Монопол

Монопол је када постоји само један продавац а више купаца. Тада продавац може да одређује цену како му се свиђа а купци су принуђени да је плаћају.

Увод

Монопол је нешто за чиме често посеже држава да би лако и ефикасно пунила свој буџет. Држава тако је стављала под монопол дуван, шибице, алкохол и слично.

Монопол може имати и фирма која има ексклузиван производ. Монопол генерално није добар за фирму која га има, јер се онда она уљуљка на сталним приходима, оклева да улаже у развој и на крају губи тржиште.

Пример монопола је појава мобилне телефоније у Србији. Први и екслузивни давалац услуга као монополиста је прве телефоне продавао чак за 10.000 немачких марака у доба када је просечна плата била стотинак. Појава другог оператора или конкуренције је у веома кратком року оборила цене и омогућила готово сваком ко жели да постане сопственик таквог апарата.

Модерни капитализам инсистира на конкуренцији јер конкурентска утакмица доводи до нижих цена, бољег квалитета.

Оно што је битно, а не испоштује се увек, да сви учесници у утакмици треба да имају исте услове на тржишту. Да на исти начин поштују законе, воде рачуна о екологији и слично.

За разлику од монопола постоји и монопсон. Монопсон је када постоји само један купац а више продаваца.

Пример монопсона имамо у претходним периодима када је држава била једини купац жита или дувана тј. када те производе није било дозвољено продати другоме.

Фискални монопол представља искључиво право државе да производи, купује и продаје поједина потрошна добара, а у циљу остварења државних прихода. Држава може да нека од ових права пренесе приватним лицима или да их остави у приватним рукама, тако да монопол може бити делимичан.

Монопол у Србији

Монополи су у Србији пре I светског рата обично настајали услед потребе државе да пружи солидну гаранцију за спољни зајам, а то монополски приходи свакако јесу. Код свих монополских производа и раније је постојао неки порез на промет (регал, трошарина итд).

Први је 1882. настао монопол соли, кога је, после лицитације, у закуп на 15 година узела Англо-аустријска банка, која је одобрила Србији зајам од 5,6 милиона за наоружање. Цела закупнина ишла је на отплату зајма. Закупац је увозио со и држао великопродају, а држава је одређивала великопродајне цене на основу ранијих цена. Малопродаја је остала слободна, као и малопродајне цене, које нису порасле после увођења монопола. 1889. влада је једнострано раскинула уговор о закупу монопола соли, верујући да ће тако обезбедити већи приход Србији, а тврдећи да закупац не послује по прописима. Србија је исплатила накнаду за преузету имовину и остатак дуга по зајму за наоружање, а из новог зајма. Режију монопола преузела је Управа монопола, која је увозила со и држала великопродају, док је малопродаја и даље остала слободна.

1884. уведен је монопол трговине дуваном, а као подлога за спољни зајам (дуванску ренту). Већ 1885, како би се обезбедио нови зајам за рат са Бугарском, монопол дувана проширен је и на производњу и прераду. Држава је одмах дала монопол у закуп банкама које су одобриле зајам (Есконтном контоару из Париза и Лендербанци из Беча), уз прописане високе откупне цене дувана. Закуп је уговорен на 50 година, закупнина је требало да постепено расте од 2,25 до 3 милиона динара годишње, уз учешће Србије у добити које би расло од 15 до 33,3%. Закупачко друштво подигло је фабрику дувана у Београду. Српска влада раскинула је уговор о закупу 1888, тврдећи да друштво не плаћа увозне дажбине, а верујући, као и већина у Србији, да је закуп монопола уступљен превише јефтино. Затим је сворена Управа монопола дувана и она је:

• прописивала колико ће се струкова дувана засадити,
• давала дозволе сељацима,
• прописивала откупне цене (знатно ниже него што су плаћали ранији закупци),
• прерађивала дуван у својој фабрици,
• продавала га преко великопродаваца изабраних на лицитацији,
• прописивала малопродајне цене и
• давала лиценце малопродавцима.

