија у горњем Дњепру који је завршио 1503. године. Под његовом владавином Московска кнежевина је утростручила своју територију.

Иван IV Грозни

Иван Грозни

Иван IV је први Московски Кнез коју се прогласио за "цара."

Развој царске аутократије је достигао врхунац у периоду између 1547–1584, за време Ивана Грозног. Иван Грозни је ојачао позицију цара као апсолутног господара, који је сво племство потчинио својој вољи, погубивши многе и због најмање непослушности. Иван Грозни је направио цркву која се још увек налази на Црвеном тргу у Москви. Крајем 16. века руски козаци су направили прва насеља у западном Сибиру.

Време невоља

Смрт Ивана Грозног 1584. године је довела до периода грађанских ратова.

За то време је изгубљено много територија које су заузели Пољско-литвански комонвелт и Шведска. Опоравак Русије је започео средином 17. века након успешних ратова са Пољацима и Литванцима (1654–1667) када су Руси заузели Смоленск, Кијев и источну Украјину.

Романови

Датотека:Ryabushkin 17centMoscow.JPG

Слика Москве из 17. века

Ред је успостављен 1613 када је Михаил Романов пранећак Ивана Грозног, изабран на престо. Династија Романових је владала Русијом до 1917. године.

Први задатак нове династије је био успостављање реда. Срећом по Русе, њихови највећи непријатељи Пољско-литвански комонвелт и Шведска су у то време били у рату између себе, тако да су Руси закључили мир са Шведском 1617 и примирје са Пољацима 1619.

Буна сељака

У време када су буне сељака биле реткост у Русији се догодила нејвећа сељачка буна у Европи у 17. веку 1667. године. Када су се Козаци побунили против централизације државе, придружили су им се и сељаци и побегли од земљопоседника да би им се придружили. Козак Стенка Разин је предводио следбенике уз Волгу, бунећи сељаке и мењајући локалну власт козачком. Царска армија је сломила устанак 1670. године. Годину дана касније Стенка је заробљен и погубљен.

Царска Русија

Главни чланак Царска Русија

Петар Велики

Петар I Велики (1672–1725), је очврснуо аутокрацију у Русији и одиграо велику улогу у стварању државе по европском систему. Русија је била највећа земља на свету величине три Европе простирала се на површини од Балтичког мора до Тихог океана. Средином 17. века створена су прва руска насеља на Тихом океану. У то доба Русија је имала само 14 милиона становника од којих је само мали део живео у градовима.

Петар је био дубоко импресиониран напредном технологијом, војном вештином и државништвом Запада. Проучавао је западну тактику и утврђивање (фортификацију) и изградио је снажну армију од 300,000 својих поданика, који су били војни обвезници цели живот. Од 1697-1698, био је први руски принц који је икада посетио Запад. Та посета ће на њега и његову пратњу оставити велики утисак. Петар добија титулу цара и Московска Русија званично постаје Руско царство1721 године.

Петрови први војни циљеви су били усмерени против Отоманског царства. Касније преусмерава пажњу ка северу. Петру је недостајала сигурна морска лука на северу, поред луке Aрханђел на Белом мору, која је годишње девет месеци била под ледом. Излаз на Балтик блокирала је Шведска. Жеља за излазом на море навела га је да 1699 склопи тајни савез са Пољско-Литванским Комонвелтом и Данском против Шведске, што је довело до Великог Северног рата. Рат је окончан 1721 када је исцрпљена Шведска затражила мир. Петар је добио четири провинције на југу и истоку Финског залива, обезбеђујући тако себи дуго жељени излаз на море. Ту је подигао нову руску престоницу, Санкт Петерсбург, као "прозор ка Европи" који ће заменити Москву, која је дуго била руски културни центар.

The strains of Peter's military expeditions produced another revolt. Invoking the name of populist rebel Stenka Razin, another Cossack chieftain Kondraty Bulavin raised a revolt, ultimately crushed.

Петар је реорганизовао државу у складу са најновијим моделима са Запада и претворио Русију у апсолутистичку државу. Заменио је стару бољарску Думу (савет племства) сенатом од девет чланова, који је био врховно веће државе. Села су подељена на нове провинције и округе. Петар је рекао сенату да је њихова функција да убирају порезе. За време његове владавине приходи од пореза су се утростручили. Као део реформи, Православна црква је делимично инкорпорирана у административну структуру државе, и тако постала оруђе државе. Петар је укинуо патријархат и заменио га заједничким телом, Светим Синодом, којим су управљали државни званичници. У међувремену су отклоњени остаци локалне самоуправе, а Петар је наставио и интензивирао захтеве његових претходника за државном службом за сво племство.

Петар је умро 1725, остављајући несређено питање око наследства. Његова владавина је отворила питања заосталости Русије, њеног односа са Западом и друге фундаменталне проблеме са којима су морали да се суоче многи владари који су дошли после њега. Ипак, он је поставио темеље модерне државе у Русији.

1725–1825

Скоро педесет година је требало да прође пре него што ће се на руском престолу појавити тако амбициозан и окрутан владар. Катарина II , Катарина Велика је била немачка принцеза која се удала за руског престолонаследника. Када је открила да је он неспособна будала, Катарина је дала прећутну дозволу за његово убиство. Објављено је да је умро од "апоплексије", и 1762 Катарина је постала владар.

