Власинско блато

Језеро је променило климу Власине

Власинско блато је некадашња тресава на месту данашњег Власинског језера, у котлини испод Чемерника, на надморској висини од 1.150 m.

Пре изградње бране на реци Власини, 1947 - 1951. године, на месту данашњег Власинског језера било је велико тресетиште, површине 10 km², са бројним подземним водама, обрасло трском и шеваром. У народу Власине и Црне Траве тресава се назива "потресуља", а места са житким блатом у њој где кључа вода "глобило". Та тресава са великим бројем места на којима је просто кључала вода, и чија се дубина није знала, била je извориште реке Власине. У тресаву су се уливале и бројне речице и потоци са Чемерника, Колунице и Плане. На тресави је била развијена тресетна биљна заједница коју су чиниле: маховина тресетница, раставић, барски љутић, барска орхидеја, ветрогон (памучина), водени дубац, трава оштрица (острика) и росуља, а од дрвећа маљава бреза и патуљаста врба. Око тресаве и на власинским падинама расле су ливадске траве и биље, које су кошене.

Како је дужина тресаве била преко пет километара, на њеном најужем делу, испод Власине Рида према Власини Стојковићевој био је саграђен дрвени мост преко кога се прелазило и воловском запрегом. Њиме је скраћен пут између четрдесетак власинских заселака. Мост је срушен када је почела да се пуни власинска акумулација.

Нестанском Власинског блата, власинском акумулацијом нарушен је биљни и животињски свет испод Чемерника. Нестало је биљака тресетница, нестало патака, дивљих гусака, рода... Неке од биљних врста одржале су се низводно од бране, на равном приобалном земљишту, и на тресетним острвима која плутају језером. Променила се и клима, постала је оштрија него што је била. Појединих зима леда на језеру био је и до једног метра дебљине. Данас се, понекад, у једном дану, на Власини смене три годишња доба.

У нешто мањем обиму од Власинског блата данас је тресава Блато, између заселака села Млачишта, у црнотравској општини, где извире речица Блато, да би се као Ракицка река улила у Голему реку.

У време Првог светског рата, 1917. године, при ослобођењу ових крајева, Власинско блато је прогутало готово целу једну бугарску коњичку јединицу, коју су српски ослободиоци потукли на чемерничкој висоравни Шанци и нагнали је у бег низ чемерничке падине. Ти војници нису знали да је зараван, која се указује пред њима, у ствари тресава.

Литература

• Д. Ђикановић: Клима среза Лесковац, Београд, 1969,
• Д. Кулић: Власинско језеро, Београд, 1979,
• Т. Д. Марјановић: Слив Власине, Власотинце, 2000,
• Т. Д. Марјановић: Власинска читанка, Власотинце, 2005.