Викинзи

Име Викинзи је реч позајмљена од изворног скандинавског термина који је означавао нордијске ратнике који су нападали обале Скандинавије, британских острва и остале делове Европе од 8. до 11. века.

Рана историја и формирање нација

Карта с приказом подручја Скандинавских насеља у осмом (тамно црвена), деветом (црвено), десетом (наранџаста) и једанаестом (жута) веку.

Рана племена која су живела у Скандинавији данашња наука познаје као Готе и Гауте (Насељене у јужном делу данашње Шведске, Готланду) и Свионе. У 6. веку пишу историчари Јорданес и Прокопије из Цезареје да у Скандинавији живи мноштво народа и племена од којих сваки има свога засебног владара (Принцепс). Резултат мањих племенских миграција био је настанак данашњих народа познатих у Скандинавији ; Швеђана, Данаца и Норвежана који су средином 6. века заузели своје данашње просторе. У то рано историјско доба Скандинавија је била расцепкана на низ мањих племенских кнежевина. Уједињење тих мањих држава у веће , био је дуг и спор процес.

Први владар који је ујединио Норвежане у 9. веку био је Харалд Лепокоси. Након његове смрти 933. распала се централна власт. Тек у 11. веку пошло је за руком Олафу Светом да поново уједини све Норвежане. Он је остао познат по томе што је у свој народ донео хришћанство. Јавно се крстио и тако, својим примером, помогао бржу хришћанизацију, до тада многобожачке Норвешке. Почетком 9. века долази и до уједињења Данске која доживљава процват и успон у доба Харалда Плавозубог и Кнута Великог кад је под данском влашћу била и трећина Енглеске и јужни део Шведске. (Харалд Плавозуби 950. - 986, Кнут Велики 1016. - 1035.)

И Шведска је у раном средњем веку била разједињена на многе мале кнежевине и племенске савезе. У то доба посебно се истицао племенски савез у Упсали. Распадом родовских друштвених заједница и односа класна подела друштва најраније се запажа код Швеђана. Услед низа неродних година које су резултирале низом година глади поједине племенске вође и аристократе окупљају своје ратне дружине и са својим бродовима организују прекоморске пљачкашке походе .

Једни су кренули на запад према Француској, Северној Немачкој и Енглеској. Док су други кренули на исток узводно рекама и зашли дубоко у словенске земље све до Кијева под именом Варјази. Док су западни пљачкаши нападали Фландрију, Франачку Галију и Фризију, па уз западне обале Франачке Атлантским Оцеаном стигли до Аквитаније и Шпаније.

Године 844. по реци Гарони допиру до Тулуза затим се појављују пред Лисабоном и Цадисом, освајају Севиљу, 845. пљачкају Париз, а 859. освајају Гибралтар и пљачкају обале Медитерана све до Сицилије и јужне Италије. Осим страшних разарања и крвопролића којима су били изложени несрећни Европљани од варвара са севера, додатно су трпели губитке у људству јер су Викинзи масовно људе одводили у робље. У то доба и нису имали озбиљније конкуренције ни организованије војне силе која би им се озбиљно супротставила осим велике и војно надмоћне Византије коју су Викинзи лукаво избегавали или склапали с њом повољне трговачке савезе да јој се не би превише замерили. (једном згодом су мирни пролазак у Црно Море преко Дарданела платили арапским робовима похватаним у Јужној Сицилији!) Због многих сусрета и трговачких трансакција са другим, новим и необичним народима, Викинзи су попримили утицаје медитеранских, исламских и хришћанских народа што се посебно истиче на њиховој специфичној уметности.

Викинзи и њихови бродови

Викиншка лађа

Посредни подаци нас уверавају, да су бродоградитељи северне Европе сигурно темељно познавали свој занат. Јер Скандинавци никад не би могли прећи цело подручје, које су почастили својим непожељним посетима, да нису имали лађе врло способне за пловидбу. У прилог томе сведоче остаци неколико старих лађа Викинга.