Катарина је допринела оживљавању руског племства које је започето после смрти Петра Великог. Укинута је државна служба и племићи су добили већину државних функција у провинцијама.

Catherine the Great extended Russian political control over the Polish-Lithuanian Commonwealth with actions including the support of the Targowica confederation, although the cost of her campaigns, on top of the oppressive social system that required lords' serfs to spend almost all of their time laboring on the lords' land, provoked a major peasant uprising in 1773, after Catherine legalized the selling of serfs separate from land. Inspired by another Cossack named Pugachev, with the emphatic cry of "Hang all the landlords!" the rebels threatened to take Moscow before they were ruthlessly suppressed. Catherine had Pugachev drawn and quartered in Red Square, but the specter of revolution continued to haunt her and her successors.

Док је потискивала руско сељаштво, Катарина се успешно борила у са ослабљеним Отоманским царством и проширила јужну границу Русије ка Црном мору. Правећи завере са владарима Аустријског царства и Пруске, за време Подела Пољске присвојила је половину Пољско-Литванског Комонвелта и померила руску границу ка западу у Централну Европу. До њене смрти, 1796, Катаринина експанзионистичка политика ће Русију претворити у једну од највећих европских сила. То ће се наставити са Aлександром I који ће присвојити Финску од ослабљеног краљевства Шведске 1809.

Наполеон I је направио велику грешку када је после расправе са царом Александром I кренуо у освајење царске Русије 1812 године. Овај поход је био катастрофалан. Иако је Наполеонова Велика војска допрела до Москве, руска стратегија scorched-earth је онемогућила освајачима да живе од земље. Због ужасно хладног руског времена, хиљаде француских трупа су умрле на снегу. 1813 руска војска је поразила француску у Немачкој и ушла у Париз.

Иако ће Руско царство играти водећу политичку улогу током следећег века, коју му је загарантовала победа над Наполеоновом Француском, задржавање вазалства је онемогућило било какав економски прогрес. Док је економски развој Западне Европе убрзан за време Индустријске револуције, која је отпочела у другој половини 18-ог века, Русија све више заостаје, стварајући нове проблеме за царство као велику силу.

Царска Русија до Октобарске револуције

Децембарска револуција

Иако је Русија била велика сила, њена влада је у многочему била неефикасна, народ сиромашан, а економија неразвијена. Након победе над Наполеоном, Александар I је имао у виду уставне реформе. Иако је неке покушао да спроведе, праве промене нису ни покушане. Релативно либералних убеђења био је Никола I (руски цар) (1825.–1855. године), који је био у почетку своје владавине суочен са устанком. Позадина овог устанка лежи у Наполеонским ратовима када је велики број војних официра путовао у Европу у оквиру војних похода, где их је контакт са либерализмом Западне Европе подстрекао да потраже промене на повратку у аутократску Русију. Резултат овога је био Децембарски устанак (Децембар 1825), као дело малог круга либералних племића и војних официра који су желели да устоличе Николиног брата као уставног монарха. Међутим, устанак је лако угушен, због чега је Никола морао да одустане од програма вестернизације који је започео Петар Велики, и заштити максималну "Аутократију, Православље, и Поштовање народа". Руски цар је такође морао да се обрачуна са устанцима у новостеченим теритиријама Пољско-Литванског Комонвелта: Новембарски устанак 1830, и Јануарски устанак 1863.

Шизма и реакција

Михаил Бакуњин

Сурова одмазда због устанка учинила је да "Четрнаести децембар" буде дан који ће дуго памтити каснији револуционарни покрети. Како би се сузбили будући устанци, школе и универзитети су били под сталним надзором. Полицијски шпијуни су били свуда. Потенцијални револуционари су послати у Сибир; за време Николе I стотине хиљада их је послато тамо у радне логоре.

У оваквој ситуацији се појављује Mихајл Бакуњин као отац анархизма. Из Русије одлази у Западну Европу 1842, где постаје активиста социјалистичког покрета. После учешћа у Мајском устанку у Дрездену 1849, заробљен је и послат у Сибир, али успева да побегне и да се врати у Европу. У Еврпои уједињује снаге са Kaрл Марксом , упркос значајним идеолошким и тактичким разликама.

Питање усмерења Русије је било актуелно још од програма вестернизације Петра Великог. Једни су били присталице имитирања Европе, док су други окретали леђа Западу и тражили повратак традиционалној прошлости. Ову другу стазу су утабали Славофилии који су распламсали презир према "декадентном" Западу. Славофили су били противници бирократије, давали су предност колективизму средњевековног рускогмира и сеоској заједници над индивидуализмом Запада. Касније ће, комунизам у Совјетској Русији имати велики дуг не само према доктрини Карла Маркса, већ и према дугоустановљеном друштвеном обрасцу мира.

Александар II

Цар Никола је умро остављајући за собом несугласице. Годину дана пре тога, Русија је узела учешће у Кримском рату, који је вођен пре свега на Кримском полуострву. Пошто је одиграла главну улогу у Наполеоновом поразу, Русија је сматрана непобедивом војном силом, али је насупрот томе претрпела значајне губитке на копну и мору због ослабљеног режима цара Николе.

