Устанак Ника — разлика између измена
м + iw |
Нема описа измене |
||
| Ред 1: | Ред 1: | ||
'''Устанак Никâ''' (по лозинци побуњеника νυκά, што значи „побеђуј“) је била побуна демâ, „плавих“ (οἱ Βέντοί) и „зелених“ (οἱ Πράσινοι), која је задесила престоницу [[Византија|Источноримског царства]] јануара 532. године. За време [[Јустин I|Јустина]] владар је фаворизовао плаве. Међутим, када је [[Јустинијан I]] дошао на власт, он је укинуо власт „плавима“, те су се они ујединили са „зеленима“ у намери да га сруше. Године 532. дошло је до великих демонстрација на Хиподрому. Против своје воље за цара је изабран је [[Анастасије I|Анастасијев]] [[сестрић]] — [[Ипатије]]. Буна је попримила такве размере да је Јустинијан помишљао да абдицира и да са ризницом пребегне у Хераклеју (Тракија), али га је од тога одвратила [[Теодора (супруга Јустинијана I)|Теодора]], најпознатија личност целе византијске епохе. Осим ње, уз Јустинијана су стали [[Велизар]] и лукави [[евнух]] [[Нарзес]]. Они су опсели Хиподром, где су се налазили побуњеници. Нарзес је повео преговоре и успео да уведе раздор у побуњеничким редовима. Потплатио је вођу плавих и на тај начин отуђио њега и његове од „зелених“. Потом је под заповедништвом Велизара извршен напад на Хиподром у којем је узело учешћа 3.000 ветерана. За један дан масакрирано ме 30.000 зелених. Ипатије и Помпеј, Анастасијеви сестрићи за које се сумњало да су виновници немира, погубљени су заједно са 18 виђенијих патрицијâ и конзулâ, предводника побуне. На тај начин је угушена једна од најозбиљнијих немира који су захватили престоницу на Босфору. Међутим, моћ зелених није била до краја скршена, тако да су две фракције наставиле да врше повремена крвопролића на хиподрому. |
'''Устанак Никâ''' (по лозинци побуњеника νυκά, што значи „побеђуј“) је била побуна демâ, „плавих“ (οἱ Βέντοί) и „зелених“ (οἱ Πράσινοι), која је задесила престоницу [[Византија|Источноримског царства]] јануара 532. године. За време [[Јустин I|Јустина]] владар је фаворизовао плаве. Међутим, када је [[Јустинијан I]] дошао на власт, он је укинуо власт „плавима“, те су се они ујединили са „зеленима“ у намери да га сруше. Године 532. дошло је до великих демонстрација на Хиподрому. Против своје воље за цара је изабран је [[Анастасије I|Анастасијев]] [[сестрић]] — [[Ипатије]]. Буна је попримила такве размере да је Јустинијан помишљао да абдицира и да са ризницом пребегне у Хераклеју (Тракија), али га је од тога одвратила [[Теодора (супруга Јустинијана I)|Теодора]], најпознатија личност целе византијске епохе. Осим ње, уз Јустинијана су стали [[Велизар]] и лукави [[евнух]] [[Нарзес]]. Они су опсели Хиподром, где су се налазили побуњеници. Нарзес је повео преговоре и успео да уведе раздор у побуњеничким редовима. Потплатио је вођу плавих и на тај начин отуђио њега и његове од „зелених“. Потом је под заповедништвом Велизара извршен напад на Хиподром у којем је узело учешћа 3.000 ветерана. За један дан масакрирано ме 30.000 зелених. Ипатије и Помпеј, Анастасијеви сестрићи за које се сумњало да су виновници немира, погубљени су заједно са 18 виђенијих патрицијâ и конзулâ, предводника побуне. На тај начин је угушена једна од најозбиљнијих немира који су захватили престоницу на Босфору. Међутим, моћ зелених није била до краја скршена, тако да су две фракције наставиле да врше повремена крвопролића на хиподрому. |
||
== Позадина == |
|||
[[датотека:Constantinople imperial district.png|мини|десно|300п|Место хиподрома у Цариграду.]] |
|||
Старо Римско и Византијско царство су имали врло развијена удружења звана [[дем]]е (δῆμος). Та су удружења подупирала различите фракције (тимове) које су се такмичиле у одређеним спортским такмичењима. Ово је посебно било јако у [[трка двоколица|тркама двоколица]]. Постојала су четири главна састава тркача двоколица које је разликовала боја одоре у којој су се такмичили. Осим такмичара те боје су носили и њихови навијачи. То су били Плави, Црвени, Зелени и Бели. Ипак, у византијско доба су једини састави с неким утицајем били Плави и Зелени. Цар [[Јустинијан I]] је био пристслица Плавих. |
