Уруми

Уруми је егзоетноним, коришћен од стране туркојезиних народа (Турци, Кримски Татари) да означи грчко становништво муслиманских држава, пре свега Османског царства и полуострва Крима. У савременој етнографији урумима или Грцима-урумима називају се туркојезичне групе Грка.

Термин урум потиче од арапске речиц рум, у значењу Римљанин, римски, а касније византијски (источно-римски) и грчки. Термин урум данас као сопствено име користе две субетничке групе Грка:

• Приазовски Грци, који говоре урумским језиком и живе у Украјини и
• Цалски Грци, који се служе цалским дијалектом турског језика и живе у Грузији

Приазовски Уруми

Историјски, кримски Грци били су представљени двема групама — гркојезичним Румејама и туркојезичним Урумима (познатим и као Гркотатари). Обе групе су вековима насељавале Крим, али је друга скупина, прошла кроз низ социјалних и културних процеса као резултат којих су примили кримско-татарски као свој матерњи језик. Након припајања Крима Русији 1777. године по наређењу Екатерине Велике сви грчки становници полуострва су пресељени у Приазовље. Од тог доба познати су као Приазовски Грци. Приазовски Грци су хришћани православног обреда.

Током историје представљали су изоловану етничку заједницу и нису се насељавали у местима где су живели Румеји, без обзира на заједничко порекло. За разлику од школа на понтијском грчком, језику који су говорили Румеји, урумских школа у Украјини никада није било. По оцени турколога Николаја Баксакова, 1969. године било је око 60.000 људи који су се служили урумским као матерњим језиком. По свеукрајинском попису 2001. године, од 77.516 Грка Доњецке области свега 112 нису навели грчки, руски или украјински као свој матерњи језик.

Цалкски Уруми

Ова мало позната субетничка грчка заједница некад се именује и триалетским Грцима или заквкаским туркофоним Грцима. Понтски Грци зову их "Цалкалидис". То је етноним везан уз назив рејона где су Уруми некад чинили етничку већину. Од краја 18. до почетка 20. века на [[Кавказ су масовно мигрирали Грци из Османске империје, углавном из области Понта. Многи Понтски Грци подједнако добро су владали грчким и турским језиком, али је за неке од њих турски постао матерњи језик, усред асимилационих процеса с којим су се суочиле пре свега изоловане групе грчког становништва из Анадолије. Према Андреју Попову, током 19. века хиљаде турскојезичних грчко-православних породица из Ерзурума, Гјумјушхане и Артвина преселило се на југ Русије, на територију Цалкског горја, у савременој Грузији.

Говор цалкских Урума близак је многим централноанадолијским дијалектима турског. Ипак, поједини лингвисти (Баксаков) класификују га као посебан огузски језик , због присутних разлика у фонетици, лексици и граматици. Други мисле да је урумски турски ближи азербејджанском језику, него књижевном турском, тврдећи да се савремени урумски дијалекат азербејџанског.

У поређењу са гркофоним Грцима, Уруми су после распада Совјетског савеза мање емигрирали, те зато данас чине велики део грчког становништва Грузије. Мигације је ипак било, што је довело до тога да се број Грка у Цалки смањио са 35000 на 3000 и више не представљају етничку већину овог рејона. Многи су се преселили у Грчку, али и Краснодарски крај (Краснодар, Абинск, Сочи, Геленџик).