Када је Aлександар II дошао на престо 1855, жеља за реформама је била снажна. Узнапредовали хуманитарни покрет, који ће касније бити повезан са aболиционизмом у Сједињеним Америчким Државама пре Aмеричког грађанског рата, напао је вазалство. 1859, било је више од 23 милиона вазала који су живели у горим условима него сељаштво у Западној Европи у 16-ом веку. Aлександар II је одлучио да укине вазалство и да не чека да буде укинуто револуцијом.

Руска реформа о еманципацији из 1861 је најзначајнији догађај у руској историји 19-ог века. Био је то почетак краја монопола аристократије над земљом. Еманципација је донела бесплатан рад градовима, подстакла је индустрију, средња класа је ојачала; ипак, уместо да добију земљу, ослобођени сељаци су морали да плаћају порезе чиме је земљопоседницима плаћена скромна сума за поседе које су изгубили. У највећем броју случајева сељаци су добијали најгору земљу. Сва земља која је предата сељацима је била у колективном власништву мира, сеоске заједнице, која је поделила земљу сељацима и надгледала многе поседе.

Иако је систем вазалних односа укинут, његови резултати нису много ишли на руку сељацима па револуционарне тензије нису умањене, упркос намери Александра II.

1876 Турско царство је угушилo побуну у Бугарској. Бугарско становништво је постало жртва турске одмазде и 1878-1879 Русија се поново нашла у рату са Турском. Енглеска флота се умешала у окупацију Константинопоља. Разочарење на крају рата је подстакло револуционарне тензије.

Нихилизам

Око 1860 покрет познат под називом Нихилистички покрет се развио у Русији. Многи руски либералисти нису били задовољни празним говорима интелигенције. Нихилисти су доводили у питање старе вредности и бранили су независност појединаца.

Нихилисти су прво покушали да придобију аристократију. Када у томе нису успели, окренули су се сељаштву. Њихова кампања "обраћање народу" постала је позната под називом Народник покрет.

Како је покрет Народник постајао све јачи, влада је брзо решила да га искорени. Као одговор на реакцију владе, радикални огранак Народника је прибегао тероризму. Један за другим, важни чиновници су убијани. Коначно, после неколико покушаја, Aлександар II је убијен 1881, истог дана када је донео предлог да се позову представници како би се спровеле нове реформе којима би се изашло у сусрет захтевима револуционара.

Аутократија и реакција под Александром III

Портрет цара Александра III (1886)

За разлику од свог оца, нови цар Александар III (1881. - 1894. године) био је убеђени реакционар који је владао под девизом: Самодржавље, Православље и Национализам, девизом која је била на снази у време Николе I. Александар III, убеђени славофил, веровао је да Русија може бити поштеђена хаоса уколико се одупре субверзивним утицајима са запада, као што су штетне идеологије (анархизам, социјализам, нихилизам).

Најмоћнији царев саветник је био Kонстантин Петрович Победоностшев, тутор Александра III и његовог сина Николе и члан Светог Синода од 1880 до 1895. Учио је своје ученике да се боје слободе говора и да мрзе демократију, устав и парламенарни систем. Под Победоностшевом, револуционари су прогањани и политика русификације је спровођена царством. За време његове владавине Русија се повезала са републиканском Француском и примала од ње кредите за развој индустрије.

Николај II

Aлександра је наследио његов син Николај II (1894–1917). Индустријска револуција, која је почела да има све већег утицаја у Русији, је стварала силе које ће коначно збацити цара. Либерални елементи међу индустријским капиталистима и племством су веровали у мирољубиве друштвене реформе и уставну монархију, коју би формирале Уставотворне Демократе или Kaдети. Социјални револуционари су следили Народник традицију и тражили су расподелу земље међу онима који су је у ствари обрађивали —сељацима. Још једна радикална група су били Социјалне Демократе, представници марксизма у Русији. Придобивши подршку радикалних интелектуалаца и градске радничке класе, захтевали су комплетну социјалну, економску и политичку револуцију.

1903 партија је подељена на два крила ;Mеншевици или умерени, и Бољшевици радикали. Меншевици су веровали да ће се руски социјализам развијати постепено мировним путем, и да царски режим треба заменити демократском републиком у којој би социјалисти сарађивали са либералним буржоаским партијама. Бољшевици под вођством Владмира Лењина, су захтевали стварање мале елите професионалних револуционара, подвргнутих строгој партијској дисциплини, која би деловала као авангарда пролетеријата како би се власт освојила на силу. ²

Лоша борба руских војних снага у Руско-Јапанском рату (1904-;1905) је био огроман ударац царском режиму. Јануара 1905, инцидент познат као "Крвава недеља" се одиграо када је отац Гапон повео огромну масу народа на Зимски палату у Санкт Петерсбургу како би цару поднели молбу. Када је светина стигла до палате козаци су отворили паљбу на народ, убијајући многе . Руски народ је био толико погођен масакром да је проглашен генерални штрајк уз захтев за успостављање демократске републике. Ово је означили почетак Руске револуције 1905. Совјети (већа радника) настају у већини градова и управљају револуционарним активностима. Русија је била парализована, влада је била очајна.

Октобра 1905, Николај је невољно издао чувени Oктобарски Манифест, који је дозволио стварање народне Думе (законодавно тело) која ће без одлагања бити сазвана. Проширена су права на гласање и ни један закон није могао да ступи на снагу без сагласности Думе. Група умерених је овим била задовољена ; али социјалисти су одбацили ове концесије као недовољне и покушали да организују штрајкове. До краја 1905, било је несугласица међу реформаторима, а царев положај је тренутно ојачан.

