Уруми

Уруми је егзоетноним, коришћен од стране туркојезиних народа (Турци, Кримски Татари) да означи грчко становништво муслиманских држава, пре свега Османског царства и полуострва Крима. У савременој етнографији урумима или грцима-урумима називају се туркојезичне групе Грка.

Термин урум потиче од арапске речиц рум, у значењу Римљанин, римски, а касније византијски (источно-римски) и грчки. Термин урум данас као сопствено име користе две субетничке групе Грка:

• Приазовски Грци, који говоре урумским језиком и живе у Украјини и
• Цалски Грци, који се служе цалским дијалектом турског језика и живе у Грузији

Историјски, кримски Грци били су представљени двема групама — гркојезичним Румејама и туркојезичним Урумима (познатим и као Гркотатари). Обе групе су вековима насељавале Крим, али је друга скупина, прошла кроз низ социјалних и културних процеса као резултат којих су примили кримско-татарски као свој матерњи језик. Године 1777. након припајања Крима Русији, а по наређењу Екатерине Велике, сви грчки становници полуострва су пресељени у Приазовље. Од тог доба познати су као Приазовски Грци. Приазовски Грци су хришћани православног обреда.

Током историје представљали су изоловану етничку заједницу и нису се насељавали у местима где су живели Румеји, без обзира на заједничко порекло. За разлику од школа на понтијском грчком, језику који су говорили Румеји, урумских школа у Украјини никада није било. По оцени турколога Николаја Баксакова, 1969. године било је око 60.000 људи који су се служили урумским као матерњим језиком. По свеукрајинском попису 2001. године, од 77.516 Грка Доњецке области свега 112 нису навели грчки, руски или украјински као свој матерњи језик.