Медреса

Медреса у Самарканду 1912.

Медреса (арап. مدرسة) значи дословно "место подучавања", "школа". У ужем смислу, појам означава врсту исламске високе школе.

Медресе су у почетку настајале "побожним задужбинама". Дародавац је имао право у школи насталој од његове задужбине одређивати укупан наставни програм, број ученика као и учитеља. Са медресом је настала једна исламска институција чији је изглед био одређен обједињавањем дворанама за молитву, учионицама, библиотеком и интернатом за студенте, а могле су имати духовни али и световни карактер. Библиотека је садржала, поред религиозне литературе, и текстове из подручја математике, медицине, граматике, астрономије, географије и филозофије.

Најстарије медресе су имале изражено приватни карактер. Често је део стана дараодавца служио као место подучавања. Развојем институције, медреса ускоро постаје саставни дио џамије, или се гради у њеној непосредној близини. Оснивањем медресе ал-Низамија (1066) у Багдаду у време селџучког везира Низам ал-Мулка (1018—1092) систем медреса досеже свој први врхунац и постаје путоказ за оснивање других, од државе финансираних школа. У медреси ал-Мустансирија (основаној 1234) било је дозвољено подучавање различитих праваца исламског веровања.

Као расадник арапске науке (медицине, астрономије, математике) биле су у средњем веку медресе у Кордоби, Толеду, Сикакузи, Дамаску, Медини, Самарканду и Бухари. Медреса је у Турској, по већим градовима (на Балкану у Скопљу и Сарајеву), била културни центар и, одакле су излазили касније улеме. Медреса се налазила обично уз џамије (уједно школа и интернат), а подизана је као задужбина (вакуф). Главни наставни предмет био је арапски језик, ислам, теологија, и шеријатско право, а настава је трајала 9 до 12 година. Највиши углед у муслиманском свету ужива у новије време медреса уз џамију Ал-Азхари у Каиру и медреса у Тунису.