Руска револуција

Главни чланак: Руска револуција 1917

Датотека:Совјетски Савез, Лењин (55).jpg

Лењин по повратку у Петроград

Цар Николај и његови поданици су ступили у I Светски рат са ентузијазмом и родољубљем као браниоци православних Словена Срба. Aвгуста 1914: Пре завршетка мобилизације, руска војска је ушла у Немачку како би подржала француске трупе. Међутим, слаба руска економија, неефикасност и корупција у влади су неко време били сакривени под окриљем жарког национализма. Велики део становништва постаје огорчен због војних преокрета и владине некомпетентности. Немачка контрола на Балтичком мору и Немачко-Отоманска на Црном мору одсекли су Русију од страних снадбевача и потенцијалних тржишта.

До средине 1915 рат је постао деморалишући. Резерве хране и горива су понестајале, број жртви је био огроман, инфлација је расла. Избијају штрајкови међу недовољно плаћеним радницима у фабрикама и међу сељаштвом које тражи аргарне реформе. У међувремену, јавно неповерење у режим се продубљује због извештаја да полуписмени мистичар Грегориј Распућин , има велики политички утицај у влади. Његовим убиством крајем 1916 је окончан скандал али није повраћен изгубљени углед аутократије.

1916 побољшано је наоружање руске војске. Руска војска се бори против немачке, аустро-угарске и турске војске на дугом фронту од Балтичког мора до Транскавказа и задржава скоро половину војних снага Централних сила.

3-ег марта , 1917, избио је штрајк у фабрици у престоници Петрограду (бивши Санкт Петерсбург). За недељз дана сви радници су престали са радом и избијају уличне борбе. Када је цар распустио Думу и наредио штрајкачима да се врате на посао, букнула је Фебруарска револуција.

Дума је одбила да буде распуштена, штрајкачи одржавају разне састанке као протест режиму, а војска је отворено стала на страну народа. Кроз неколико дана Дума је поставила [[привремену владу, 1917|]] на челу са принцом Лвовим . Следећег дана цар је абдицирао. У међувремену, социјалисти у Петрограду су формирали совјет (веће) радника и војника који ће им пружити моћ која им је недостајала у Думи.

У јулу, председник привремене владе је смењен и на његово место долази Aлександар Керенски , који је био напреднији од свог претходника али не и довољно радикалан за бољшевике. Влада Керенског је означила то време а марксистички совјети у Петрограду су проширили своју организацију широм земље постављајући локалне совјете. Керенски је направио фаталну грешку тиме што је наставио учешће Русије у рату, што је било изузетно непопуларна политика међу народним масама.

Лењин је вратио у Русију из егзила у Швајцарској, уз помоћ Немачке која се надала да ће свеопште неслагање приморати Русију да се повуче из рата. Хиљаде сељака, радника и војника је узбуђено дочекало Лењина на железничкој станици. После многих маневара иза сцене, совјети су се домогли власти новембра 1917, и отерали Керенског и његову привремену владу у егзил, у догађајима који ће постати познати као Октобарска револуција.

Народна скупштина се састала у јануару 1918, и одбила да буде отирач бољшевицима, па су је Лењинове трупе распустиле. Распуштањем уставотворне скупштине уклоњени су сви трагови буржоаске демократије. Пошто је уклонио умерену опозицију, Лењин потписује са Немачком, за Русе срамни Брест-Литовски споразум (1918) , уз велике губитке руске територије.

Руски грађански рат

Главни чланак: Руски грађански рат

Моћна група контрареволуционара, означена као Бели покрет поччиње да се организује како би скинули бољшевике. Истовремено савезници шаљу експедициону војску у Русију да подрже антикомунистичке силе. Савезници су се бојали да бољшевици не кују заверу са Немачком због Брест-Литовског споразума; и надали су се да ће Бели покрет обновити непријатељство према Немачкој. у јесерн 1918 бољшевички режим се нашао у незавидном положају. Био је у сукобу са руским бившим савезницима и домаћим непријатељима, као и у повременом конфликту са краткотрајним националистичким републикама у Белорусији и Украјини и анархистичким силама.

У Русији почиње период терора јер је Црвена армија и Чека (тајна полиција) уништила све непријатеље револуције. Колико год да су племенити њихови циљеви били , бољшевици нису имали сагласност свих друштвених елемената, па су морали да спроводе своју владавину силом за време грађанског рата. Уклонили су царску тајну полицију , па су их Руси свих политичких убеђења презрели, али су одржали свој режим заменивши га моћном политиком кад је у питању аиторитет и окрутност њених метода. До 1920 отпор Белог покрета је сломљен, све стране војске евакуисане и успостављена је бољшевичка влада у Белорусији, Украјини и на Кавказу, али по цену одржања старог модела аутократске власти само у новом облику.

Како је Русија била заокупљена грађанским ратом, границе са Пољском нису биле јасно одређене послератним Версајским миром . Пољско-совјетски рат (1919–1921), који се завршио поразом Црвене армије, је утврдио границе између Совјетске Русије и Пољске.