Прве такве лађе откривене су у Јитланду (северна Данска) шездесетих година прошлога века. Чинило се, да потичу из петог века, а највећа је била дуга седамдесет стопа. Али бољи примерци су пронађени касније у Норвешкој, а од ових су најбоље сачуване, гокстадска лађа, откривена 1850. и осебершка лађа, откривена 1893. код Кристианиафјорда. Гокстадска лађа је сада у Ослу, где је посетиоци могу видети и чудити се, како се уопште сачувала. (данас су на посебан начин конзервисане и десализиране)

Те лађе су служиле као погребни споменици за славне погинуле владаре (види Викиншка сахрана). Кад би поглавица или његова жена преминули, њихове посмртне остатке би положили у једну стару лађу, заједно с оружјем и накитом и са одређеним бројем њихових робова (које би за ту прилику обредно погубили). Све би се затим прекрило тешким слојем земље или исто тако тешким слојем камења. Ову пирамиду би затим оставили на милост боговима Валхале, који су брижно чували своју лађу.

• дужина лађе....... 77 стопа 11 палаца
• дужина кобилице...... 65 стопа
• дубина лађе....... 5 стопа 9 палаца
• ширина лађе....... 16 стопа 7 палаца

Дакле, размера између дужине и ширине била је један према пет, тако да су ове лађе биле нешто округлије него римски ратни бродови, код којих је размера између дужине и ширине била иста као и код средњовековних ратних бродова, то јест један према осам. Оне, међутим, нису биле тако округле као римске лађе из трећега века, које су служиле за превоз жита, јер код њих је та размера била један према три, а понекад само један према два и по.

Са сваке стране кобилице било је дванаест дасака, а десета по реду, бројећи од кобилице на горе, била је много дебља него остале. Јер, у ствари, то није била обична даска, већ комад тешког дрвета, исеченог у облику слова Л, који је давао броду већу отпорну снагу баш на месту, где су ударали таласи. Ребра лађе допирала су до овог комада дрвета у облику слова Л; била су причвршћена за даске дна помоћу металних спона. Даске су међу собом и с кобилицом биле спојене гвозденим чавлима. Тешко је одредити тачан датум ових лађа Викинга, али по свој прилици оне потичу из осмог века наше ере, а мериле су, према данашњем мерењу, нешто преко тридесет тона. (Бруто тонажа се нађе, ако се садржина затвореног простора лађе, изражена у кубним стопама, подели са сто. Бродска тона је 100 кубних стопа. Нето тонажа је бродска бруто тонажа минус простор, који заузимају кабине за посаду, машине, гориво и спремишта. Другим речима, нето тонажа представља расположив простор за путнике и товар). Лађе Викинга имале су један јарбол, који је стајао око три стопе (96 до 100 cm) од средишта брода према прамцу. Могао се спустити према крми брода, кад год није био потребан. На броду је било места за посаду од деведесет момака. И коначно, сви бродови Викинга били су грађени по начину преклопне градње (цлинкер). Будући да још правимо разлику између преклопне и слободне градње (царвел), неће бити на одмет, ако дамо дефиницију ових двеју конкурентних метода бродоградње.

Преклопно грађена лађа је брод, у којем доња ивица сваке даске прекрива горњу ивицу ниже даске, а све су међусобно причвршћене помоћу чавала забијених у рубове. Код лађе слободне градње све даске су глатко спојене и не прелазе једна преко друге. Све оне старе северњачке лађе, које су се сачувале, биле су грађене на преклоп и чини се, да су потпуно одговарале својој сврси, јер су се задржале до данас у разним типовима северњачких рибарских лађа. Потпуно налик на њих били су огромни дрвени бродови, који су пре Револуције носили дрво за огрев из Финске у Ст. Петерсбург.

Толико о самим лађама. Сада долази далеко важније питање, јесу ли биле способне за пловидбу и јесу ли служиле својој сврси као ратни бродови. На оба ова питања одговор гласи: да, како је то остатак Европе врло брзо открило усред дима и рушевина опљачканих села и градова, и како су то амерички Индијанци сазнали, кад су Скандинавци заринули кљунове својих лађа у жало Лабрадора и започели ратовање с урођеницима, који су их на крају опет изагнали из америчког континента.

