Василије Марковић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м ciscenje
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 19: Ред 19:


== Младост и школовање ==
== Младост и школовање ==
Рођен је у [[Горњи Страњани|Страњанима]], у близини [[Пријепоље|Пријепоља]] у коме је завршио основну школу.Гимназију је учио у [[Солун|Солуну]] и [[Скопље|Скопљу]] као [[благодејац]]. Као један од најбољих ученика Скопске гимназије нашао се међу оснивачима националног друштва ''Српско коло'' у Скопљу међу виђенијим [[Срби]]ма из [[Стара Србија|Старе Србије]]. Своје образовање је наставио на Великој Школи у [[Београд|Београду]], на којој се истакао својим радовима за које његов професор [[Станоје Станојевић]] рекао:
Рођен је у [[Горњи Страњани|Страњанима]], у близини [[Пријепоље|Пријепоља]] у коме је завршио основну школу. Гимназију је учио у [[Солун|Солуну]] и [[Скопље|Скопљу]] као [[благодејац]]. Као један од најбољих ученика Скопске гимназије нашао се међу оснивачима националног друштва ''Српско коло'' у Скопљу међу виђенијим [[Срби]]ма из [[Стара Србија|Старе Србије]]. Своје образовање је наставио на Великој Школи у [[Београд|Београду]], на којој се истакао својим радовима за које његов професор [[Станоје Станојевић]] рекао:
{{цитат|да су његови семинарски радови били, у ствари научни радови.}}
{{цитат|да су његови семинарски радови били, у ствари научни радови.}}


Ред 25: Ред 25:
По завршеној Великој Школи три године је провео као наставник у гимназији у [[Пљевља|Пљевљима]].
По завршеној Великој Школи три године је провео као наставник у гимназији у [[Пљевља|Пљевљима]].


У новембру [[1908]]. напушта службу и посвећује се својој докторској дисертацији на тему: ''„Историја српских манастира“''. Након одбране дисертације [[1909]]. постаје први доктор историјских наука који је ту титулу стекао на [[Универзитет у Београду|Београдском Универзитету]], али због [[Ослободилачки ратови|ослободилачких ратова]], никада није званично промовисан. Пре њега је дисертацију о [[Цар Јован Ненад|цару Јовану Ненаду]] одбранио [[Радосав Јовановић]], али он своје дело никада није објавио због чега није озваничен. Пошто је Марковић умро у трену када је његово дело било штампано,тек је [[Грци|Грк]] [[Михаило Ласкарис]], као трећи који је одбранио дисертацију на Београдском универзитету са темом ''„Византијске принцезе на српском престолу у средњем веку“'' био и званично промовисан у доктора историјских наука.
У новембру [[1908]]. напушта службу и посвећује се својој докторској дисертацији на тему: ''„Историја српских манастира“''. Након одбране дисертације [[1909]]. постаје први доктор историјских наука који је ту титулу стекао на [[Универзитет у Београду|Београдском Универзитету]], али због [[Ослободилачки ратови|ослободилачких ратова]], никада није званично промовисан. Пре њега је дисертацију о [[Цар Јован Ненад|цару Јовану Ненаду]] одбранио [[Радосав Јовановић]], али он своје дело никада није објавио због чега није озваничен. Пошто је Марковић умро у трену када је његово дело било штампано, тек је [[Грци|Грк]] [[Михаило Ласкарис]], као трећи који је одбранио дисертацију на Београдском универзитету са темом ''„Византијске принцезе на српском престолу у средњем веку“'' био и званично промовисан у доктора историјских наука.


Потом постаје наставник II [[Београд|београдске]] гимназије, а у фебруару [[1914|1914.]] полаже професорски испит. Тада му је понуђено место професора на униварзитету, али је тај посао одбио желећи да се припреми за положај професора [[Православни богословски факултет Универзитета у Београду|Богословског факултета]].
Потом постаје наставник II [[Београд|београдске]] гимназије, а у фебруару [[1914|1914.]] полаже професорски испит. Тада му је понуђено место професора на униварзитету, али је тај посао одбио желећи да се припреми за положај професора [[Православни богословски факултет Универзитета у Београду|Богословског факултета]].