|||
Удружења су постала место исказивања за разна друштвена и политичка питања за која византијско становништво није имало других места где би их исказало. Била су комбинација уличних [[банда|банди]] и [[политичка странка|политичких странака]]. Заузимала су стајалишта о текућим питањима, посебно о [[теологија|теолошким проблемима]] (узрок масовних, често насилних расправа у 5. и 6. веку) или о претендентима на престо. Учестало су покушавали утицати на царску политику извикивајући политичке захтеве између трка. Царске постројбе и градска стража нису могле чувати ред без сарадње циркуских фракције које су подупирале аристократске породице у граду (породице су биле подупиратељи). У ове су спадале неке породице које су веровале да имају пуно право на престо, веће него Јустинијан. |
|||
[[531.]] су неки чланови Плавих и Зелених били ухапшени због [[убиства]] повезаног са смртима које су се појавиле током побуна након завршене отрке двоколица.<ref>[http://cliojournal.wikispaces.com/Justinian+and+the+nike+riots Clio History Journal] Sam Vancea (Dickson College 2008.): Justinian and the Nike riots </ref> Немири ограниченог распона нису били непознаница на тим тркама, слично као и [[хулиганство]] које се појављивало око [[фудбал]]ских сусрета у данашњици. Убице је требало обесити, што се углавном и догађало.<ref>Енглески историчар [[Џон Џулијус Норич|Норич]] говори да је свих седморо било осуђено на смрт, но двоје је још било живо након што су били скинути с вешала. Спасила их је група монаха која их је одвела у манастир (Byzantium, "The Early Centuries", стр. 197-98); Џон Банел Бери (History of the Later Roman Empire, 1923) каже да су само тројица требало да буду обешена, ало двоје је побегло; преосталој четворици је одрубљена глава</ref> Но, 10. јануара 532. двоје њих, Плави и Злени, побегли су и склонили се у уточишту цркве коју је окружила [[охлокрација|бесна гомила]]. |
|||
Јустинијан је био живчан, јер је био усред преговора с [[Сасаниди|Персијанцима]] о миру на истоку, становништво је било увелике незадовољно због високих пореза, а сад се суочио с могућом кризом у свом граду. Суочивши се с овим, објавио је да ће трка двоколица бити одржана 13. јануара и променио је пресуде у затворске. Плави и Зелени су одговорили тако што су захтевали да се два човека у потпуности ослободе. |
|||
== Референце== |
|||
{{reflist|2}} |
|||
{{Речник грчких и римских старина}} |
{{Речник грчких и римских старина}} |
||
Верзија на датум 20. септембар 2012. у 06:08
Устанак Никâ (по лозинци побуњеника νυκά, што значи „побеђуј“) је била побуна демâ, „плавих“ (οἱ Βέντοί) и „зелених“ (οἱ Πράσινοι), која је задесила престоницу Источноримског царства јануара 532. године. За време Јустина владар је фаворизовао плаве. Међутим, када је Јустинијан I дошао на власт, он је укинуо власт „плавима“, те су се они ујединили са „зеленима“ у намери да га сруше. Године 532. дошло је до великих демонстрација на Хиподрому. Против своје воље за цара је изабран је Анастасијев сестрић — Ипатије. Буна је попримила такве размере да је Јустинијан помишљао да абдицира и да са ризницом пребегне у Хераклеју (Тракија), али га је од тога одвратила Теодора, најпознатија личност целе византијске епохе. Осим ње, уз Јустинијана су стали Велизар и лукави евнух Нарзес. Они су опсели Хиподром, где су се налазили побуњеници. Нарзес је повео преговоре и успео да уведе раздор у побуњеничким редовима. Потплатио је вођу плавих и на тај начин отуђио њега и његове од „зелених“. Потом је под заповедништвом Велизара извршен напад на Хиподром у којем је узело учешћа 3.000 ветерана. За један дан масакрирано ме 30.000 зелених. Ипатије и Помпеј, Анастасијеви сестрићи за које се сумњало да су виновници немира, погубљени су заједно са 18 виђенијих патрицијâ и конзулâ, предводника побуне. На тај начин је угушена једна од најозбиљнијих немира који су захватили престоницу на Босфору. Међутим, моћ зелених није била до краја скршена, тако да су две фракције наставиле да врше повремена крвопролића на хиподрому.