СССР

Главни чланак: Историја СССРа

Настанак СССРа

Историја Русије у периоду између 1922 и 1991 је у ствари историја Сједињених Совјетских Социјалистичких Република или историја Совјетског Савеза. Овај савез који су на идеолошкој основи, децембра 1922 основали лидери Руске Комунистичке партије је често поистовећиван са Руским Царством. У то време, нова нација је укључивала четири конституивне републике : Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република, или Руска СФСР, Украјинска ССР, Белоруска ССР, и Транскавкаска Совјетска Федеративна Република или Транскавкаска СФСР.

Устав, усвојен 1924, је успоставио федерални систем власти заснован на совјетима који су постављени у селима, фабрикамаи градовима у вечим областима. На врху ове пирамиде совјета у свакој републици је био the All-Union Congress of Soviets. Иако је изгледало да конгрес спроводи суверену власт , овим телом је управљала Комунистичка партија, коју је опет контролисао Политбиро ЦПСУ-а Централни Комитет из Москве, престонице Совјетског Савеза, као што је било и за време царева пре Петра Великог.

Комунизам

Период од консолидације бољшевичке револуције 1917 до 1921 је познат као период ратног комунизма. Банке, железница и бродски саобраћај су национализовани а економија је ограничена. Убрзо се развила јака опозиција. Сељаци су желели да уновче своје производе и били су незадовољни што морају да предају вишак производа влади. Суочен са сељачком опозицијом, Лењин је започео стратегијско повлачење из ратног комунизма познато као Нова економска политика (НЕП). Сељаци су ослобођени пореза за продају робе на велико и дозвољено им је да продају вишак производа на отвореном тржишту. Трговина је подстакнута дозволом за приватну продају на мало. Држава је и даље била одговорна за банкарство, транспорт и тешку индустрију.

Иако су левичари Комунистичке партије критиковали богате сељаке или kулаке који су остварили велики профит из НЕП-а, програм се показао као изузетно користан и економија је обновљена. НЕП ће касније развити јаку опозицију у партији након Лењинове смрти почетком 1924.

Промене у руском друштву

Док је руска економија пролазила кроз процес трансформације , и друштвени живот људи је такође пролазио кроз драстичне промене. Од почетка револуције , влада је покушала да ослаби патријархајлу доминацију у породици. Развод више није захтевао судски поступак; а како би се жене ослободиле одговорности за рађање, абортус је озакоњен већ 1920. Као последица тога, еманципација жена је повећала потражњу за послом. Девојке су биле подстакнуте да се образују и да граде каријеру у фабрици или канцеларији. Отворени су државни вртићи за бригу о малој деци и уложени су велики напори да центри друштвеног живота постану образовне групе и групе за рекреацију , совјетски клубови.

Режим је напустио царску политику дискриминације националних мањина у корист политике инкорпорирања више од двеста мањинских група у живот Совјетског Савеза. Режим је такоше проширио опсег медицинских услуга. Спровеђене су кампање против тифуса, колере, и маларије; број доктора се повећао; а стопа смртности новорођенчади је убрзо опала док је животни век продужен.

Влада је такође промовисала атеизам и материјализам, који су ударили темеље марксистичкој теорији. Супротстављали су се организованој религији, посебно у циљу сламања моћи Руске православне цркве, која је била стуб старог царског режима и главна пререка друштвеним променама. Многе верске вође су послате у интерне логоре за изгнанике. Члановима партије је било забрањено да иду на богослужења. Систем образоваља је одвојен од Цркве. Веронаука је забрањена сем у кућном образовању, а у школама је акценат стављан на атеизам.

Индустријализација

Датотека:Магнито.jpg

The construction of steel-producing city of Magnitogorsk in 1932 appears above. Magnitogorsk was at the forefront of Stalin's Five-Year Plans in the 1930s.

Период од 1929 до 1939 је немирно доба руске историје. То је период масовне идустријализације и унутрашњих немира када је Јосиф Стаљин успоставио скоро потпуну контролу над руским друштвом, будући да је имао неограничену моћ коју нису имали ни најамбициознији цареви. Након Лењинове смрти Стаљин се борио за власт над Совјетским Савезом са својим ривалима у Политбироу, а посебно са Лавом Троцким. До 1928, када су сви троскисти или прогнани или остали без моћи, Стаљин је био спреман да почне са спровођењем радикалног програма индустријализације.

1928 Стаљин је изнео предлог првог Петогодишњег плана.

Као део плана, влада је преузела контролу над државном пољопривредом и колективним фармама. Фебруарским декретом 1930, око милион"кулака" је протерано са својих поседа. Многи сељаци су се супротставили режиму. Често су, суочени са губитком земље, убијали своју стоку. У појединим крајевима су се побунили, али су малобројни сељаци названи "кулаци" од стране власти, били погубљени. Комбинација лошег времена, дефицита на насилно успостављеним колективним фармама и масовна конфискација добра, довели су до појаве глади, од чега је умрло неколико милиона сељака, већином у Украјини и Кубану. Лоши услови на селу су навели милионе очајних сељака да оду у градове, чиме су допринели развоју индустријализације и повећали у знатној мери руску урбану популацију за само пар година.

The plans received remarkable results in areas aside from agriculture. Russia, in many measures the poorest nation in Europe at the time of the Bolshevik Revolution, now industrialized at a phenomenal rate, far surpassing Germany's pace of industrialization in the nineteenth century and Japan's earlier in the twentieth century. Soviet authorities claimed in 1932 an increase of industrial output of 334 percent over 1914, and in 1937 a further increase of 180 percent over 1932. Moreover, the survival of Russia in the face of the impending Nazi onslaught was made possible in part through the capacity for production that was the outcome of industrialization.

