Српска аутохтонистичка школа — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 15. август 2012. у 22:55

Најраније сеобе Срба према
Српској аутохтонистичкој школи

У српској историографији су се паралелно са владајућом словенском теоријом највише издиференцирале тзв. српскословенска и аутохтонистичка теорија. Поменуте тзв. алтернативне теорије су веома често биле подржаване и од извесног броја страних историчара, који су им тиме давали већу специфичну вредност.

Српскословенска теорија

Српскословенска теорија стоји на становишту да су сви Словени Срби, тј. да је некадашњи назив за све Словене био Срби чији су корени у Индији, а да су се током времена од тог великог народа издвојили постепено сви данашњи словенски и неки несловенски народи. По тој теорији, Срби су се населили на Балкан између 2000. и 1500. године старе ере. Тиме српскословенска теорија стоји у тесној корелацији са другом алтернативном теоријом.

Српска аутохтонистичка теорија

Српска аутохтонистичка теорија стоји на становишту да су Словени (односно Срби) насељавали Балканско полуострво још од неолита. Притом се нпр. позивају на налаз винчанског писма, културу Лепенског Вира, један руски средњовековни извор те махом налазе помоћних историјских наука. По поменутој теорији, Срби су кроз историју били бележени под различитим именима (Пелазги, Етрусци, Сардани, Илири, Трачани, Венети, Трибали идр). Ове две теорије се могу у доброј мери посматрати као једна целина.

Српска алтернативна историографија покушава да докаже српско историјско право на спорне територије. Управо је крај 20. века са својим далекосежним последицама узроковао релативно нагло оживљавање алтернативних теорија. Присталице ових теорија у упорном тражењу нових доказа и сведочанстава, све више губе смисао за реалност, тако да у великој мери и несвесно деградирају и оне њихове научне и позитивне карактеристике. Кад је реч о изворима везаним за историју „властите“ нације, методи који се најчешће притом користе су истицање, позитивна мутација и нарочито прецењивање, док се у случају „непријатељске“ нације једноставно користи прећуткивање. Припадници ове школе се између осталог позивају и на филологију и етнологију. Историографија релевантним сматра пак само писане списе.

Раноиндијска цивилизација Сарасвати

Цивилизација Сарасвати је најстарија индоевропска цивилизација. Светска историографија ово још није званично потврдила имајући у виду да је истраживање још у току. Српска алтернативна историографија повезује сам назив Сарасвати са српским националним именом, највише се притом позивајући на сличност гласова „Б“ и „В“ (који се иначе мешају у многим индоевропским језицима). У делу Ргведе, писана на санскрту, у њеној осмој химни (RV 8.32.2), помињу се особна имена „СРбинда“ (SRbinda) и „КусуРбинда“ (KusuRbinda), између других бројних особних имена. Санскртолози су овај налаз сматрали значајним, и убрзо се појавило мишљење да назив СРбинда представља заправо титулу а не лично име, и да се ради о титули владара народа Срба. Потребно је ипак истаћи да други део санскртолога повезују име СРбинда са називом демонског бића. Остаје отворено питање која варијанта више одговара истини.

Помињања имена

Страбон, грчки географ и историчар, око 20. године старе ере, спомиње језеро Сирбис у северном делу Месопотамије.
Помпоније Мела, римски географ, око 40. године старе ере, набраја народе Закавказја. Између осталих помињу се Сери (лат. Serri) и Сераки (лат. Serachi).
Плиније Старији, римски историчар, 79. године старе ере, спомиње народе римске провинције Паноније: Серете (лат. Serretes) и Серапиле (лат. Serapilos); међу народе Закавказја народ Серби (лат. Serbi);
Клаудије Птолемеј, римски географ грчког порекла, око 175. године старе ере, помиње: Сербое (грч. Σέρβοι) на Кавказу на простору азијске Сарматије; реку Сарбакон у европској Сарматији те планину Суриба у Скитији. Набраја топониме северне Индије: насеља - Сарбана (грч. Σαρβανα), Сиврион (грч. Σιβριον); реке - Сорбанон (грч. Σορβανον), Сарабон (грч. Σαραβον), Сараби (грч. Σαραβι); области - Сорба (грч. Σωρβα), Сарбара (грч. Σαρβαρα). Ови топониме се спомињу и у Ригведи. Наводи и град Сербитион, на Сави у данашњој Босанској Крајини.
Амијан Марцелин, римски историчар, 378, један део Карпата назива "Планине Серорум" (лат. montes Serrorum).
Стефан Византијски, источноримски граматичар, око 500, у делу „Етника“ (грч. Εθνικά) помиње народ Срба, који је живео на реци Еуфрат, на ади Сурбан (грч. Συρβανη).
Прокопије из Цезареје, источноримски хроничар, око 550, у делу Готски рат (лат. De bello Gothico III) наводи да са друге стране реке Истар (Дунав) земља припада народу Спорои (грч. Σπόροι).
Вибије Секвестер, галоримски хроничар, око 550, наводи место Керветис или Церветис; претпоставка је да се ради о данашњем месту Зербст у источној Немачкој.
Јордан, источноримски хроничар, 552, помиње да су Готи на Балтику покорили племе Спалорум (лат. Spalorum).

Латински језик

На латинском језику реч servus означава слугу, а реч sclavus роба. Верује се да је реч о случајности те да ови термини немају везе са именом Срба и Словена.

Сармати

Сармати су велика група народа која је некад насељавала област данашње Украјине, северног Закавказја, и дела Русије до Каспијског језера.

Сармати својеврстан прелаз између Иранаца и Словена. Српска алтернативна историографија сматра чињеницом да су Сармати заправо искварен облик имена Срби.

Српска алтернативна историографија користи ове изворе као доказ о аутохтоности Срба на Балкану, углавном имајући у виду сличност имена народа и назива топонима са српским националним именом.

Литература

Могући антички помени српског и хрватског националног имена, Игор Мојсиловић, Београд, 2001.
Electronic journal of vedic studies, Michael Witzel, Enrica Garzilli, Makoto Fushimi, Ludovico Magnocavallo, Harvard University, University of Perugia 1999.
Encyclopedia Iranica, Rudiger Schmitt, 1987.
Opšta Enciklopedija Larousse, Beograd 1973.
Słownik Słowiańskich staroźytności, Вроцлав-Варшава-Краков 1967.
The Serbs, Tim Judah, Yale University, 2001.
True origins of the peoples of the Eastern Europe, Сиднеј 2001.
Војна Енциклопедија, Издање лексикографског завода, Београд 1975.
Enciklopedija Italiana, Рим 1951.
Одломци историје Срба, Милорад Милојевић, Београд 1872 (репринт).
Првих пет векова српске историје, Константин Николајевић, Београд 1999.
Срби Плинија и Птолемеја, Нико Жупанић, Београд, 1924.
Срби, име Срби кроз време и простор, Реља Новаковић, Београд 1993.
Срби, Народ најстарији, Олга Луковић Пјановић, Београд 1990.
Серби-народ и раса, нова вулгата, Јован И. Деретић, Бања Лука 1998.
Летопис матице словенске, Љубљана 1869.

Види још

Спољашње везе

@@ Ред 56: / Ред 56: @@
 *Срби, Народ најстарији, [[Олга Луковић Пјановић]], Београд 1990.
 *Серби-народ и раса, нова вулгата, [[Јован И. Деретић]], Бања Лука 1998.
-*Летопис матице Свлоенске, Љубљана 1869.
+*Летопис матице словенске, Љубљана 1869.
 == Види још ==