Косово и Метохија — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Ред 86: Ред 86:
Поразом српске војске [[1915]], која се повлачила ка Јадрану преко Албаније, [[Аустроугарска|аустроугарске]] јединице окупирају северни део Косова, а [[Бугарска|бугарске]] јужни (Призрен, Приштина, Качаник, Урошевац, Гњилане), где заводе веома окрутан окупациони систем. Аустроугари отварају школе на [[Албански језик|албанском језику]] да придобију становништво. После пробоја [[Солунски фронт|Солунског фронта]] [[1918]]., Косово поново ослобађају француске савезничке снаге заједно са јединицама српске 2. армије у октобру [[1918]], и реинтегришу га у Краљевину Србију. Читаво Косово, а после сједињења Србије и Црне Горе и Метохија, као делови Србије, били су после [[1. децембар|1. децембра]] [[1918]]. у саставу новостворене [[Краљевина Југославија|Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца]].<ref name="VE4-656"> </ref>
Поразом српске војске [[1915]], која се повлачила ка Јадрану преко Албаније, [[Аустроугарска|аустроугарске]] јединице окупирају северни део Косова, а [[Бугарска|бугарске]] јужни (Призрен, Приштина, Качаник, Урошевац, Гњилане), где заводе веома окрутан окупациони систем. Аустроугари отварају школе на [[Албански језик|албанском језику]] да придобију становништво. После пробоја [[Солунски фронт|Солунског фронта]] [[1918]]., Косово поново ослобађају француске савезничке снаге заједно са јединицама српске 2. армије у октобру [[1918]], и реинтегришу га у Краљевину Србију. Читаво Косово, а после сједињења Србије и Црне Горе и Метохија, као делови Србије, били су после [[1. децембар|1. децембра]] [[1918]]. у саставу новостворене [[Краљевина Југославија|Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца]].<ref name="VE4-656"> </ref>


Косово и Метохија су [[1929],] подељено између три [[бановине Краљевине Југославије|бановине]]: [[Зетска бановина|Зетску]], [[Моравска бановина|Моравску]] и [[Вардарска бановина|Вардарску]]. Подручје је слабо развијено као и пре, са 62% домаћинстава на поседима вечичине испод 5 [[хектар]]а. [[Аграрна реформа]] укида велике поседе и кметске и феудалне односе. Почиње [[колонизација]] Срба на Косово и Метохију. По подацима из 1930, у 10 [[срез]]ова је било предвиђено за 183.848 хектара за колонизацију. Било је појава одузимања земље од Албанаца, што доводи до побуна неких села, чак и до нивоа интервенције војске. Мржња Албанаца према колонизованим Србима расте. Управа и школе користе само [[српски језик]], док се одлуком албанских бегова, за Албанце отварају само верске школе. [[Фашистичка Италија]] потпирује супротности зарад својих интереса у вези Албаније.<ref name="VE4-656"> </ref>
Косово и Метохија су [[1929]], подељено између три [[бановине Краљевине Југославије|бановине]]: [[Зетска бановина|Зетску]], [[Моравска бановина|Моравску]] и [[Вардарска бановина|Вардарску]]. Подручје је слабо развијено као и пре, са 62% домаћинстава на поседима вечичине испод 5 [[хектар]]а. [[Аграрна реформа]] укида велике поседе и кметске и феудалне односе. Почиње [[колонизација]] Срба на Косово и Метохију. По подацима из 1930, у 10 [[срез]]ова је било предвиђено за 183.848 хектара за колонизацију. Било је појава одузимања земље од Албанаца, што доводи до побуна неких села, чак и до нивоа интервенције војске. Мржња Албанаца према колонизованим Србима расте. Управа и школе користе само [[српски језик]], док се одлуком албанских бегова, за Албанце отварају само верске школе. [[Фашистичка Италија]] потпирује супротности зарад својих интереса у вези Албаније.<ref name="VE4-656"> </ref>


[[Савез комуниста Југославије|Комунистичка партија Југославије]] делује на Косову и Метохији, и [[1938]]. комунисти стварају назив ''Космет'' за подручје. Ствара се став према аутономности Космета и братској равноправности народа Косова, потврђен на 5. земаљској конференцији КПЈ [[1940]]. у [[Загреб]]у. Комунистичка омладина [[1938]]. и [[1939]]. штампа летке у којима се противи исељавању Албанаца у Турску, одузимања њихове земље и терора према њима. Постоје партијске организације у већим местима. Међутим, занимљива је бројност чланова: године [[1940]], КПЈ има 239 чланова, од тога 23 Албанца.<ref name="VE4-656"> </ref>
[[Савез комуниста Југославије|Комунистичка партија Југославије]] делује на Косову и Метохији, и [[1938]]. комунисти стварају назив ''Космет'' за подручје. Ствара се став према аутономности Космета и братској равноправности народа Косова, потврђен на 5. земаљској конференцији КПЈ [[1940]]. у [[Загреб]]у. Комунистичка омладина [[1938]]. и [[1939]]. штампа летке у којима се противи исељавању Албанаца у Турску, одузимања њихове земље и терора према њима. Постоје партијске организације у већим местима. Међутим, занимљива је бројност чланова: године [[1940]], КПЈ има 239 чланова, од тога 23 Албанца.<ref name="VE4-656"> </ref>