While the Five-Year Plans were forging ahead, Stalin was establishing his personal power. The secret police gathered in tens of thousands of Soviet citizens to face arrest, deportation, or execution. Of the six original members of the 1920 Politburo who survived Lenin, all were purged by Stalin. Old Bolsheviks who had been loyal comrades of Lenin, high officers in the Red Army, and directors of industry were liquidated in the Great Purges. Purges in other Soviet republics also helped centralize control in the USSR.

Stalin's repressions led to the creation of a vast system of internal exile, of considerably greater dimensions than those set up in the past by the tsars. Draconian penalties were introduced and many citizens were prosecuted for fictitious crimes of sabotage and espionage. The labor provided by convicts working in the labor camps of the Gulag system became an important component of the industrialization effort, especially in Siberia. Perhaps around five percent of the population passed through the Gulag system.

Совјетски савез у међународним односима

Други светски рат

Главни чланак: Источни фронт (Други светски рат)

Датотека:Soviet Reichstag.gif

Као знак победе, руски војник подиже совјетску заставу над немачким Рајстагом у Берлину, престоници нацистичке Немачке.

Till 1939 the USSR was in strong opposition to nazi Germany, supported republicans of Spain who struggled against German and Italian troops. However in 1938 Germany signed the Munich treaty together with the Western Powers and together with Poland divided Czechoslovakia. The Soviet government being afraid of a German attack to the USSR began diplomatic maneuvers. In 1939 Poland refused to participate in any measures of collective safety and then USSR signed the Molotov-Ribbentrop Pact with Nazi Germany. On September, 17 1939 when German armies were in 150 kilometers from the Soviet border, the Soviet army invaded eastern portions of Poland populated ethnic Ukrainians and Belorussians. USSR fought a war with Finland known as the Winter War (1939–40). It was won by the Soviet Union, the aggressor, which gained part of the Karelian Isthmus. Despite Stalin's efforts to stay out of a war against Germany, Germany declared war on the Soviet Union and swept across the border on June 22, 1941. By November the German army had seized Ukraine, begun its siege of Leningrad, and threatened to capture the capital, Moscow, itself.

However, the Soviet victory at the Battle of Stalingrad proved decisive, reversing the course of the entire war. After losing this battle the Germans lacked the strength to sustain their offensive operations against the Soviet Union and the Soviet Union held the initiative for the rest of the war. By the end of 1943, the Red Army had broken through the German siege of Leningrad and recaptured much of Ukraine. By the end of 1944, the front had moved beyond the 1939 Soviet frontiers into eastern Europe. With a decisive superiority in troops, Soviet forces drove into eastern Germany, capturing Berlin in May 1945. The war with Germany thus ended triumphantly for the Soviet Union.

Although the Soviet Union was victorious in World War II, its economy had been devastated in the struggle and the war resulted in around 27 million Soviet deaths. About seventy thousand settlements have been destroyed. Ten million Soviet citizens became victims of a repressive policy of Germans and their allies on an occupied territory. Special German Einsatzkommando, Baltic and Ukrainian Collaborators were engaged in genocide of the Soviet Jewish population. The Romanian armies took part in genocide of Jews in occupied Odessa area. During occupation Leningrad region has lost 27 percent of the population, about the fifth part of the population of the Pskov and Novgorod areas have lost. The significant part of Russian population of Karelia died in the Finnish concentration camps. The occupied territories suffered from the ravages of German occupation, deportations of slave labour, as well as the Soviets' own scorched earth tactics in the retreat. It has led to to that millions people on occupied territories were have died because of famine and absence of elementary medical aid. 3.5 million Soviet prisoners of war (of 5.5 million) died in German camps.

Хладни рат

Главни чланак: Хладни рат

Collaboration among the major Allies had won the war and was supposed to serve as the basis for postwar reconstruction and security. However, the conflict between Soviet and U.S. national interests, known as the Cold War, came to dominate the international stage in the postwar period, assuming the public guise as a clash of ideologies.

The Cold War emerged out of a conflict between Stalin and U.S. President Harry Truman over the future of Eastern Europe during the Potsdam Conference in the summer of 1945. Russia had suffered three devastating Western onslaughts in the previous 150 years during the Napoleonic Wars, the First World War, and the Second World War, and Stalin's goal was to establish a buffer zone of states between Germany and the Soviet Union. Truman charged that Stalin had betrayed the Yalta agreement. With Eastern Europe under Red Army occupation, Stalin was also biding his time, as his own atomic bomb project was steadily and secretly progressing.

In April 1949 the United States sponsored the North Atlantic Treaty Organisation (NATO), a mutual defense pact in which most Western nations pledged to treat an armed attack against one nation as an assault on all. The Soviet Union established an Eastern counterpart to NATO in 1955, dubbed the Warsaw Pact. The division of Europe into Western and Soviet blocs later took on a more global character, especially after 1949, when the U.S. nuclear monopoly ended with the testing of a Soviet bomb and the Communist takeover in China.

The foremost objectives of Soviet foreign policy were the maintenance and enhancement of national security and the maintenance of hegemony over Eastern Europe. The Soviet Union maintained its dominance over the Warsaw Pact through crushing the 1956 Hungarian Revolution, suppressing the Prague Spring in Czechoslovakia in 1968, and supporting the suppression of the Solidarity movement in Poland in the early 1980s.