У првом реду, ове лађе су биле прилично лагане, да јашу на таласима и нису требале да кроз таласе крче пут, као што би то у Северном мору морала чинити тежа врста лађе, попут римске галије. Ове лађе су обично оперисале само на дубоком мору, изузевши случајеве, кад су оперисале на Балтику или на Сјеверном мору. Кад је требало да се повуку на крај, да се посада одмори или да се лађа поправи, онда се видело, да су те лађе врло лагане, и четрдесет људи их је могло лако подићи на копно. Њихова једра су, свакако, потпуно ишчезла, али Скандинавци мора да су се ослањали на снагу ветра на својим дужим путовањима у Исланд, Гренланд, Америку и на западну обалу Африке, где су по свој прилици посетили ушће Конга и тако били први белци, који су срели свог далеког рођака орангутана. Оставили су нам много споменика о својим ратовима и пустоловинама, али њихове саге не причају о томе, како су управљали својим лађама, док су се налазили на пучини.

Године 1893, Норвежани су реконструисали гокстадску лађу до последњег детаља. Затим су укрцали дванаест јаких момака и послали лађу преко океана на тадашњу велику изложбу у Чикаго. Из њихове бродске књиге сазнајемо, да су неретко преваљивали до девет или десет узлова на сат, а да би понекад дотерали и до једанаест узлова. Ова брзина потпуно се слаже с наводима неких нордијских сага, где се каже, да су неки ратници прешли из Данске у Енглеску у три дана и три ноћи. Још се спомиње и путовање између Бергена у Норвешкој и Рта Фарвел, на југу Гренланда, које је трајало нешто више од шест дана.

Па ипак, шест дана је врло добар рекорд, јер малим модерним паробродима треба знатно више за пут од Копенхагена до Јулианехааба. Допуштамо, да је обично претеривање одушевљеног средњовековног хроничара одузело неколико дана од поменутог броја, али ако то време удвостручимо и узмемо две недеље дана уместо једне, ипак морамо закључити, да су ови стари морепловци са севера познавали тајну заната, коју медитерански морнари старога века, чини се, никад нису научили. Они су знали за стрижење или крстарење. Крстарење, према лексикону, значи:

„Променити правац лађе, која плови с ветром, окренувши јој прамац према ветру и притегнувши крстове, тако да лађа плови под истим углом с ветром на другој страни једра." Овај језик може да разуме само поморац, а значи ово: ако мењате смер лађе најпре слева на десно и затим здесна на лево, пуштате да супротан ветар потисне лађу нешто у страну. Свакако, ако немате добар и поуздан корман, пловићете у страну под углом од 90° од правца, који бисте следили да пловите равно са ветром. Али ако имате прворазредну апаратуру за крмањење, можете свести ових деведесет степени на четрдесет и пет или на још мање. Ако то радите сваких пола сата, напуштате раван смер и почињете да кривудате. То је спор посао, али вешт управљач са добром и стабилном лађом може стварати права чудеса на тешком пољу морепловства, и може најбоље показати своју вештину у часу, кад лађа прелази из једног смера у други, супротни смер. Јер тада, ако он не зна свој посао, лађа ће зачас доћи у скоро потпун застој и изгубити ће највећи део брзине и замаха, који је постигла за време последње етапе кривудања.

Будући да није вероватно, да су се Скандинавци, пловећи из своје домовине до Исланда или Гренланда или у Енглеску, увек намерили на повољне ветрове, можемо закључити, по доказима које пружа трајање њихових путовања, да мора да су они познавали неку примитивну методу стрижења. Но будући да се никако не може крстарити без опреме, која олакшава брзо руковање једрима, ни без кормана, чијем се најмањем покрету лађа покорава (као непослушан коњ добру јахачу), морамо закључити, да је морепловство у северној Европи било далеко боље од медитеранског.

Лађе Викинга биле су много каснијег датума него римске лађе. Но, у осмом веку људска снага је још терала медитеранске лађе, а кад су имале јарбол, могле су једрити само у смеру ветра. Стога морамо тражити неки други узрок, услед којег је морепловство југа толико заостајало за северним.