== Учешће у ослободилачким ратовима ==
== Учешће у ослободилачким ратовима ==
Током [[Комити|комитске борбе]] у [[Стара Србија|Старој Србији]],тесно је сарађивао са комитским војводама,поготово са својим великим пријатељем [[Сретен Вукосављевић|Сретеном Вукосављевићем]]. Као борац учествује у ослободилачким ратовима од [[1912]], посебно се истакавши у [[Кумановска битка|Кумановској бици]]. Након [[Албанска голгота|преласка Албаније]], бива постављен на место комесара [[Енглеска|енглеске]] болнице ''Вундед Алајс'' и [[1. октобар|01.10.]] [[1916]]. са 25 рањеника бива престациониран у [[Воден (град)|Воден]]. На том положају остаје највероватније до [[17. април|17.04.]] [[1917]]. када на инсистирање министарства иностраних дела бива пензионисан у [[Солун]]у са чином резервног подофицира и бива упућен у [[Атина|Атину]] да ради као [[Дипломатија|дипломата]].[[1918]] објављује расправу ''„Да ли су средњевековни Срби сматрали Македонију бугарском?“'', која [[1919]]. бива прерађена и преведена на [[Француски језик|француски]] за потребе [[Париска мировна конференција 1919.|Версајске мировне конференције]].
Током [[Комити|комитске борбе]] у [[Стара Србија|Старој Србији]], тесно је сарађивао са комитским војводама, поготово са својим великим пријатељем [[Сретен Вукосављевић|Сретеном Вукосављевићем]]. Као борац учествује у ослободилачким ратовима од [[1912]], посебно се истакавши у [[Кумановска битка|Кумановској бици]]. Након [[Албанска голгота|преласка Албаније]], бива постављен на место комесара [[Енглеска|енглеске]] болнице ''Вундед Алајс'' и [[1. октобар|01.10.]] [[1916]]. са 25 рањеника бива престациониран у [[Воден (град)|Воден]]. На том положају остаје највероватније до [[17. април|17.04.]] [[1917]]. када на инсистирање министарства иностраних дела бива пензионисан у [[Солун]]у са чином резервног подофицира и бива упућен у [[Атина|Атину]] да ради као [[Дипломатија|дипломата]].[[1918]] објављује расправу ''„Да ли су средњевековни Срби сматрали Македонију бугарском?“'', која [[1919]]. бива прерађена и преведена на [[Француски језик|француски]] за потребе [[Париска мировна конференција 1919.|Версајске мировне конференције]].


Објавио је неколико расправа и чланака, а за потребе ''„Историје Срба“'' свог професора и пријатеља [[Станоје Станојевић|Станоја Станојевића]] израдио је историјске карте. Смрт га је стигла када је у штампу предао своје дело ''„Православно Монаштво и манастири у средњевековној Србији“'' које је постхумно објављено, а ових година је доживело неколико реиздања.
Објавио је неколико расправа и чланака, а за потребе ''„Историје Срба“'' свог професора и пријатеља [[Станоје Станојевић|Станоја Станојевића]] израдио је историјске карте. Смрт га је стигла када је у штампу предао своје дело ''„Православно Монаштво и манастири у средњевековној Србији“'' које је постхумно објављено, а ових година је доживело неколико реиздања.
Ред 44: Ред 44:
*''„Историјски атлас“''
*''„Историјски атлас“''
*''„Да ли су средњевековни Срби сматрали Македонију бугарском?“''
*''„Да ли су средњевековни Срби сматрали Македонију бугарском?“''
*''„Односи Дубровника са Србијом од 1358. до 1362.године“''
*''„Односи Дубровника са Србијом од 1358. до 1362. године“''
*''„Службена назвања области и места у новооснованим крајевима“''
*''„Службена назвања области и места у новооснованим крајевима“''
*''„Ктитори,њихове дужности и права“''
*''„Ктитори, њихове дужности и права“''
*''„О титуларима српских владара у средњем веку“''
*''„О титуларима српских владара у средњем веку“''