As the Soviet Union continued to maintain tight control over its sphere of influence in Eastern Europe, the Cold War gave way to Détente and a more complicated pattern of international relations in which the world was no longer clearly split into two clearly opposed blocs in the 1970s. Less powerful countries had more room to assert their independence, and the two superpowers were partially able to recognize their common interest in trying to check the further spread and proliferation of nuclear weapons in treaties such as SALT I, SALT II and the Anti-Ballistic Missile Treaty.

U.S.-Soviet relations deteriorated following the Soviet invasion of Afghanistan in 1979 and the 1980 election of Ronald Reagan, a staunch anticommunist, but improved as the Soviet bloc started to unravel in the late 1980s. With the collapse of the Soviet Union in 1991, Russia lost the superpower status that it had won in the Second World War.

Хрушчов и Брежњев

Main article: History of the Soviet Union (1953-1985)

Датотека:Comming-home.jpg

On April 12, 1961, Russian Yuri Gagarin became the first man in space. Here, a crowd in Red Square listens to him speak.

In the power struggle that erupted after Stalin's death in 1953, his closest followers lost out. Nikita Khrushchev solidified his position in a speech before the Twentieth Congress of the Communist Party in 1956 detailing Stalin's atrocities and attacking him for promoting a personality cult. As details of his speech became public, Khrushchev accelerated a wide range of reforms. Downplaying Stalin's emphasis on heavy industry, he increased the supply of consumer goods and housing and stimulated agricultural production. The new policies improved the standard of living, although shortages of appliances, clothing, and other consumer durables would increase in later years. The judicial system, albeit still under a complete Communist party control, replaced police terror, and intellectuals had more freedom than before.

On October 4, 1957 Soviet Union launched the first space sattelite Sputnik.

On April 12, 1961, Yuri Gagarin became the first human to travel into space in the Soviet spaceship Vostok 1.

In 1964 Khrushchev was ousted by the Communist Party's Central Committee, charging him with a host of errors that included Soviet setbacks such as the Cuban Missile Crisis and the deepening Sino-Soviet Split. After a brief period of collective leadership, a veteran bureaucrat, Leonid Brezhnev, took Khrushchev's place.

Despite Khrushchev's tinkering with economic planning, the economic system remained dependent on central plans drawn up with no reference to market mechanisms. As a developed industrial country, the Soviet Union by the 1970s found it increasingly difficult to maintain the high rates of growth in the industrial sector that it had enjoyed in earlier years. Increasingly large investment and labor inputs were required for growth, but these inputs were becoming more difficult to obtain, partly because of the new emphasis on production of consumer goods. Although the goals of the five-year plans of the 1970s had been scaled down from previous plans, the targets remained largely unmet. Agricultural development continued to lag in the Brezhnev years.

Although certain appliances and other goods became more accessible during the 1960s and 1970s, improvements in housing and food supply were not sufficient. The growing culture of consumerism and shortages of consumer goods, inherent in a non-market pricing system, encouraged pilferage of government property and the growth of the black market. But, in contrast to the revolutionary spirit that accompanied the birth of the Soviet Union, the prevailing mood of the Soviet leadership at the time of Brezhnev's death in 1982 was one of aversion to change.

Распад СССР-а

Two developments dominated the decade that followed: the increasingly apparent crumbling of the Soviet Union's economic and political structures, and the patchwork attempts at reforms to reverse that process. After the rapid succession of Yuri Andropov and Konstantin Chernenko, transitional figures with deep roots in Brezhnevite tradition, the relatively young and energetic Mikhail Gorbachev made significant changes in the economy and the party leadership. His policy of glasnost freed public access to information after decades of government repression. But Gorbachev failed to address the systemic crisis of the Soviet system; by 1991, when a plot by government insiders (see August coup) revealed the weakness of Gorbachev's political position, the end of the Soviet Union was in sight.

At the end of World War I, the vast empires of the Ottomans, the Habsburgs, and the Romanovs collapsed, leaving Eastern Europe and Eurasia in turmoil. Only the Russian empire was reconfigured, under Bolshevik leadership. Stalin led it through industrialization and the Nazi onslaught to become a superpower rivaling the United States. Yet the Soviet Union remained essentially an empire, held together by a party rather than tsar. The command economy proved progressively less able to cope with postindustrial technologies and with the demands of the new industrial middle class and well-educated bureaucracy forged under its tutelage. Gorbachev's Perestroika spelled deconstruction of the economy; and glasnost allowed ethnic and nationalist disaffection to reach the surface. When Gorbachev tried to reform the party, he weakened the bonds that held the state and union together.

Појава Руске републике у оквиру Совјетског Савеза

Датотека:Горбачов и Јењцин. jpg

Горбачов је оптужио Бориса Јељцина, старог ривала и првог пост-совјетског председника, да је разорио земњу из чисте жеље за напретком личних интереса.

Because of the dominant position of Russians in the Soviet Union, most gave little thought to any distinction between Russia and the USSR before the late 1980s. However, the fact that the Soviet regime was dominated by Russians did not mean that the Russian SFSR necessarily benefited from this arrangement. In the Soviet Union, Russia lacked even the paltry instruments of statehood that the other republics possessed, such as its own republic-level Communist Party branch, KGB, trade union council, Academy of Sciences, and the like. The reason of course is that if these organizations had had branches at the level of the Russian SFSR, they would have threatened the power of Union-level structures.

