Дон Пелајо

Споменик Пелају у Ковадонги где је победио Маваре

Дон Пелајо ((рођен око 690., владао 718. — 737.)) је био астурски вођа и према хроници Албиденсе, први астурски краљ (шп. Primum in Asturias Pelagius rg. in Canicas an. XVIIII).

Владао је од 718. до 737. Започео је хришћанску реконкисту Иберијског полуострва против маварских освајача, који су освојили Шпанију и основао је Краљевину Астурију.

Место његовог рођења је непознато. Разни извори му приписују галицијско, астуријско, кантабријско, кордобешко, па чак и британско порекло, али сви ти извори су прилично непоуздани и са јасним политичким тенденцијама.

Порекло

Постоје многе недоумице око Пелајовог порекла. Према Кодексу Вигиланус или Албелденсе (лат. Codex Vigilanus или Albeldensis) био је визиготски племић и син војводе Фавиле и унук визиготског краља Рекесвинта. С друге стране, за Пелаја се тврдило да је био Астур, Толеданац, Галицијац, Баск и др. Истина је да Пелајо није готско име, већ латинско које је било доста у употреби у северном делу полуострва, што према Менендезу и Пелају указује на хиспано-римско порекло. Присталице теорије о астурском пореклу наводе да би било парадоксално да Астури, који су се побунили против визиготске доминације у доба краља Вамбе, прихвате визиготског племића као вођу у борби против муслиманске инвазије само двадесет кодина касније. С друге стране, највећи део визиготског племства прихватио је скоро без отпора новог омејадског господара у замену за задржавање старих привилегија. Чак је и сама Родерихова удовица, Егилона, прихватила брак са Абд ал Азизом, првим валијом Ал Андалуза.

Био Астур или Визигот, највероватније је припадао групи крупних земљопоседника источне астурске зоне и био је уважени члан астурског друштва о чему говори и чињеница да га је астурска аристократија изабрала за вођу, доделивши му титулу principem. И хришћански и муслимански извори наводе да је Пелајо имао поседе у Астурији. Према тестаменту Алфонса III, Пелајо је поседовао територије у Тињани, недалеко од града Лукус Аструм, једног од најважнијих центара у римској и преримској Астурији. С друге стране, Ал Макари и Ибн Халдун такође приписују астурско порекло Пелају. Први, у опису догађаја код Ковадонге, назива Пелаја "дивљим магарцем", апелатив који није баш одговарајући за члана високе готске аристократије и који сугерише да се ипак ради о локалном вођи који потиче из астурских планина, далеко од префињених романо-визиготских културних центара. Легенда

Због велике оскудности извора, врло је тешко раздвојити истину од легенде у причама које су настале око лика дон Пелаја. Према легенди, Пелајо је био син војводе Фавиле, и потомак краља Хиндасвинта. Такође постоје тврдње да је био у роду са Родерихом, Витициним противником. Због интрига на визиготском двору, Витица је прво бацио у тамницу а затим и убио Пелајовог оца. Пелајо је, осетивши се угроженим на двору, побегао у Кантабрију где је наводно имао пријатеље. Међутим, како се ни тамо није осећао сигурним, отишао на ходочашће у Јерусалим. Након Витицине смрти, вратио се у земљу када је на престо дошао Родерих, чији је Пелајо био присталица. Врло брзо је постао еспартарије (шеф личне гарде) краља Родериха. Након почетка муслиманске инвазије на Визиготско краљевство, учествова о је у бици код Гвадалете коју је преживео и потом побегао у Толедо. Тамо је помогао толаданском надбискупу, Урбану, да спасе свете реликвије које су се налазиле у граду и које су хришћани донели из Јерусалима кад је Хозроје II, краљ Персије, освојио овај град. Са овим реликвијама, Урбан и дон Пелајо су понели и одору коју је Бодогородица предала светом Илдефонсу, као и дела светог Исидра, светог Илдефонса и Јулијана. Ове свете реликвије су пренете у Астурију, у пећину у планини која се данас зове Монсакро у Морсину, на неких 10 км од Овиједа, где су остале све док Алфонсо II Честити није наредио њигово преношење у Катедралу у Овиједу.

Бег из Севиље и састанак у Кангас де Онис

Према легенди, валија Мунуз је желео да се ожени Пелајовом сестром, што заправо и није било ништа чудно, јер било је уобичајено да се муслимански валије (управитељи области) жене члановима угледних хришћанских племићких породица како би озаконили и учврстили свој политички ауторитет у области. Међутим, пошто се Пелајо се није слагао с тим, Мунуз га је послао у Кордобу наводно послом, и искористио његово одсуство и на силу се ожени његовом сестром. Истина је, међутим, много мање узбудљива. Северним делом полуострва владао је берберски вођа Мунуз који је успоставио своје седиште у Хихону и отпочео консолидацију муслиманске власти док су његове трупе гасиле последња жаришта отпора. Угледне астурске породице послале су своје чланове у Кордобу као таоце како би гарантовале капитулацију. Вероватно је да је тако и Пелајо стигао у Кордобу где је остао до марта или августа 717. године, кад је успео да побегне и да се врати у Астурију. Бежећи од потере, прешао је реку Пиљона и стигао у Кангас де Онис где је наишао на становнике те области који су управо у том моменту одржавали скупштину. Хронике се не слажу око друштвеног слоја присутних на овом састанку — неке извори тврде да су то били обични астурски житељи те области, док друге наводе да су то били визиготски племићи. Данашња историографија сматра да је мало вероватно да постоји било какво визиготско учешће у овом устанку, и у томе се подудара како са хроником Албелденсе, тако и са муслиманским историчарима Исом ал Разијем и Ибн Хајаном. Било како било, на овом састанку Пелајо је изабран за вођу отпора против муслиманског освајача. На овом састанку, донета је одлука о првом значајном кораку — одбијању плаћања харача тј. територијалног пореза, што је практично значило побуну Астурије против Ал Андалуза. Традиција такође тврди да је изабан за краља и назива дон Пелаја првим краљем Астурије, али то данашња историографија одлучно негира. Према речима Алборноза Санчеза, "тамо није било ни двора, ни владе, ни монарха, само један устанички вођа и његови борци.". Први краљ краљевине Астурије био је Пелајов зет, Алфонсо I.

Битка код Ковадонге

Скуп у Кангас де Онис, као и почетак Пелајовог устанка и отпора већина историчара датира у 718. годину. У следећих четири године, долазиће до повремених окршаја између Пелајових устаника и муслиманских одреда широм астурске територије, тако да је Мунуз на крају био присиљен да тражи помоћ од Кордобе која је 722. године послала казнену експедицију на челу са Ал Камом. У овој експедицији налазио се и бискуп Севиље или Толеда Опа, који је према Алфонсу III био Витицин син и припадао је групи противника последњег визиготског краља, Родериха, који су наводно потпомогли муслиманско освајање. Опа је наводно покушао да наговори устанике на предају, међутим није имао успеха.

Не зна се тачно величина овог одреда, али сигурно је да је број војника био далеко испод бројки које наводе хришћанске хронике (180.000). Санчез Алборноз тврди да их је било неколико хиљада. Што се тиче бројчаности дон Пелајове групе, модерна историографија смешта тај број на око 300.

Када је Пелајо сазнао за долазак ове казнене експедиције, сакупио је устанике и са њима се повукао у долину Кангас која је била довољно широка да прими војску величине кордопске казнене експедиције, али која се нагло сужавала у делу код подножја планине Аусева, на чијим се падинама налазила пећина где се данас налази светилиште посвећено Богородици од Ковадонге. Пелајо је одабрао баш ту пећину за своје склониште одакле је организовао заседу. И хришћански и муслимански извори наводе ово место као место сукоба — Ибн Хајан каже да су се Пелајо и његови људи сакрили у планине, Иса ал Рази каже да су се хришћани сакрили у пукотинама у стенама, док хронике Алфонса III помињу доминиканску пећину (coba dominica) која се налази на планини коју различити извори различито именују — Аусеба, Асеуа, Асеуе или Агусеба (Aseuba, Aseuua, Asseuua, Aseuue, Aguseba) од којих највероватније потиче име планине Аусева. Пелајо је своје људе стратешки распоредио по околним падинама. Астури су рачунали на своје познавање терена као и на способност брзог кретања по неприступачном стеновитом планинском терену.

До сукоба је дошло 28. маја 722. године. Муслиманска војска је ушла у долину и стигла до подножја Аусеве, кад су их са свих страна напали Астури одапињући стреле и бацајући камење на њих. Толика војска није могла да маневрише у уском теснацу и на врло неприступачном терену, тако да су били савршена мета. С друге стране, Астури су искакали из пећине и са околних обронака и обарали муслиманске војнике поделивши их на две групе. Паника је завладала међу муслиманским војницима и почели су да беже како су знали и умели. Како нису могли да се врате куда су дошли, покушали су да беже пењући се на обронке Аусеве. Хронике Алфонса III дају детаљан опис бега муслиманских војника. Многи историчари су сумњали у изводљивост бега описаног у хроникама, све док Санчез Алборноз није са својим студентима прешао описани пут без већих проблема. Губици на муслиманској страни су били велики — живот је изгубио и сам Ал Кама, а Опа је био заробљен. Након битке

Након битке код Ковадонге, Пелајо је проширио свој ауторитет барем до котлине реке Налон, укључујући и Хихон, који је након Мунузиног бекства, заузео без отпора. Међутим, ипак није успоставио престоницу нове слободне територије у Хихону, већ у Кангас де Онис, недалеко од Ковадонге. Овај избор је био стратешке природе — Кангас де Онис је био близу планина, где је могао врло лако да опет побегне у случају да Арапи организују нове казнене експедиције. За време своје 19-годишње владавине, Пелајо је учврстио свој ауторитет на малој територији у астурским планинама претворивши је у центар отпора коме су се, према хроници Ротенсе, придружили кантабријски и баскијски племићи, као и велики број присталица несрећног краља Родериха који су након пропасти код Гвадалете потражили уточиште у Галији на двоју Карла Мартела. Заједно са својим зетом и будућим првим астурским краљем, Алфонсом, постигао је значајне успехе у многобројним окршајима са муслиманима.

Породица

Пелајо је био ожењен Гаудиосом, која му је дала двоје деце: Фавилу, који га је наследио након смрти, међутим, његова владавина није била дугог века — напао га је медвед у астурским шумама и убио. Пелајо и Гаудиоса су имали и једну ћерку, Ермесинду, која се удала за Алфонса, сина војводе од Кантабрије, Педра, који ће се након Фавилине смрти претворити у Алфонса I од Астурије, првог астурског краља. Смрт

Након 19 година владавине, Пелајо се 737. године разболео и умро у Кангас де Онис. Сахрањен је у цркви Санта Еулалија де Абамија, где ће такође бити сахрањена и његова жена, Гаудиоса. Њихови посмртни остаци су за време Алфонса X пренети у Свету пећину Ковадонге која је у међувремену била претворена у светилиште посвећено Богородици. Крајем 18. века урезан је натпис на коме између осталог пише: Овде почива свети краљ дон Пелајо, изабран 716. године који је у овој чудесној пећини опочео обнову Шпаније.

Литература

   * José Mª Mínguez. La España de los siglos VI al XIII. Nerea, San Sebástian, 2008 (ISBN : 84-89569-72-X)
   * Julio Valdeón Baruque. La Reconquista. El concepto de España:unidad y diversidad. Espasa Calpe, Madrid, 2006 (ISBN: 84-670-2265-5)
   * José Nieto Sánchez. Historia de España. De Tartessos al siglo XXI. Libsa, Madrid, 2008 (ISBN: 978-84-662-1748-0)
   * Claudio Sánchez-Albornoz. El reino de Asturias. Orígenes de la nación española. Colección: Biblioteca Histórica Asturiana. Edición: Silverio Cañada. Gijón, 1989. (ISBN 84-728-6281-X)
   * Daniel Valledor. La batalla de Covadonga y el origen del reino asturiano (извор)
   * Enciclopedia de Oviedo. Batalla de Covadonga. (извор)
   * Enciclopedia de Oviedo. Don Pelayo. (извор)
   * Enciclopedia de Oviedo. Cruz de la Victoria (извор)
   * Crónicas Asturianas. Crónica de Alfonso III (Rotense y "A Sebastián"). Crónica Albeldense (y "Profética"). Juan Gil Fernández, José L. Moralejo, Juan I. Ruiz de la Peña, Universidad de Oviedo, 1985.
   * Juan de Mariana. Historia general de España. Gaspar i Roig, 1855, Barcelona, књига 7, поглавља 1, 2 и 3 (извор)

Спољашње везе

• Историјска библиотека:Дон Пелајо