Велики турски рат

Велики турски рат
Опсада Беча (1683)
Време 14. јул 1683. – 26. јануар 1699. Место Аустрија, Мађарска, Балкан Исход Мир у Сремским Карловцима Територијалне промене Османско царство губи већину Мађарске, Славоније и Трансилваније
Сукобљене стране
Османско царство	Света лига (1684)
Команданти и вође
Мехмед IV Сулејман II Ахмед II Мустафа II	Леополд I Еуген Савојски

Велики турски рат или Рат Свете лиге био је рат између Османског царства и између више европских сила у то време (уједињених у тзв. "Свету лигу"). Овај рат, који је трајао од 1683. до 1699., ослободио је велике делове централне Европе од Турака, и битно је ослабио њихову војну моћ.

Ток рата

Битка код Беча 1683.

Главни чланак: Опсада Беча (1683)

Кад је истекло двадесетогодишње примирје из Вашвара, хабзбуршки цар Леополд I је најрадије хтео да продужи то примирје, али је у Цариграду превладала ратоборна странка, па је султан Мехмед IV објавио рат Хабзбурговцима. Велики везир Кара Мустафа кренуо је с великом војском 1683. г. право на Беч и почео га опседати. Но док је опседао град, у помоћ аустријанцима је стигао пољски краљ Јан III Собјески и војвода Карло Лотариншки. Они су до колена потукли турску војску чиме је заувек срушена моћ Османског царства. Турска војска се почела повлачити у хаосу. Један део војске ишао је уз Драву, а код Бјеловара се одвојио и кренуо према Сави. Та победа охрабрила је Аустрију, Венецију и Пољску на нове нападе на Турке, па је у ту сврху створена Света лига 1684.

Ослобађање Угарске, Хрватске, Славоније и Далмације

Рат се водио на три фронта. У Угарској је ратовала царска војска, у Хрватској банска под баном Николом Ердедијем коју су помагали хајдуци и у Далмацији млетачка војска састављена од домаћих хрватских и српских чета. Као главни вође покрета у Далмацији истицали су се кнез Поседарски и Стојан Јанковић, око Пожеге се својим јунаштвом исказао фра Лука Ибришимовић (у пуку зван Сокол јер је Турке потукао код Соколовца), а у Лици Марко Месић (уз помоћ Херберштајна заузео је посљедњу турску утврду у Лици, Удбину). Године 1683. већ се диже народ под млетачком влашћу и ослобађа Дрниш, Обровац, Бенковац и Скрадин. Од 1684. започиње рат за ослобођење Славоније, ослобођењем Вировитице. Најважнији војсковође су бан Ердеди који ослобађа Костајницу и генерал Херберштајн. 1686. осваја се Печуј. До године 1687. највећи део Угарске и Славоније био је ослобођен, освојени су Осијек, Пожега, Удбина и Книн, а царска је војска 1688. г. освојила и Београд и Будим.

У страху да покрет народа у Далмацији не искористи Венеција и под своју надлежност стави и Дубровник, дубровачко велико вијеће доноси одлуку да признаје Леополда I за свога врховног господара и заштитника, па је Дубровник све до 1806. г. уживао заштиту Хабзбурговаца. 1699. г. Турцима је препуштен Неум и Клек да би се Дубровачка република физички одвојила од Млечана.

Нове побједе Хабзбурговци су искористили и у политичке сврхе. На вијећању угарског сабора у Пожуну испословали су да им се призна право наследства у мушкој лози у Хрватској и Угарској, а то је значило да те земље неће више посебно бирати краља. Племство се уједно одрекло свог права на побуну, које им је јамчила Златна була Андрије II из 1244.

Велики турски рат у Србији

Главни чланци: битка код Сланкамена и битка код Сенте

Након освајања Београда, царска војска под продире даље у Србију. Она продире све до Косова, а царски генерали позвали су тада Србе, Бугаре и друге хриршћанске народе на Балкану на устанак против Турака. Одазвали су се само Срби под својим патријархом Арсенијем Црнојевићем. Но кад је царска војска већ дошла до Косова, Луј XIV је напао снаге хабзбуршке монархије на Рајни, а главнина аустријске војске била је присиљена да се повуче. С њом се повукао и велик број Срба који су се населили у јужној Угарској и Срему. Исто тако за време турских ратова догодиле су се и двије велике сеобе Хрвата. Из далматинског Залеђа сели се посљедња већа скупина католика Буњеваца у данашњу Бачку, док се у Подунавље насељавају Шокци из Босне. Године 1691. покушао је султан Сулејман III повратити изгубљено. Војску води велики везир Ахмед Ћуприлић који накратко поновно осваја Осијек, али је поражен у бици код Сланкамена. Турци су поражени и 1697. у бици код Сенте, када је запечаћена њихова судбина. Еуген Савојски улази тада у Босну и осваја Сарајево, али није га могао задржати. При повлачењу аустријске војске с њиме се повукло више од 10.000 Хрвата који су се населили у Славонији.

Мир

Главни чланак: Мир у Сремским Карловцима

Мир је склопљен у Сремским Карловцима 1699. Хабзбуршка Монархија је добила сву Угарску осим Баната, Хрватску до Уне и јужног Велебита (Кордун, Лику и Крбаву) те Славонију осим југоисточног Срема са Земуном и Митровицом. Територија Хрватске се тако повећала са 18.200 km² на 40.000 km², но и даље је више од половице територија био у оквиру Војне крајине којом није управљао бан и сабор. Граница с Босном од тада је ишла рекама Савом, Уном, Глином и Кораном. Ердељ престаје бити независна кнежевина и сједињен је с Угарском. Венеција је добила све оно што је у рату освојила: Книн, Сињ и Вргорац, Обровац и Дрниш све до ушћа Неретве и тада се успоставила гранична црта Линија Гримани. Делове Херцеговине коју су Млечани освојили у залеђу Дубровника, морали су под притиском Аустрије вратити Турској на интервенцију Дубровника. Тако се Дубровник спасио из млетачког окружења.

Види још

• Османски ратови у Европи