In the late 1980s, Gorbachev underestimated the importance of the Russian Soviet Federative Socialist Republic emerging as a second power base to rival the Soviet Union. A Russian nationalist backlash against the Union came with many Russians arguing that Russia had long been subsidizing other republics, which tended to be poorer, with cheap oil, for instance. Demands were growing for Russia to have its own institutions, underdeveloped because of the equation of the Russian republic and the Soviet Union. As Russian nationalism became vocal in the late 1980s, a tension emerged between those who wanted to hold the Russian-dominated Union together and those who wanted to create a strong Russian state.

This tension came to be personified in the bitter power struggle between Gorbachev and Boris Yeltsin. Squeezed out of Union politics by Gorbachev in 1987, Yeltsin, an old-style party boss with no dissident background or contacts, needed an alternative platform to challenge Gorbachev. He established it by representing himself as both a Russian nationalist and a committed democrat. In a remarkable reversal of fortunes, he gained election as chairman of the Russian republic's new Supreme Soviet in May 1990, becoming in effect Russia's first directly elected president. The following month, he secured legislation giving Russian laws priority over Soviet laws and withholding two-thirds of the budget.

The August 1991 coup by Communist hardliners was later foiled with the help from Yeltsin. The coup plotters had intended to save the party and the Union; instead, they hastened the demise of both.

Совјетски Савез се званично распао 25. децембра, 1991. Коначни чин преласка моћи од Совјетског Савеза на Русију био је Горбачовова предаја актовки Јељцину, у којима су биле шифре које ће лансирати совјетско нуклеарно наоружање.

Руска Федерација

Main article: History of post-Soviet Russia

Датотека:October1993crisis.jpg

The shelling of the Russian White House, October 4, 1993

By the mid-1990s Russia had a system of multiparty electoral politics. But it was harder to establish a representative government because of two structural problems—the struggle between president and parliament and the anarchic party system. Although Yeltsin had won plaudits abroad for casting himself as a democrat to weaken Gorbachev, his conception of the presidency was highly autocratic. He either acted as his own prime minister (until June 1992) or appointed men of his choice, regardless of parliament.

Meanwhile, the profusion of small parties and their aversion to coherent alliances left the legislature chaotic. During 1993, Yeltsin's rift with the parliamentary leadership led to the September–October 1993 constitutional crisis. The crisis climaxed on October 3, when Yeltsin chose a radical solution to settle his dispute with parliament: he called up tanks to shell the Russian White House, blasting out his opponents. As Yeltsin was taking the unconstitutional step of dissolving the legislature, Russia came the closest to serious civil conflict since the revolution of 1917. Yeltsin was then free to impose a constitution with strong presidential powers, which was approved by referendum in December 1993. But the December voting also saw sweeping gains for communists and nationalists, reflecting growing disenchantment with the costs of neoliberal economic reforms.

Although Yeltsin came to power on a wave of optimism, he never recovered his popularity after endorsing Yegor Gaidar's "shock therapy" of ending Soviet-era price controls, drastic cuts in state spending, and an open foreign trade regime in early 1992 (see Russian economic reform in the 1990s). The reforms immediately devastated the living standards of much of the population, especially the groups that had enjoyed the benefits of Soviet-era state-controlled wages and prices, state subsidies, and welfare entitlement programs. In the 1990s Russia suffered an economic downturn more severe than the United States or Germany had undergone six decades earlier in the Great Depression.³

Economic reforms also consolidated a semi-criminal oligarchy with roots in the old Soviet system. Advised by Western governments, the World Bank, and the International Monetary Fund, Russia embarked on the largest and fastest privatization that the world had ever seen. By mid-decade, retail, trade, services, and small industry was in private hands. Most big enterprises were acquired by their old managers, engendering a new rich (Russian oligarchs) in league with criminal mafias or Western investors.⁴ At the bottom, many workers were forced by inflation or unemployment into poverty, prostitution, or crime. Meanwhile, the central government had lost control of the localities, bureaucracy, and economic fiefdoms; tax revenues had collapsed. Still in deep depression by the mid-1990s, Russia's economy was hit further by the financial crash of 1998.

Nevertheless, reversion to a socialist command economy seemed almost impossible, meeting widespread relief in the West. Russia's economy has also recovered somewhat since 1999, thanks to the rapid rise of the world price of oil, by far Russia's largest export, but still remains far from Soviet-era output levels.

After the 1998 financial crisis, Yeltsin was at the end of his political career. Just minutes before the first day of 2000, Yeltsin made a surprise announcement of his resignation, leaving the government in the hands of the little-known Prime Minister Vladimir Putin, a former KGB official and head of the KGB's post-Soviet successor agency. In 2000, the new acting president easily defeated his opponents in the presidential election on March 26, winning on the first ballot. In 2004 he was reelected with 71 percent of the vote and his allies won legislative elections, but with international and domestic observers citing flaws. International observers were even more alarmed by late 2004 moves to further tighten the presidency's control over parliament, civil society, and regional officeholders.

Спољашње повезнице

• Russia chronology World History Database

Види још

• Политика Русије
• Економија Русије
• Руска колонизација Америке
• Списак познатих Руса