Криза 3. века — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
м r2.7.2) (Робот: додато sl:Kriza tretjega stoletja
Ред 61: Ред 61:
[[ru:Кризис Римской империи III века]]
[[ru:Кризис Римской империи III века]]
[[simple:Crisis of the Third Century]]
[[simple:Crisis of the Third Century]]
[[sl:Kriza tretjega stoletja]]
[[sh:Kriza III veka]]
[[sh:Kriza III veka]]
[[fi:200-luvun kriisi]]
[[fi:200-luvun kriisi]]

Верзија на датум 10. јул 2012. у 19:32

Подела Римског царства

Криза трећег века (позната као "војна анархија" или "криза Царства") је назив који се везује за период историје Римског царства између 235. и 284. године. Та велика криза је била узрокована спољним нападима, унутрашњим грађанским ратовима и економском кризом. Промене које је Царство доживело у том периоду у погледу институција, друштва, економског живота, религије биле су толико дубоке, да се Криза III века углавном тумачи као сам наговештај промене епохе, тј. наговештај доласка средњег века.

Током овог педесетогодишњег периода, свака од три велике опасности или невоље која је задесила државу је могла довести до краха Царства. Упркос што је по свакој разумној анализи Царство требало да престане да постоји, оно се одржало: томе су одлучно допринели способни цареви и коначно, Диоклецијанове мере, као и подела Царства.

Током Кризе III века, Царством су владали 20, или чак 25 особа (тачан број није могуће утврдити, због великог броја слабо документованих владавина узурпатора).

Историја

Невоље по Царство почеле су 235. године, када су Александра Севера убили његови војници. Непосредно након тог убиства лимес је био занемарен и варварски народи (Готи, Вандали, Алемани) су пљачкали територију Царства, доводећи до колапса економски живот у пограничним провинцијама. Поред тога, кризу је продубљивала и чињеница да је због пљачкања варвара аутротет цара и Царства доведена у питање.

Коначно, око 258. године, Царство се фактички поделило у три међусобно сукобљене државе. Провинције Галија, Британија и Хиспанија формирале су Галско царство, а слично се догодило са провинцијама Сиријом и Египтом; трећа држава су сачињавале преостале провинције, са Италијом као средиштем.

Варвари су све време нападали. Готи су међутим заустављени након победе у бици код Ниша. Ова победа је била важна прекретница у овој великој кризи: након ње, двојица врло способних војничких царева је дошло на власт: Клаудије II (победио је Алемане и преотео Хиспанију од Галског царства), Аурелијан (победио је Вандале, Визиготе, и освојио је остатак Галског царства.) Као резултат ових победа око 274. године, Царство је било поново уједињено: јединице које су контролисале лимес поново су биле на својим позицијама.

Међутим, остала су нерешена питања која су узроковала кризу. Прво, систем наслеђивања у Царству никада није правно ни обичајно дефинисан. То је питање тако увек представљало потенцијални узрок грађанских ратова или макар повод за сукобе између сената и царева. Даље, огромна величина царства је спречавала да један владар ефикасно руководи одбраном када нападне више непријатеља истовремено. Ова питања је покушао да реши Диоклецијан: реформе које је он спровео омогућиле су Царству живот од макар још стотинак година на Западу.

Економске прилике

Царством је владала висока инфлација: метал у новцу је губио на својој тежини и квалитету. То је почело још у време династије Севера када је број војника увећан без обзира на економску способност Царства да те људе плати. Током кризе трећег века, сваки од краткотрајних владара је зависио од војске: морао ју је плаћати, то није било само питање опстанка на власти, него питање опстанка тих владара у животу. Неопходност да се брзо плати војска доводило је до ковања неквалитетног новца, што је стварало инфлацију у држави.

Једна од последица ових тешкоћа је била у томе што су трговачке везе унутар Царства биле озбиљно угрожене. Трговци нису могли безбедно путовати с краја на крај Царства као раније, како због грађанских немира, тако и због варварских упада. Пропаст трговине довела је до тога да велики поседници земље, у немогућности да продају летину и друго, почну производити само за сопствене потребе; с друге стране, без трговине није било и новца, тако да се уместо куповине мануфактурних производа, почеле су се стварати локалне радионице. И то је економска форма позната из каснијих епоха. У међувремену обично становништво из градова почело је да се насељава у сеоским срединама, тражећи тамо храну и посао. Да би то добили (заједно са мало земље) били су спремни да се одрекну неких својих права; тако су настали колони. Колони су каснијим реформама били чврсто везани за земљу, а имали су обавезу да служе у војсци. Касније је њихов положај постао населдан. И то је била клица феудалног друштва, клица која се формирала у Римском царству током велике кризе III века.

Даље, градови су почели да губе свој карактер. Велики градови су губили становништво, а све су чешћи били мањи градови који су били заштићени зидовима (потребним за одбрану од варварских или разбојничких упада). Цареви Аурелијан и Проб су наложили изградњу нових зидина око Рима. Нису се све ове промене догодиле само током III века. Врло често је било потребно више стотина година да би до тако великих промена могло доћи. У сваком случају, упркос покушајевима царева, римска трговина се никада више није у потпуности опоравила. Опадање трговине је био, као што је речено, први услов стварања једног изолованијег, мањег друштва.

Види још

Спољашње везе

Шаблон:Link FA