Роњење

Роњење је данас један од спортова који се најбрже шири светом, а одувек је постојала човекова жеља да се спусти испод површине мора, језера, било у сврху спашавања, лова, рекреације или војне сврхе.

Историја роњења

Рониоци Александра Великог

Данас се не може са сигурношћу утврдити када се роњење први пута појавило, али постоје неки докази да је то било 5000 година пре нове ере. Први материјални траг постоји на асирском рељефу и из године 885. п. н. е., а рани и аутентичан запис у рукописима грчког историчара Херодота.

Роњење је такође било мотивисано војним разлозима, те су тако рониоци Александра Великог у луци Тир након опсаде 332. п. н. е. уклањали препреке.

Најважнији посао ронилаца у прошлости био је спашавање терета с потонулих бродова и о томе постоје писани подаци. Већ током првог века пре н. е., посао је био тако добро организован и рониоци су били сврстани у платне разреде по којима су разлике у накнадама зависиле о дубини роњења. Ронило се искључиво на дах, а обука је започињала још у детињству. Камење се употребљавало уместо тега, ронилац би био везан конопцима, а урањао би до 31 метар испод површине.

С временом су људи тражили на који би начин могли остати што дуже испод површине, па се у почетку почело служити трстиком, а крајем 16. века направљен је први велики корак и изумљено је ронилачко звоно с отвореним дном, које се спуштало утезима окомито у воду, омогућивши да ваздух остане заробљен унутар стенки звона. Први подаци о таквом звону датирају из 1531. године.

Осамдесетих година 17. века Американац Вилијам Фипс употребљавао је систем "мајка и кћи" звона, која су рониоцима омогућавала приступ према неколико извора ваздуха, а године 1690. енглески астроном Едмонд Халеј је дизајнирао компликован систем по којему се количина ваздуха у звону надопуњавала тако што је довод ваздуха био повезан мањим звонима, које су биле смјештене ниже од њега. Када је сустав био намјештен, отварао би се венитл на посуди и виши је притисак који је деловао на посуду (због веће дубине) терао свежи ваздух према ронилачком звону. Халеј је, заједно с још четворицом, провео сат и по на дубини од 18 метара у ријеци Темзи, приказујући делотворност свог изума.

Енглез Џон Летбриџ је 1715. године развио "ронилачку омотницу" у којој је ронилац боравио унутар "бачве зрака", омотане кожом, са стакленим отвором за гледање и двома отворима за руке с водоотпорним рукавицама. Летбриџ је писао да је с његовом опремом било могуће радити на дубини од 18 метара и у трајању од 34 минуте. Ипак и та је ронилачка опрема имала иста ограничења као и ронилачко звоно, није било могуће маневрисање и недостајала је могућност контунуираног довод свежег ваздуха.

Аугустус Сијебе је забележен као изумитељ прве практичне одеће за роњење, иако је у то време неколико научника експериментисало са сличним ронилачким иновацијама, с обзиром да је вађење предмета с потонулих бродова био уносан посао који је омогућавао континуирани рад на новим изумима.

Види још

• роњење на дах

Спољашне везе

• Историја ронилачког звона (језик: енглески)