Аутономне републике Совјетског Савеза — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 40: Ред 40:
*[[Планинска АССР]] (1922-1924; расподељена на више мањих севернокавкаских република)
*[[Планинска АССР]] (1922-1924; расподељена на више мањих севернокавкаских република)
*[[Туркестанска АССР]] (1918-1924; данас Казахстан, Киргистан, [[Таџикистан]], [[Туркменистан]] и [[Узбекистан]])
*[[Туркестанска АССР]] (1918-1924; данас Казахстан, Киргистан, [[Таџикистан]], [[Туркменистан]] и [[Узбекистан]])
*[[Поволшко Немачка АССР]] (1918-1941)
*[[Nemačka autonomna sovjetska socijalistička republika Volga|Поволшко-Немачка АССР]] (1918-1941)


== [[Узбечка ССР]] ==
== [[Узбечка ССР]] ==

Верзија на датум 26. мај 2012. у 04:53

Аутономне совјетске социјалистичке републике (АССР) Совјетског Савеза су биле административне јединице одређених народа унутар СССР-а. Аутономне републике имале су нижи статус од конститутивних република Совјетског Савеза, али су по разини аутономије биле на вишем степену од аутономних области и аутономних округа.

За разлику од конститутивних република, аутононмне нису имале право отцепљења од Совјетског Савеза. Њихов степен политичке, административне и културне аутономије варирао је у одређеним периодима совјетске историје, а највиши је био током 1920-их, 1950-их након Стаљинове смрти и током владавине Леонида Брежњева.[1]

Списак Аутономних република унутар појединих контитутивних република:

Азербејџанска ССР

Грузијска ССР

Руска СФСР

Горно-Алтајска Аутономна Област (данас Република Алтај), Адигејска Аутономна Област (данас Адигеја) и Хакасијска Аутономна Област (данас Хакасија) уздигнуте су на састус Аутономних република 1991. године, нетом пред распад Совјетског Савеза. Само је Јеврејска Аутономна Област задржала статус области у Русији.

Аутономне републике које су у одређеном периоду раније историје Совјетског Савеза биле део Руске СФСР:

Узбечка ССР

Украјинска ССР

Извори

  1. ^ Cornell, Svante E., Autonomy and Conflict: Ethnoterritoriality and Separatism in the South Caucasus – Case in Georgia. Department of Peace and Conflict Research, Report No. 61. p. 89-90. University of Uppsala, ISBN 91-506-1600-5.