Феликс Валотон — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 22. октобар 2011. у 06:05

Феликс Едуар Валотон (франц. Félix Édouard Vallotton,* Лозана, 20. децембар 1865 — Париз, 29. децембар 1925) био је француски сликар швајцарског порекла.

Валотон је један од представника париске уметничке групе Набис. У раној фази је графичар, који и у сликању задржава прецизност обриса и чврстину моделације. Естетици импресиониста супротставља сликарство грађено на класичним принципима, где рационална сређеност композиције, строг цртеж, угашен колорит и наглашен простор у својим особеним односима остварују атмосферу усамљености непокретног мира, антиципирајући дух отуђености надреализма.

Сликао је пејзажне мотиве (Швајцарска, Нормандија, Бретања, француски југ) и мртве природе. Свој „објективизам“ посебно је изразио у фигури и покрету. Сматра се једним од претходника уметничког покрета "Нова стварност". Бавио се и илустрацијом у техници дубореза.

Галерија

Пејзаж (1918)
Аутопортрет
(1885)
Болеснице
(1892)
Ноћ
(1897)
La Raison probante
(1898)
Soldats sénégalais au camp de Mailly
(1917)

Овај чланак везан за уметност је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

@@ Ред 1: / Ред 1: @@
 {{би}}
 [[Слика:Vallotton-Autoportrait.jpg|мини|200п|Феликс Валотон : ''Мој портрет''.  <small>(1897)</small>]]
-'''Феликс Едуар Валотон''' ({{јез-фр|Félix Édouard Vallotton}},* [[Лозана]], [[20. децембар]] [[1865]] — † [[Париз]], [[29. децембар]] [[1925]]) био је [[Француска|француски]] [[сликар]] [[Швајцарска|швајцарског]] порекла.
+'''Феликс Едуар Валотон''' ({{јез-фр|Félix Édouard Vallotton}},* [[Лозана]], [[20. децембар]] [[1865]] — [[Париз]], [[29. децембар]] [[1925]]) био је [[Француска|француски]] [[сликар]] [[Швајцарска|швајцарског]] порекла.
 Валотон је један од представника [[Париз|париске]] уметничке групе ''[[Наби|Набис]]''. У раној фази је графичар, који и у сликању задржава прецизност обриса и чврстину моделације. Естетици импресиониста супротставља сликарство грађено на класичним принципима, где рационална сређеност композиције, строг цртеж, угашен колорит и наглашен простор у својим особеним односима остварују атмосферу усамљености непокретног мира, антиципирајући дух отуђености надреализма.