Разлика није била у лађама. Ту се радило (као скоро увек у таквим случајевима) пре о људима него о мерама. Негде у делима Николе Витсена (холандског писца седамнаестог века, који је написао чувену расправу о бродовима) стоји ова реченица: „Није то облик наших лађа, који нас овде у Холандији чини одличним поморцима. Наша способност да на својим лађама успешно једримо, иако с сразмерно малом посадом, затим трезан начин живота наших морнара, кад су на броду, и урођена чистоћа нашега народа чине, да наши бродови дуже трају него они других народа." Ова реченица би се могла написати на челу сваке књиге о историји морепловства, јер, и најбоље грађена лађа је мртав материјал, док се посада не укрца на брод. Од тог часа успех или неуспех брода зависи у првом реду од способности и владања капетана, официра и морнара. И у људском материјалу, пре него у плановима лађа прошлих векова, треба тражити разлог, зашто је нордијско морепловство тако потпуно победило јужњачка.

Лађе су до недавно биле права мучилишта, и нико се паметан не би био дао на морнарски живот, да га прилике нису на то присилиле, или, како је Чарлс Дарвин паметно додао, да га нису наговорили, док је био још доста млад, да верује у сваку крилатицу, као на примјер: „Ступи у морнарицу и види свет!" или „Живот на мору је весео живот". Дуж обала Средоземног мора клима је блага, и човек је лако могао наћи неко запослење и некако преживети, док је био на сувом. Ноћ проведена под ведрим небом у Риму или Атини није задавала много бриге просечном здравом младићу. На северу он би добио упалу плућа и умро. Бар у теорији могао је остати код куће, да обрађује дедовску њиву. Али било је мало њива, а њих би увек наследио најстарији син. Остали чланови породице морали су се бринути за себе у крају, који није ни дирнула римска култура, у крају, дакле, без путева, без градова и без индустрије, где је постојала само пољопривреда у најједноставнијем облику. За бистрог момка је постојао само један излаз из полуропског живота, где је као надничар морао служити старијем брату. Могао се изгубити и дати се на море, постати гусар и уграбити свој хлеб у неком другом делу света, где питање одржавања није било тако тешко као код куће.

Викинзи нису никад пошли тако далеко да назову своје занимање правим именом, као њихови најближи тевтонски рођаци, који су угрозили сигурност Римское империје и који су се поносно назвали Цимбрима или „друмским разбојницима". Али поглавица Викинга из осмог или деветог века наше ере био је само нека боља врста разбојничког вође, а његови следбеници по свему су личили на данашње гангстере. Имали су понешто друкчије методе рада и били су бољи борци, а не тако подле кукавице као гангстери, али ипак су у првом реду живели на рачун других. Живели су пљачкајући неутврђена села, градове и манастире целог обалног подручја западне Европе. Насељавали су се у Енглеској и Ирској, да тобоже штите народ од пљачкања супарничких гангстерских банди. С временом су открили, да је лако огледати се с рушевним остацима Рима, па су постајали све дрскији, док се нису одважили да упадну и у Средоземно море, где су се прогласили феудалним господарима великог броја државица. На северу су утемељили прворазредну династију, која је касније, преко Нормандије и Хастингса, загосподарила Британским острвима и претворила некадашње разбојнике у прописно помазане суверене Енглеске.

Кад су Нормани дошли у Средоземно море и у јужној Италији основали своју државу, дошли су у додир и с Хрватима. Краљ Звонимир склопио је савез с норманским кнезом Робертом Гуискардом против Источног царства и његове савезнице Венеције, тако да је онда хрватско бродовље, појачано дубровачким бродовљем, отпловило у пролеће 1082. према јужном Јадрану, где се сјединило с норманским. Нормански извори приповиедају, да је Роберт Гуискардо, врховни заповедник савезничког бродовља, између хрватских бродова изабрао дванаест за пратњу себи и својој супрузи. Из овог рата, који је трајао преко три године, Млечани су коначно изашли као победници. Нормани не би све то постигли, да су могли удобно живети код куће. Али сиромаштво и беда на старој породичној фарми (комад земље с површином од десет пута двадесет стопа, где је расло нешто мало жита, али ништа поврћа, и кућа из блата, коју је зими грејао слој кравље балеге) то их је нагнало на море и гусарење.