Верзија на датум 23. септембар 2012. у 12:52

„Косово“ преусмереава овде. За географску област која је део Косова и Метохије, погледајте Косово (област).
„Метохија“ преусмереава овде. За географску област која је део Косова и Метохије, погледајте Метохија (област).
Косово и Метохија

Косово и Метохија (скраћено: Космет или КиМ, алб. Kosovë/Kosova, понекад кратко Косово) је област на Балканском полуострву, према Уставу Србије Аутономна Покрајина Косово и Метохија у оквиру Србије,[1] под привременом управом Организације уједињених нација, где су органи привремене управе под доминацијом Албанаца једнострано прогласили независност као Република Косово коју је признао известан број држава. Косово и Метохија се граничи са Албанијом, Македонијом, Црном Гором док је њена административна линија према централној Србији, под контролом УНМИК-а. Покрајина има око 1,7 милиона становника. [2] Службени језици су српски и албански, а седиште администрације се налази у Приштини. Косово и Метохија је једна од најпознатијих сеценионистичких области у свету.

Од завршетка НАТО бомбардовање СРЈ 1999. године, Косово и Метохија се у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности ОУН налази под администрацијом ОУН (УНМИК). Европска унија је 16. фебруара 2008. одлучила да покрене „Мисија владавине права Европске уније на Косову и Метохији - ЕУЛЕКС КОСОВО“, а 17. фебруара 2008. органи привремене самоуправе на Косову и Метохији, уз политичку и организациону подршку ЕУ и САД,[3] донели су једнострану одлуку о проглашењу независности Косова и Метохије од Србије.[4] Србија је одбацила ову декларацију, а Генерална скупштина Организације уједињених нација је резолуцијом А/63/Л.2 усвојеном на предлог Србије 8. октобра 2008. захтевала саветодавно мишљење Међународног суда правде о њеној легалности. Независност Републике Косово признаје 89 од 193 чланице Уједињених нација.

Име

Назив Косово потиче од словенске, српске речи кос - црна птица, а појам Косово означава, на српском језику, област насељену тим птицама. Име Метохија долази од грчке речи метохи, којом су била називана црквена имања, пошто су значајни земљишни поседи са селима у тој области били не само у власништву Пећке патријаршије), него су повељама српских владара, многи њихови поседи у Метохији, укључив и читава села додељивани појединим српским манастирима, пре свега владарским задужбинама, попут Високих Дечана или Светих Архангела. Део владарских поседа у Метохији био је често уступан на трајно коришћење манастиру Хиландару на Светој Гори.

Историја

Датотека:PokrajineSrbije.PNG
Србија и њене аутономне покрајине

Историја Косова и Метохије је уско повезана са историјом средњовековне српске државе. Многобројни манастири и цркве као и остали споменици културе сведоче о присуству многих народа још из античког доба.

Карактеристика данашњег Косова је разноликост становништва: Албанци, Срби, Роми и Турци, која је последица миграционих кретања кроз историју. Ова миграциона кретања су почела још у доба Илира, и настављала се кроз период Римског царства, насељавања Словена на Балканско полуострво, османских освајања, мађарско-турског рата 1448., аустро-турских ратова 1683-1699, 1716-1718, и 1737-1739, српско-турских ратова 1876-1877, 1877-1878, балканских ратова 1912-1913, Првог светског рата и Другог светског рата.[5] Даље промене су условљене исељавањем не-албанског становништва од 1945. до 1999. и агресије НАТО-а на Србију 1999., која доводи до даљег исељавања и прогона Срба и других не-албанаца.

Античко доба

У античко доба простор данашњег Косова и Метохије се називао Дарданија. Дарданци су насељавали и простор данашње југозападне Србије и део Македоније.[5]

У III и II веку пре нове ере, овим регионом су владали дардански краљеви: Лонгарус, Бато и Монуниус, као и Етута, Монуниусова ћерка. Косово и Метохија затим долази под власт Македонаца.