1893. уведени су финансијски мање важни монополи на петролеј, шибице, цигарет папир, алкохол и монополисане хартије. Управа монопола је:

• сама увозила петролеј и продавала га на велико;
• цигарет папир је произвођен у сопственој фабрици;
• продаја алкохола је била слободна, уз плаћање монополске таксе, док је алкохол за индустријске потребе набављала Управа монопола;
• монополске хартије штампане су у државној штампарији.

Монопол у Југославији

Монопол дувана

По стварању Краљевине СХС, поред србијанских и црногорских, постојали су и аустријски монополи (у Словенији и Далмацији), угарски (у Хрватској, Славонији, Барањи, Бачкој и Банату) и босанско-херцеговачки, који су задржани до 1920/21. Тада је извршено проширење важења монополских закона Србије на целу земљу, уз два изузетка: укинут је монопол на алкохол, који је постојао у Србији; монопол на сахарин, који је постојао у БиХ, проширен је на целу земљу. Тако су почетком двадесетих година под монополским режимом налазили:

• дуван,
• со,
• петролеј,
• шибице,
• цигарет папир,
• формулари (бланкети),
• сахарин,
• барут и
• динамит.

Непосредно после рата, држава је, услед административних тешкоћа, дозволила слободан промет монополских производа, уз наплату монополских такса, али је временом преузела управљање.

Код дуванског монопола, управа монопола је одређивалаЧ

• производне крајеве,
• највећи број струкова дувана,
• услове откупа и
• откупне цене по класама.

Заинтересовани пољопривредници су се пријављивали и добијали дозволе за сађење. Сељаци су се стално жалили на ниске откупне цене. Дуван је произвођен у Вардарској, Зетској, Дринској, Дунавској, Моравској и Приморској бановини. Контрола производње је, у прописима, била ригорозна, али не и у животу. Дуван су откупљивале државне станице, а прерађивале га и мешале државне фабрике дувана. Великопродају је држава обично издавала у закуп приватним лицима (1937. је управа монопола снабдевала малопродавце само у Београду и Земуну), док је малопродаја била у потпуности у приватним рукама.

Држава је одређивала малопродајне цене дуванских прерађевина. Накнада се великопродавцима одређивала уговором (на основу лицитације, просечно 1,3% од продајне цене у 1937), а малопродавцима одлуком министарства финансија (5% од продајне цене у 1937. години). Извоз дувана није био велики (9,6 мил. дин. у 1935. години). Од 1922. Управа монопола подстицала је производњу дувана инфлацијом дозвола за сађење и врло високим откупним ценама, али је подухват завршен после неколико година великим резервама дувана и неуспехом да се он прода било коме. Затим се отишло у другу крајност и откупне цене су битно снижене. Кријумчарење дувана из других држава било је значајно, још више бесправна садња дувана, па је држава губила значајна средства. Амнестије монополских криваца (сељака који су производили више дувана него што им је дозвољено) биле су честе, а мотивисане су углавном политичким разлозима. Приход од монопола дувана износио је у годинама 1926-1935. (у мрд. дин.): 1,76, 1,80, 1,80, 1,77, 1,83, 1,71, 1,46, 1,44, 1,42, 1,44. Опадање прихода последица је економске кризе и кршења монопола.

Монопол соли

Монопол соли обезбеђивао је Монополској управи искључиво право да производи, увози и продаје со. Све солане биле су у државном власништву. Уједињење је затекло солане Крека-Симин Хан (код Тузле), Паг и Стон, које су временом модернизоване и проширене, док је солана у Улцињу изграђења током 1930-тих година. Укупан капацитет био је 75 хиљада тона, ог чега Крека-Симин Хан 55 хиљада тона. Укупна потрошња била је средином 1930-тих година за 70 хиљада тона веће, што је намиривано из увоза. Продаја соли за индустријске и рибарске сврхе вршена је са стоваришта Управе монопола, а за људску исхрану преко закупаца на велико и приватних малопродаваца. Накнада великопродаваца је варирала и износила просечно 24 динара за 100 кг, док је накнада малопродаваца била једнака за све и износила је 30 динара за 100 кг (1937. године).

Литература: Љ. М. Т. - Монопол дувана, Недељни преглед, бр. 7/1908; М. Стојадиновић - Монопол дувана (1932); П. Ивковић - Наши фискални монополи (1937); Министарство финансија 1918-1938 (1938).