Булка — разлика између измена

булка
Научна класификација
Царство:	Plantae
Дивизија:	Magnoliophyta
Класа:	Magnoliopsida
Ред:	Papaverales
Породица:	Papaveraceae
Род:	Papaver
Врста:	P. rhoeas
Биномно име
	Papaver rhoeas; L.

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 22. јун 2012. у 20:49

Булка (турчинак, дивљи мак) или лат. Papaver rhoeas је једногодишња, ређе двогодишња зељаста биљка из породице макова (Papaveraceae).

Стабљике су усправне, једноставне или слабо разгранате и покривене длакама, а листови јајасти, сивозелени и покривени стршећим, оштрим длакама. Цветови су крупни (пречника до 10 cm), упадљиви на дугачким дршкама на доле нагнути, тамноцрвене, светлоцрвене или ређе беле боје. Круничних листића има четири и врло су нежни, танки често при дну тамнији. Плод је чахура лоптастог облика испуњена многобројним, ситним, плавосивим, бубрежастим семенима.

У свежем стању ова биљка је отровна, али зато суви цветови и зрела семена, када се конзумирају у нормалним количинама, не могу бити штетне. Садржи безопасне алкалоиде за разлику од свог сродника, мака (Papaver somniferum), који је богат морфином и другим опијумским алкалоидима. Поред алкалоида садржи још и црвену боју, органске киселине, горке супстанце, танине, скроб, а најлековитија материја у булки је слуз и налази се у цветовима.

При сушењу круничних листића (само се тај део цвета користи) не треба их превише додиривати јер тада губе лековита својства и мењају боју, односно поплаве. Од њих се справљају сирупи и чајеви, а користе се и за бојење вина, ракије и других напитака. Семена се, осим за лечење, користе и као зачин за посипање пецива и колача којима дају пријатан мирис и укус. Семенке се беру тек када су чахуре потпуно зреле.

Булка се користи углавном у народној медицини за лечење обољења и сметњи дисајних органа, желуца и душевних болести. Чајеви и сирупи на бази ове биљке смирују кашаљ, помажу искашљавање, помажу код прехладе и упале грла, крајника и плућа, хроничног бронхитиса и астме. Крунични листићи побољшавају варење, смирују грчеве и болове у желуцу, а заједно са семенкама делују смирујуће па помажу код депресија, неурозе и несанице.

Литература

Гостушки, Р: Лечење лековитим биљем, Народна књига, Београд, 1979.
Грлић, Љ: Енциклопедија самониклог јестивог биља, Аугуст Цесарец, Загреб, 1986.
Дјук, А, Џ: Зелена апотека, Политика, Београд, 2005.
Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.
Јанчић, Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
Којић, М, Стаменковић, В, Јовановић, Д: Лековите биљке југоистичне Србије, ЗУНС, Београд 1998.
Лакушић, Д: Водич кроз флору националног парка Копаоник, ЈП Национални парк Копаоник, Копаоник, 1995.
Марин, П, Татић, Б: Етимолошки речник, ННК Интернационал, Београд, 2004.
Миндел, Е: Витаминска библија, ФаМилет, 1997.
Мишић Љ, Лакушић Р: Ливадске биљке, ЗУНС Сарајево, ЗУНС Београд, ИП Свјетлост, 1990
Стаменковић, В: Наше нешкодљиве лековите биљке, Тренд, Лесковац
Туцаков, Ј: Лечење биљем, Рад, Београд, 1984.