Принцип економичности — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м razne ispavke
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 5: Ред 5:
[[Васпитање]] не зависи само од онога ко циљано утиче на младог човека, рецимо наставника, већ и од других фактора који окружују васпитаника. Међутим, модел васпитача је, по [[правило|правилу]], водећи. Не препоручује се много „[[морал]]исања“, већ је важно да се ученицима прикажу такве ситуације у којима ће они са мало утрошене енергије и на најједноставнији начин добити много.<ref>Василев, С. & Ракић, Б. 1998. Школска педагогија. Култура: Београд.</ref>
[[Васпитање]] не зависи само од онога ко циљано утиче на младог човека, рецимо наставника, већ и од других фактора који окружују васпитаника. Међутим, модел васпитача је, по [[правило|правилу]], водећи. Не препоручује се много „[[морал]]исања“, већ је важно да се ученицима прикажу такве ситуације у којима ће они са мало утрошене енергије и на најједноставнији начин добити много.<ref>Василев, С. & Ракић, Б. 1998. Школска педагогија. Култура: Београд.</ref>


== Извори ==
== Референце ==
{{reflist}}
{{reflist}}



Верзија на датум 1. април 2012. у 07:41

Педагошки принципи
позитивне усмерености
повезивања теорије и праксе
јединства васпитних фактора
превентиве и перспективних линија
индивидуализације и социјализације
прилагођености узрасту
разноврсности
систематичности
опажајности
економичности
самоваспитања
паралелног дејства
колегијалности
ђачког управљања
племенитог такмичења

Принцип економичности је педагошки принцип који има за циљ да се са што мање напора постигну жељени резултати. Овај принцип може да се односи и на утрошено време, али и материјална средства. Назива се још и принцип рационализације.

Пожељне активности васпитача

Васпитање не зависи само од онога ко циљано утиче на младог човека, рецимо наставника, већ и од других фактора који окружују васпитаника. Међутим, модел васпитача је, по правилу, водећи. Не препоручује се много „моралисања“, већ је важно да се ученицима прикажу такве ситуације у којима ће они са мало утрошене енергије и на најједноставнији начин добити много.[1]

Референце

  1. ^ Василев, С. & Ракић, Б. 1998. Школска педагогија. Култура: Београд.