Овим пиратима са севера лађа је била исто што и коњ Хунима и Татарима, који су преплавили Европу у првом делу Средњег века. За њих је то била жива ствар. Знали су тачно, шта она може а шта не може да учини. Терали су је кроз кишу и мећаве севера као и кроз тропску жегу Африке. Знали су је нагнати, да нађе прави пут кроз вихоре и маглу. Схватали су, да им живот и сигурност зависе потпуно од способности брода, да их хитро изведе из опасности, и стога су га мазили, као да је живо биће, и проводили доконо време лаштећи га, поправљајући и украшавајући га грациозно свинутом крмом и прамцем с главом змаја злопоглеђе, која је високо штрчала над морем.

Сваки посао у вези с њиховим домом на таласим радили су с љубављу, јер та лађа је била почетак и крај њиховог живота и живота њихових жена и деце. Иако су жене биле нека врста нижег људског бића, напола робиње а напола животиње за расплод, ипак су биле од прве важности, јер се без њих није могла одржати раса. И тако су ове скитнице на мору за скоро пола миленијума терорисале свет, док сељаци, дрхтећи на обалама Северног мора и Француске, нису додали још једну молбу својим недељним молитвама пред небеским престољем и молили Господа, да их ослободи „од беса Нормана".

Већина лађа Викинга, које су нађене, нису имале палубе. То значи, да су лађе биле потпуно изложене бесу невремена. Само на крми била је мала дрвена кабина, коју би подигли, кадгод је на броду било жена и деце, на путу за неку колонију у Арктичком океану или на Средоземном мору. Али обични морнар је живео и спавао и радио и јео и пио и коцкао се под ведрим небом. Кад је било изузетно хладно, или кад је лађа била у луци, по свој прилици су радили што и Римљани кад им је било превруће. Разастрли би једро преко средњег дела лађе, да би имали бар неку заштиту за време спавања или јела. Но ако сте икад провели ноћ под комадом закатрањеног платна у отвореном броду на Северном мору за време буре, знаћете, колико мало вреди таква заштита. И сетите се, а то је врло важан детаљ, да Викинзи силом прилика нису никако могли да бирају време за пловидбу. Кад су се спремали на врло важан гусарски подухват, на подухват такових димензија, да су морали собом повести и коње, онда су обично чекали лепо време, јер би им иначе коњи угинули, а у оно доба коњ је далеко више вредио него човек. Али саге сведоче, да су нека од њихових најважнијих путовања обављена усред зиме.

Капетан, пловећи из Остије у Месину или ма где на Средоземном мору, могао је увек рећи „Биће буре ноћас. Добро би било поћи у луку и чекати пристојно време". Али брод, који је оставио Гренланд само нешто мало касније лети, није имао таквог избора. Био је присиљен да једри даље, не осврћући се на узбуркано море ни супротан ветар, с којим се, као привага, сваких пола сата мешао и град. Кад би се посада жалила, капетан их је увек могао тешити, да им лађа не може потонути зато што је грађена искључиво од дрвета. Али, међутим, да не би морали данима седети с ногама у прљавој води, морнари су морали непрестано да избацују воду од раног јутра до касне ноћи. Избацивати воду у то време није значило померати ручку на пумпи. Значило је стално се мучити с малом дрвеном зделом. Али ту није био крај мукама. Кување на овим отвореним лађама није било сасвим немогуће по лепом времену. Чак и данас се човек зачуди, кад види, каква чудеса може искусан кувар направити с мало жеравице прострте на лименој плочи. Али није се могло припремити топло јело, кад се лађа ваљала. Нити се могло спавати. Пре свега, није било сувог места на целој лађи, где би човек могао удобно лећи. Осим тога, весла су морала помагати корману, да би лађа могла сигурно бродити на таласима без непрестане опасности да је огромни талас не преврне. И онда, кад би се коначно појавило на видику острво где су мислили, да би се могли заклонити од ветра, увек је постојала опасност да наиђу на непријатељски расположене урођенике. Јер једро Викинга у облику крста и змајева глава (Драккар) на прамцу њихових лађа били су познати на далеко и широко, а ни једно ни друго није била баш најбоља препорука за оне, који су долазили да траже привремено гостопримство у страној луци.

Људи су испунили ризме и бале папира с романтичним причама о сликовитом и привлачном животу ових старих Викинга. Већ сама материјална страна живота на броду била је прилично лоша. Али оно што мора да је тај живот учинило далеко горим, биле су оне вечне глупе свађе, које су бесниле на неким од ових лађа кроз два или три поколења. Просечни Тевтонац је увек био изразито индивидуалистичан у свом ставу према ближњем. Германи су на гласу као пизмени људи, и у томе им је мало ко раван. Они ће пизму носити с неизмерним стрпљењем, док једног дана не плану и распламте читаву заједницу без икакве опомене.

