Славеносрпски језик — разлика између измена
Нема описа измене |
{{разликовати|Српскословенским језиком}} |
||
Ред 1: | Ред 1: | ||
{{разликовати|[[Српскословенски језик|Српскословенским језиком]]}} |
|||
{{Сххсјезици}} |
{{Сххсјезици}} |
||
'''Славеносрпски језик''' (славяносербскій, словенскій) је облик [[српски језик|српскога језика]] који је био у доминантној употреби крајем [[18. век|18]]. и почетком [[19. век|19]]. века у образованим слојевима српске [[грађанска класа|грађанске класе]] у [[Војводина|Војводини]] и српкој [[дијаспора|дијаспори]] у осталим крајевима [[Хабзбуршка монархија|Хабзбуршке монархије]]. |
'''Славеносрпски језик''' (славяносербскій, словенскій) је облик [[српски језик|српскога језика]] који је био у доминантној употреби крајем [[18. век|18]]. и почетком [[19. век|19]]. века у образованим слојевима српске [[грађанска класа|грађанске класе]] у [[Војводина|Војводини]] и српкој [[дијаспора|дијаспори]] у осталим крајевима [[Хабзбуршка монархија|Хабзбуршке монархије]]. |
Верзија на датум 4. мај 2010. у 17:59
Шаблон:Сххсјезици Славеносрпски језик (славяносербскій, словенскій) је облик српскога језика који је био у доминантној употреби крајем 18. и почетком 19. века у образованим слојевима српске грађанске класе у Војводини и српкој дијаспори у осталим крајевима Хабзбуршке монархије.
Употреба
Најистакнутији представник славеносрпског је био Захарија Орфелин, а књижевни кодификатор Милован Видаковић.
Славеносрпски језик је, у борби за општесрпски језички стандард, био главним такмац језику који је је уобличио српски језички реформатор Вук Караџић, понајвише на новоштокавском фолклорном идиому уз примесе утицаја хрватске језикословне и књижевне традиције. Средином 19. века опсег употребе славеносрпског је почео да се осетно смањује, док је после 1870. потпуно нестао из јавне употребе.
Карактеристике и граматика
Пример облика тог славеносрпског језика се може видети из "Славеносербског магазина" који је уређивао Захарија Орфелин: "Весьма бы мени прискорбно было, ако бы я кадгод чуо, что ты, мой сыне, упао у пьянство, роскошъ, безчиние, и непотребное житие". Чак је и из једне реченице видљиво да је текст натопљен руским речима (что), руским творбеним облицима (роскошъ, а не раскош), а друге значајке славеносрпског су и појава –т у 3. лицу множине (нпр. "они могутъ" уместо "они могу").
Види још
Литература
- Михаило Стевановић: Граматика српскохрватског језика, Београд 1964.