Римљани освајају територију Косова и Метохије 75. године, у току Илирских ратова. Територија улази у састав римске провинције Горње Мезије (Moesia Superior). Од цара Диоклецијана чини засебну провинцију Дарданију (Dardania).[5]

Средњи век

Од поделе римског царства 395. године до краја 12. века подручје је наизменично под контролом Византије, Бугарског царства и Самуиловог царства. Јужни Словени долазе на Балканско полуострво у 7. веку. Током 12. века Срби из Рашке почињу да продиру на подручје Косова и Метохије које је такође настањено Србима, али је под византијском влашћу. Долази до сукоба између Византије и владара српских држава, Дукље и Рашке. До првог сукоба дукљанског владара Константина Бодина са византијском војском долази 1073. године код утврде Пауни на Косову. Бодин је изгубио битку и пао у заробљеништво.[5]

Рашки велики жупан Вукан је успео да одржи Звечан 1091. године. Из њега је вршио походе даље, и спалио је Липљан. Даље победе против Византије је извојевао 1096., али 1106. доживљава пораз. Крајем 12. века жупан Стефан Немања долази до Липљана. Године 1170. код села Пантина на левој обали Ситнице односи победу над византијском војском.[5]

Од [[Пад Цариграда (1204)|Пада Цариграда 1204.]] па до пада Србије под османску власт 1459. осам деценија после косовске битке, подручје Косова и Метохије израста у средиште Средњовековне Србије, као културни, духовни и политички ценар, премрежен стотинама цркава, владарских и властеоских задужбина, већег броја утврда и двораца, често привремених престоница (Пауни, Сврчин, Неродимље, Призрен). Читаво подручје било је важно раскршће путева којима су пролазили каравани. Неко време је град Призрен, најчешће у традицији, помињан као престоница српских владара Душана и Уроша. У непосредној близини града Пећи било је најпре седиште архиепископије пећке, од средине 13. века, а затим и средиште Пећке патријаршије (1346-1457. и поново 1557-1766[[]]). Пре доласка Османлија, подручје се привредно убрзано развијало, посебно рударство и сточарство са ратарством.

Средњовековни рудници на Косову (Трепча, Ново Брдо, Јањево), активирани су за необично дуге и успешне владавине краља Милутина (1282-1321). Рудник Трепча се спомиње од 1303. као значајно налазиште олова и сребра. Ново Брдо је један од најважнијих рудника Србије тога доба и један од највећих на Балкану. Из рудника у Новом Брду вађени су и сребро и олово. Сребро у том руднику је било помешано са златом (глама), а српски владари су имали добре приходе од рада рудника, што је било значајан извор прихода за јачање и опремање војске, као и за изградњу владарских задужбина, монументалних манастира, попут Грачанице у близини Приштине, Св. Стефана у Бањској, Богородице Љевишке у Призрену (све Милутинових задужбина), а затим и Високих Дечана, гробне цркве Стефана Дечанског, Св. Архангела, задужбине цара Душана, Манастир Св. Уроша у Неродимљу, затим у Мушутишту, Зочишту, граду Призрену, Средској жупи и многих других цркава и манастира широм ових двеју области, како мањих владарских тако и властеоских задужбина.[5]

Косово је дало две значајне српске династије: Лазаревиће, пореклом из Прилепца код Новог Брда, и Бранковиће, родом из Дренице, који су после слома Српског царства (1346-1371), Србијом владали у тешком раздобљу скоро девет деценија између 1371. и 1459. године.

Косовска битка и последице

На Косову пољу, у близини Приштине 1389. године одиграла се знаменита Косовска битка, у којој су Срби, предвођени кнезом Лазаром, а уз подршку одреда Срба из Краљевине Босне под вођством војводе Влатка Вуковића, уз велике жртве, ипак одолели силовитим налетима бројно надмоћније турске војске под султаном Муратом. У бици, у којој се убиством турског владара истакао српски витез, Милош Обилић]], учествовало је, највероватније око 30 000 војника. Премда је битка остала без победника, јер су у њој погинула оба владара, а Турци се под новим султаном Бајазидом повукли у Брусу, Србија је, ослабљена, годину дана после битке, била приморана да прими вазално однос према Турцима. Тиме се Турцима отварао пут за даље освајање Балканског полуострва. Између 1371. и 1398. године, осим кнеза Лазара који је држао север Косова, највећим делом централног Косова с Метохијом најдуже је владао зет кнеза Лазара, Вук Бранковић, родом из Дренице,који је тек више година после Косовске битке године постао турски вазал.