Позадина
Старо Римско и Византијско царство су имали врло развијена удружења звана деме (δῆμος). Та су удружења подупирала различите фракције (тимове) које су се такмичиле у одређеним спортским такмичењима. Ово је посебно било јако у тркама двоколица. Постојала су четири главна састава тркача двоколица које је разликовала боја одоре у којој су се такмичили. Осим такмичара те боје су носили и њихови навијачи. То су били Плави, Црвени, Зелени и Бели. Ипак, у византијско доба су једини састави с неким утицајем били Плави и Зелени. Цар Јустинијан I је био пристслица Плавих.
Удружења су постала место исказивања за разна друштвена и политичка питања за која византијско становништво није имало других места где би их исказало. Била су комбинација уличних банди и политичких странака. Заузимала су стајалишта о текућим питањима, посебно о теолошким проблемима (узрок масовних, често насилних расправа у 5. и 6. веку) или о претендентима на престо. Учестало су покушавали утицати на царску политику извикивајући политичке захтеве између трка. Царске постројбе и градска стража нису могле чувати ред без сарадње циркуских фракције које су подупирале аристократске породице у граду (породице су биле подупиратељи). У ове су спадале неке породице које су веровале да имају пуно право на престо, веће него Јустинијан.
531. су неки чланови Плавих и Зелених били ухапшени због убиства повезаног са смртима које су се појавиле током побуна након завршене отрке двоколица.[1] Немири ограниченог распона нису били непознаница на тим тркама, слично као и хулиганство које се појављивало око фудбалских сусрета у данашњици. Убице је требало обесити, што се углавном и догађало.[2] Но, 10. јануара 532. двоје њих, Плави и Злени, побегли су и склонили се у уточишту цркве коју је окружила бесна гомила.
Јустинијан је био живчан, јер је био усред преговора с Персијанцима о миру на истоку, становништво је било увелике незадовољно због високих пореза, а сад се суочио с могућом кризом у свом граду. Суочивши се с овим, објавио је да ће трка двоколица бити одржана 13. јануара и променио је пресуде у затворске. Плави и Зелени су одговорили тако што су захтевали да се два човека у потпуности ослободе.
Референце
- ^ Clio History Journal Sam Vancea (Dickson College 2008.): Justinian and the Nike riots
- ^ Енглески историчар Норич говори да је свих седморо било осуђено на смрт, но двоје је још било живо након што су били скинути с вешала. Спасила их је група монаха која их је одвела у манастир (Byzantium, "The Early Centuries", стр. 197-98); Џон Банел Бери (History of the Later Roman Empire, 1923) каже да су само тројица требало да буду обешена, ало двоје је побегло; преосталој четворици је одрубљена глава
Овај чланак садржи текст из публикације која је сада у јавном власништву: Смит, Вилијам, ур. (1870). Речник грчких и римских биографија и митологија. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)