Намаз (ислам) — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
м r2.7.1) (Робот додаје: zh-min-nan:Lé-pài
Autobot (разговор | доприноси)
м Bot: Adding {{Commonscat|Salat}}
Ред 24: Ред 24:


Салат треба обављати предано, усредочене пажње. Често се прича како је Мухамед одбацио комад одеће, јер је шара на њој одвраћала пажњу приликом молитве. Најзначајније обележје молитве (салата) јесте да она представља разговор са Богом (Алахом), и ако човек не познаје понизност молитва је безвредна.
Салат треба обављати предано, усредочене пажње. Често се прича како је Мухамед одбацио комад одеће, јер је шара на њој одвраћала пажњу приликом молитве. Најзначајније обележје молитве (салата) јесте да она представља разговор са Богом (Алахом), и ако човек не познаје понизност молитва је безвредна.
{{Commonscat|Salat}}


[[Категорија:Ислам]]
[[Категорија:Ислам]]

Верзија на датум 7. март 2011. у 16:19

Намаз (или салат) је најзначајнији вид молитве код муслимана. Намаз представља један од пет стубова ислама код сунита, и један од десет чинова ислама код шиита.

Муслимани обављају пет намаза дневно:

  • сабах,
  • подне,
  • икиндија,
  • акшам и
  • јација.

Од верника муслимана се очекује да пет пута дневно окрене своје лице према Меки, и да изговори прописану молитву. Молива је други стуб вере. Постоје две врсте молитве. Прва, дуа (дора) је лична молитва, невезана за било каква правила или ритуале. Друга, салат, је ритуална молитва која се састоји из одређених покрета и речи. Молитва се у хадису помиње као суштински чин покоравања Богу, и основни доказ припадности исламу. Кључни значај који се у исламу придаје молитви потиче од схватања да извођење салата приморава људско тело да реагује на стварност која је претходно у сехади била потврђења срцем и језиком.

У Мухамедовим порукама арапским племенима салат се често приказује као дужност муслимана. Према предаји, пет дневних молитви води порекло од самог почетка ислама. Оно се повезује уз Мухамедов улазак у рај. Када је Мухамед вазнесен на небо, Бог наложи његовој заједници 50 молитви дневно; Мухамед одлази од Бога са том обавезом; на повратку среће Мојсија, који га пита шта је Бог наложио његовој заједници. Када је чуо наребу рекао је: „Врати се свом Господару, јер заједница није у стању то извршавати“ и тада је Бог смањио број молитви на 25, па пошто је и то било много, дошло је до смањења на свега 5 молитви дневно.[тражи се извор]

Пре приступања молитви, верник мора да обави обред очишћења (абдест) у виду малог ритуалног прања, или купања. Одело мора одговарати правним прописима тј. мора „покривати интимне делове“. То значи да мушкарци морају бити покривени од пупка до колена, а слободне жене по читавом телу осим лица и руку. Молитва се не мора нужно обављати у џамији, већ може и у кући или било којем другом месту. Важно је да верник буде окренут према Меки. Верници се поређају у редове, и води се рачуна да ти редови буду густи и правилни. Посебно се цени први ред, а такође се препоруцују места на десно од имама. Ово се односи само на мушкарце, док жене иду, углавном, у задњи ред. Телесне кретње које муслиман чини при молитви следе модел исказивања послушности. Верник подиже руке до висине ушију и гласно одаје поштовање слави и величини господара. То одговара чину „величања“ (такбир), којим започиње молитва. Такбир се изводи тако што муслимански верник подиже шаке до висине ушију и на арапском изговара „Бог је највећи“ (Алаху ахбар), након чега се поклања и обраћа се на прописан начин. Затим верник изговара суру Фатиху којим започиње Куран. Након Фатихе варник изговара још један стих из Курана по слободном избору. Пре него што приступи клањању верник најпре мора да понови такбир „Алах је највећи“, потом се спуста на колена и клања Богу, стављајући дланове на под који додирује челом и носем. У том положају три пута изговара „Слава највишем Господу“. Након што још једном изговори „Алах је највећи“ верник седа на пете и моли Бога за опроштај грехова, изговарајући „Боже, опрости ми и укажи милост“. Поновивши још једном „Алах је највећи“ опет се клања и у том ставу три пута изговара „Слава највишем Господу“ потом устаје и понавља цео поступак молитве, започињући га неким другим стихом којим се велича Бог. Када верник у потпуности изврши све циклусе молитве, поново седа на пете и изговара формулу познату као „сведочење“ (тесехуд). Након сведочења следи понизна молба Богу да благослови пророке Мухамеда и Аврама (Ибрахима), последњег и првог Божјег гласника чији је задатак био да посредством књиге објављења човечанству пренесу спасоносну истину. Молитва се завршава призивањем мира. У том признању верник окреће лице прво на десну па на леву страну изговарајући: „мир са вама, и милосрђе Божје“.

Верници током молитве, џамија у Дамаску

Поред дневних молитви има и оних које нису обавезне, неке од њих су се уврстиле тек после Мухамедове смрти, па зато никада нису добиле снагу прописа, док су неке биле заборављене и за време Мухамедовог живота. То се догодило и са ноћном молитвом (салат ал-лајл) а из хадиса се сазнаје да су оваква ноћна молитвена бдења била марљиво спровођења у старој заједници.

Подневна молитва у петак, је једина јавна молитва. Она се одвија у џамији (или мосеји), месту муслиманског богослужења. Реч „мосеја“ долази од арапског масџид, дословно – место клањања. Првенствени циљ грађења џамије био је у ствари, заједничка молитва. Међутим, на џамију не можемо гледати као еквивалент хришћанској цркви или јеврејској синагоги. Џамија је на неки начин наследник римског форума и грчке агоре[тражи се извор]. У њој се налази проповераоница (минбар), односно платформа с које се издају значајне нередбе и прогласи. Временом, како је државна власт јачала, политичка улога џамије се смањивала, али никада није престала. Џамија није отворена само за време редовне молитве. Она је увек отворена за медитације, учење и спонтану молитву, као и за друге радње. У старо време је служила и као судница, јер је исламски закон свети закон, а закон и религија су били нераздвојно повезани. Џамија је такође служила као место за учење, тј. као школа, а касније је била везана за семинар у коме се изучавао не само Куран већ и остала наука.

Унутрашњост џамије је једноставна и без украса. Ту нема светиња ни олтара, зато што у муслиманској религији нема обреда, свете тајне (мистерије) ни свештеничке службе. Имам је вођа у молитви, и сваки муслиман који зна молитве и ритуал може то да буде.

Посебна врста молитве је молитва за мртве. То је колективна дужност. У хадису се проповеда да је Мухамед изостављао овакве молитве за мртве који су починили самоубиство. У погледу места на којима се траба обавити оваква молитва владају разлиита мишљења. Неки мисле у џамији, у кући умрлога, у дворишту... Тело умрлог није нужно присутно за време молитве.

Салат треба обављати предано, усредочене пажње. Често се прича како је Мухамед одбацио комад одеће, јер је шара на њој одвраћала пажњу приликом молитве. Најзначајније обележје молитве (салата) јесте да она представља разговор са Богом (Алахом), и ако човек не познаје понизност молитва је безвредна.