Историја насеобина Викинга у разним странама света је бескрајна прича о убиствима, осветама, најогорченијим и најпретеранијим препиркама, које би често без нарочитог разлога искорениле читава села и колоније, као што је то, на пример, било у Гренланду. Јер чини се, да је домаћа свађа, а не навала Ескима окончала колонијални експеримент, који је трајао више од четири стотине година.

Године 1410, последња лађа Викинга вратила се из Гренланда у Норвешку. За неко време после тога можда би који исландски рибарски брод понекад посетио ову напредну насеобину са њених четрдесет цркава, катедралом, манастирима и стотинама фарма. И затим, ништа, потпун и савршен мук. Кад је Дејвис посетио Гренланд године 1585, нигдје није било ни трага ни гласа белом човеку. Стара четверокутна једра трбушастих змајева су ишчезла. Друга врста лађе је дошла на њихово место.

Викиншка уметност

Викиншка уметност рано средњовековне Скандинавије и Данске - како је у раној фази њене еволуције репрезентују старији и млађи осебершки стил(IX век), а у каснијој фази стилови јеллинге, Рингерике и урнес (X и XI век) - упоредна је ликовна појава с ирском и англосаском, претежно хришћанизованом, уметношћу на Британским острвима. Као касни пагански изданак «варварске» културе западне Европе из доба сеобе народа Викиншка уметност наставља у Норвешкој и Данској а посебно у Шведској баштину меровиншке зооморфне орнаментике коју је у Европи прекинула каролиншка ренесанса продирући постепено и спорадично и у нови, раноромански ликовни говор зрелог феудалног хришћанског средњег века. Њен развој почиње у ствари једним прелазним стилом, старијим осебершким стилом, који се развија у разним деловима Скандинавије на прелазу из VIII у IX век. То је нешто измењени зооморфни стил III у којем има елемената преузетих из инсуларне (ирске) уметности. Тај прелазни стил који је био раширен, посебино у Јужној Норвешкој, најбоље описују обе стране прамца брода из Осеберга.

Већ у првој половини IX века, тај плошни стил је замењен пунијим, и изражајнијим, рељефним стилом названим Млађи осебершки стил. Тај стил се одликује фигурама животиња које се међусобно преплићу, боре и гризу правећи прекрасне драматичне призоре препуне динамике. Из тих облика настаје и назив целог стила - Стил закачених животиња (енгл. Gripping-beast style, швед. Gripdjurstil). Те чудесне животиње избуљених очију и дугим реповима савијеним у кривине, скупљеним у клупка, испуњавају у разноврсним позама плохе украсних, али и употребних предмета викиншке свакодневнице од дрвета, кости и метала. Порекло овог фантастичног животињског света још није сасвиме објашњено. Чини се да више извире из оријенталне, неголи из каролиншке традиције. У ред најлепших радова осебершког стила, а уједно и у ред најзначајнијих дела «варварске» уметности после сеобе народа, улазе дрвени ступови са чудноватим змијским главама. Овде је не само глава већ и дугачки врат змија прекривен богатим зооморфним декором у пуној пластици. Ова експресивно и «барокно» конципирана глава с отвореним чељустима и великим очњацима има узор можда у неком каролиншком или, вероватније, оријенталном животињском лику. Међутим, начин на који је та глава решена у ликовном смислу, сасвим је нордијски. То судимо по дубоком рељефу и снажној минуциозно израђеној пластици. Више појединачних животиња испреплетених у снажно клупко формирају главу змаја.

Пред крај IX века, млађи осебершки стил помало осиромашује и дегенерише се. Отприлике у исто време на њега се надовезује старији стил јелинге (око 900/30-980) Он је настао преобликовањем ирских зооморфних облика (одатле му и други назив хиберно-саксонски јелинге стил), а представља, по мишљењу С. Милера, В. А. Џенија и Т. Кендрика, скандинавску варијанту раносредњовековне зооморфне орнаментике. Својим животињским ликовима који су изразито врпчасти и сасвим плошни, овај стил је између свих викншких стилова најудаљенији од стварности и реалног приказа. Он подсећа помало на Салинов стил II германске зооморфне орнаментике, из којег вероватно и води порекло. Дански хиберно-саксонски узорак стила јелинге показује типично неповезано и испрекидано плетиво издужених животиња које се међусобно боре. Ј. Брендстед је утврдио да животиње Салиновог зооморфног стила III настају у декорацији око 850. а «закачена» животиња млађег осебершког стила, око 900. Постоји врло мало примера комбинације једног и другог типа животиња, али те комбинације не представљају прелаз у тип животиње који карактерше стил јелинге. Изразита обележја стила јелинге старијег типа показују метални окови из Елструпа (Копенхаген, Музеј), златни предмети из Рода, Норвешка (Народни музеј, Осло), и златна округла плочица из Хиденсија (Стралсунд, покрајински музеј) чији се орнамент састоји од четири испреплетене животиње, вероватно птице налик сови. Крушколико обликована бедра животиње прекривена су уплетеним спиралама и тачкастом гранулацијом, а њихове ноге су везане као у стилу закачених животиња. Тај стил почетком X века полако истискује млађи стил јелинге (око 950. - 1050.) у коме доминира енглески мотив тзв. «велике животиње» (почетни стадијум овог мотива јавља се, према Ј. Бредстеду, на каменом крсту из IX века у цркви Св. Алкмунда у Дербију). Тај стил се, потпуно формиран јавља у Скандинавији први пут на чувеном рунском камену краљевског гроба у Јелингеу у сев. Јиланду. Овај декоративно скулптурални камен је наредио да се подигне око 980. године дански краљ Харолд Гормусон као споменик својим родитељима. У рунском запису на једној од три страна краљ се хвали да је освојио Данску и Норвешку и да је Данце хришћанизовао. На чеоној страни камена исклесан је, формално и иконографски - у уметности раног Средњег века у Скандинавији сасвим осебујан, најстарији приказ распетога Христа. Христово тело сапето је орнаменталним плетером, имитирајући сличан манир приказивања распећа у ирским раним илуминацијама. (Евангелистар из Ст. Галена). На камену је још приказана и маркантна «велика животиња» налик на грабљивца са спирално стилизованим зглобовима, канџама у облику полумесеца и троугластом главом грифона. Језик, реп и креста завршавају се неком врстом палмете. Око животиње се обмотала велика змија која јој даје изразито нордијско иконографско обележје. Сама животиња, несумњиво, води порекло од Лава-грифона из византијске или оријенталне уметности. Остаје, међутим отворено питање како је тај тип животиње дошао на север Европе, да ли директно с подручја око Црног мора или посредно, из енглеске уметности. Такав лик појављује се све до пропасти викиншке орнаментике, а поново се јавља у различитим варијантама кроз цео XI век (викиншка кутија за накит нађена у ризници катедрале Камину, а нешто касније на бронзаној заставици из Седерала у Шведској. а у једној модификованој верзији на довратку старије дрвене цркве у Урнесу у Шведској. Скандинавски археолози ову последњу фазу стила називају мамен, а типичан пример је бојна секира из једног тумула у Мамену на полуострву Јиланд. Стил маммен један је од исходних тачака каснијег урнес стила. Рунски камен непознатог викинга из времена око 1030. године, откривен 1852. на гробљу светог Павла у Лондону (Гилдхал), јасно илуструје ову касну фазу млађег стила јелинге. С леве стране камена је приказ «велике животиње», а с десне дански рунски натпис. Већ велики камен из Јелинга показује да викиншка уметност Средњег века напушта чисту орнаментику, а постепено преузима реалистички приказ као темељни утицај Средње и Јужне Европе. Треба узети у обзир да викиншка уметност, осим изворног животињског мотива користи и друге мотиве у чији круг утицаја долази. То су нпр. чворасти троплет са балчака мача из Липехнеа (сада у Штатлихе музеју у Берлину) и вегетативни украс оријенталног порекла (сребрна огрлица из Вернбија у Шведској - музеј у Стокхолму). Истовремено продире у викиншку уметност и англосаксонска акантова витица.