Верзија на датум 14. децембар 2010. у 07:22

Василије Марковић
фотографија Василија Марковића
Датум рођења(1882-12-03)3. децембар 1882.
Место рођењаГорњи Страњани код Бродарева
 Србија
Датум смрти6. фебруар 1920.(1920-02-06) (37 год.)
Место смртиБеоград
 Србија

Др. Василије Марковић (Алађуз) (рођен 3. децембра 1882) је српски историчар и први доктор историјских наука који је ту титулу стекао на Београдском Универзитету.

Младост и школовање

Рођен је у Страњанима, у близини Пријепоља у коме је завршио основну школу. Гимназију је учио у Солуну и Скопљу као благодејац. Као један од најбољих ученика Скопске гимназије нашао се међу оснивачима националног друштва Српско коло у Скопљу међу виђенијим Србима из Старе Србије. Своје образовање је наставио на Великој Школи у Београду, на којој се истакао својим радовима за које његов професор Станоје Станојевић рекао:

да су његови семинарски радови били, у ствари научни радови.

Одбрана докторске дисертације и рад у гимназијама

По завршеној Великој Школи три године је провео као наставник у гимназији у Пљевљима.

У новембру 1908. напушта службу и посвећује се својој докторској дисертацији на тему: „Историја српских манастира“. Након одбране дисертације 1909. постаје први доктор историјских наука који је ту титулу стекао на Београдском Универзитету, али због ослободилачких ратова, никада није званично промовисан. Пре њега је дисертацију о цару Јовану Ненаду одбранио Радосав Јовановић, али он своје дело никада није објавио због чега није озваничен. Пошто је Марковић умро у трену када је његово дело било штампано, тек је Грк Михаило Ласкарис, као трећи који је одбранио дисертацију на Београдском универзитету са темом „Византијске принцезе на српском престолу у средњем веку“ био и званично промовисан у доктора историјских наука.

Потом постаје наставник II београдске гимназије, а у фебруару 1914. полаже професорски испит. Тада му је понуђено место професора на униварзитету, али је тај посао одбио желећи да се припреми за положај професора Богословског факултета.

Учешће у ослободилачким ратовима

Током комитске борбе у Старој Србији, тесно је сарађивао са комитским војводама, поготово са својим великим пријатељем Сретеном Вукосављевићем. Као борац учествује у ослободилачким ратовима од 1912, посебно се истакавши у Кумановској бици. Након преласка Албаније, бива постављен на место комесара енглеске болнице Вундед Алајс и 01.10. 1916. са 25 рањеника бива престациониран у Воден. На том положају остаје највероватније до 17.04. 1917. када на инсистирање министарства иностраних дела бива пензионисан у Солуну са чином резервног подофицира и бива упућен у Атину да ради као дипломата.1918 објављује расправу „Да ли су средњевековни Срби сматрали Македонију бугарском?“, која 1919. бива прерађена и преведена на француски за потребе Версајске мировне конференције.

Објавио је неколико расправа и чланака, а за потребе „Историје Срба“ свог професора и пријатеља Станоја Станојевића израдио је историјске карте. Смрт га је стигла када је у штампу предао своје дело „Православно Монаштво и манастири у средњевековној Србији“ које је постхумно објављено, а ових година је доживело неколико реиздања.

Др. Василије Марковић умире од шпанске грознице 6. фебруара 1920. године.

Био је ожењен Латинком Шаркић са којом је имао две ћерке:

Дела

  • „Православно Монаштво и манастири у средњевековној Србији“
  • „Историјски атлас“
  • „Да ли су средњевековни Срби сматрали Македонију бугарском?“
  • „Односи Дубровника са Србијом од 1358. до 1362. године“
  • „Службена назвања области и места у новооснованим крајевима“
  • „Ктитори, њихове дужности и права“
  • „О титуларима српских владара у средњем веку“