У борбама после Косовске битке, деспот Стефан Лазаревић, син и наследник кнеза Лазара, однео је победу 1402. код места Трипоље против сестрића Ђурђа Бранковића, који је уз турску помоћ покушао да преотме земље које су раније припадале његовом оцу, Вуку Бранковићу. Током мађарско-турског рата 1448. заповедник угарских војске Јанош Хуњади (познат у народу као Сибињанин Јанко) преко Крушевца долази на Косово поље са око 24 000 војника, и улази у нови косовски бој, али без подршке деспота Ђурђа Бранковића, турскога вазала. У дводневној бици угарских и крсташких витезова из суседних земаља против бројније војске турског султана Мурата II, Јанко Хуњади упркос великом јунаштву бива поражен на бојном пољу. Косово остаје под влашћу Српске Деспотовине до 1455, када је војска султана Мехмеда II Освајача после дугих опсада заузела Ново Брдо и Призрен, док је преостали део Деспотовине, дошао под турску власт после пада Смедерева 1459. године.[6]

Косово и Метохија у саставу Османског царства

Између 1459. и 1912. године, Косово и Метохија је било у саставу Османског царства. У време турске владавине, на територији Косова и Метохије су образовани Призренски и Вучитрнски санџак, да би касније био формиран Призренски вилајет, а 1877. године и Косовски вилајет, првобитно са седиштем у Приштини, а потом у Скопљу. Када се на северу Србије издвојила Кнежевина Србија 1830, преостали делови Србије који су остали под османском влашћу, названи су, збирно, Стара Србија.

Продорима Османлија од краја 14. века, долази до померања српског и дела албанског становништва (Клименти) на запад и север Балканског полуострва. Турци тероришу, пљачкају, и одводе народ у ропство. Због неподношљиве ситуације, долази до српских устанака, подстакнутих насиљима, док се током аустро-турских ратова Срби хришћани придружују, као посебна милиција, хабзбуршким трупама. После аустријских пораза, због турских одмазди долазило до масовних пресељења Срба на хабзбуршке територије (видети чланак Сеобе Срба).[6]

Падом српске Деспотовине 1459. Турци успостављају свој спахијски систем. Подручје Косова и Метохије до године 1541. припада румелијском ејалату. Од 1541. до 1580. припада будимском, затим босанском, а од 1607. опет румелијском ејалату. По турском систему долази до поделе на санџаке (округ), казе (срез), и нахије и кадилуке (општина). У борби против отпора становништва Турци користе исламизацију и друге методе. Исламизацију сматрају најбољим средством за смиривање подручја. Испрва у ислам прелазе феудалци, затим градско, и на крају и сеоско становништво. Процес исламизације траје све до краја 19. века, и Албанци масовно прелазе у ислам, а Срби делимично. Турци узимају младе Албанце у војску путем данка у крви и регрутацијом у јединице азапа, из којих редова се регрутују будући феудалци и војни команданти. Султан Селим II ослобађа дажбина сваку хришћанску кућу из које је бар један мушкарац прешао у ислам. Многе српске породице се селе на север и запад, а напуштена имања заузимају исламизиовани Албанци и тако постепено шире властиту етничку територију. Албанци хришћани (племе Клименти) пружају отпор Турцима заједно са Србима.[6]

Све теже свеопште прилике у Османском царству протоком времена доводе до устанака и немира становника, нарочита за време ратова Аустрије са Турском.

После слома турске опсаде Беча и оснивања Светог савеза између Аустрије, Пољске и Млетачке републике 1684, долази до поновног буђења отпора покорених народа у Турској. У борбу против Турака ступају Срби и Албанци и неки се придружују аустријској војсци Силвија Пиколоминија која надире ка Скопљу. У Призрену се тој војсци придружује још око 20.000 људи, али смрћу Пиколоминија долази до осипања и пораза од Турака код Качаника дана 1. фебруара 1690. Са аустријском војском се повлаче и Срби из Приштине, Пећи, Косовске Митровице, Призрена и Новог Пазара у оправданом страху од турске освете. Предвођени српским патријархом Арсенијем Чарнојевићем, прелазе у Хабзбуршко царство, у данашњу Војводину, заједно са мањим групама Албанаца.[6]

Током идућег рата Аустрије с Турском 1737-1739, хабзбуршки цар Карло VI позива хришћане у Србији на поновни устанак. Аустријанци заузимају Ниш, а српски устаници Нови Пазар 30. јула 1737. године. Патријарх Арсеније IV Јовановић упућује људе на Косово и северну Албанију да дижу народ на устанак. Устаници и Аустријанци наносе Турцима пораз код Нове Вароши у августу. Турском противофанзивом све је било изгубљено, а значајан број Срба и нешто Албанаца хришћана се поново сели преко Дунава у Аустрију. На празне поседе Турци насељавају Албанце муслимане досељене са севера Албаније (племена Гаши, