Текила

Текила (шп. Tequila) је алкохолно пиће које се производи околини Текиле, града у западномексичкој држави Халиско. Прави се од биљке плаве агаве и садржи 35—55% алкохола. Пиће је у Текили први пут произведено у 16. вијеку. Но већ су Астеци, прије доласка конквистадора 1521, правили ферментирано пиће од агаве које су звали октли (octli), а које је касније добило популарније име - пулке (pulque). Кад су Шпанци исцрпили залихе брендија, почели су дестилисати астечко пиће.

Око 1600, Дон Педро Санчез од Тагле, маркиз од Алтамира, почео је са интензивном производњом текиле у првој „фабрици“ у модерном Халиску. Године 1608. колонијални гувернер је увео порез на овај производ. Текила какву данас познајемо почела се производити почетком 19. вијека у Гвадалахари, а у 20. вијеку постала је популарна широм свијета. Поља плаве агаве и древне дестилерије у околици Текиле данас су на попису свјетске баштине. Неке се врсте текиле и даље производе у породичним дестилеријама, док се најпознатије производе у великим мултинационалним корпорацијама. У Мексику преко 100 дестилерија производи 600 врста текиле, док је укупно регистровано преко 2000 врста текиле.

Врсте

Поља агаве, Мексико

Текила се обично класификује у пет категорија:

• оро (златна) — текила која је млада и искварена, што значи да се додају карамел, шећер или глицерин тако да слични укусу старије текиле.
• бланко (бела) или плата (сребрна) — бело алкохолно пиће.
• репосадо (одлежала) — „одлежала“ је минимално 2 месеца, али краће од годину дана у храстовој буради.
• ањехо (стара или одређено годиште) — „одлежала“ је минимално годину дана, али мање од 3 године у храстовој буради.
• екстра ањехо (екстра стара) — „одлежала“ је минимално 3 године у храстовој буради. Ова категорија уведена је у марту 2006.

Процес старења мења боју текиле, али каткад се независно од старости додаје карамел како би се добила тамна боја. Што је старија, текила је тамнија, док је тек произведена безбојна. Погрешно је схватање да неке текиле имају црва у боци. Црв је заправо једна врста мољца Hypopta agavis који живи на агави. Проналазак мољца на биљкама током процеса производње резултира нижим квалитетом производа.

Конзумирање

Текила се послужује са сољу и кришком лимуна, на начин који се зове текила круда, каткад названа и „полижи—сркни—посиши“, а који се односи на начин комбиновања састојака. Особа која пије текилу, овлажи стражњи дио длана између палца и кажипрста и посоли га. Затим полиже со, попије текилу и посише лимун. Со ублажава жестину текиле, док воће уравнотежује и зачињује окус.

У Мексику се текила пије са сангријом, слатким, зачињеним пићем од наранџиног сока, а може и од парадајза или чилија, тако да се наизмјенично пију једнаке количине текиле и сангрије. У Њемачкој и још неким државама уместо соли и лимуна користи се цимет и кришка наранџе.