Ћилибар — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 26: Ред 26:
{{извори}}
{{извори}}


{{Commons|Amber|Ћилибар}}
{{Commonscat|Amber|Ћилибар}}


[[Категорија:Драго камење]]
[[Категорија:Драго камење]]

Верзија на датум 8. јануар 2011. у 08:40

Ћилибар
Опште информације
Категоријаминералоид
ФормулаC10H16O
Кристалне системеаморфна
Идентификација
Молекулска маса152,2
Тврдоћа по Мосу2 - 2,5
Инсект стар око 50 милиона година заробљен у ћилибару

Ћилибар или јантар је фосилна смола, која се употребљава за израду накита и лакирање. Иако није минерал, јер нема кристалну структуру, сматра се драгим камењем. Грчки назив за ћилибар је електрон, те одатле потиче и назив за електрицитет (приликом трљања, ћилибар се наелектрише). Ћилибар се добијао из четинарског дрвета Pinus succinifera, које је изумрло. То је тврди ломљиви материјал, ароматичан, растворљив у киселинама. Обично је полутранспарентан са сјајном површином. Могуће га је полирати. Садржи сукцинатну киселину у комплексираном облику. Синтетички ћилибар је фенол-формалдехидна (или друга) смола. Јантарно уље је смеса терпена и користи се за лакирање.[1]

Распрострањеност

Налазишта ћилибара се могу наћи у многим земљама света. Најпознатија налазишта у Европи су она у балтичким земљама, 90% ђилибара се добија у руском Калининграду, остало у Естонији, Литванији, Пољској и Немачкој; има га у Швајцарској, Аустрији и на Сицилији. У Америци га има највише у Доминиканској Републици.

Балтички ћилибар је настао у терцијару, већим делом у олигоценској епохи пре 40-60 милиона година.

Порекло ћилибара

Почетком 19. века сматрало се да ћилибар потиче искључиво из области Балтика. Пруски хемичар Ото Хелм, полазећи од чињенице да балтички ћилибар садржи висок степен сукцинатне киселине, закључио је да балтички карактерише најмање 3% ове супстанце. Годинама је проценат сукцинатске киселине био тест за утврђивање порекла ћилибара.

Анализа ћилибара, првенствено инфрацрвена спектрографија, може бити јасан показатељ културних преображаја праисторијских заједница. Ћилибар је пронађен у микенским гробовима и на медитеранским налазиштима која датирају из бронзаног и гвозденог доба, указују на своје балтичко порекло.

Осим методе инфрацрвене спектрографије, за утврђивање састава ћилибара користе се још и гасна хроматографија, хроматографија танког слоја, спектрометрија масе, нуклеарно магнетна резонанца, неутронска активизација. Ове методе дају углавном сличне резултате и могу да послуже за проверу резултата инфрацрвене спектрофрафије, која је најједноставнија, најбржа и најекономичнија, за утврђивање порекла ћилибара.[2]

Референце

  1. ^ J. A. Vaccari:Materials Handbook, McGraw Hill, 2002 ISBN 978-0071360760
  2. ^ Александар Палавестра, Анализе ћилибара и модел праисторијске трговине, САНУ, Београд, 1992.

Шаблон:Link FA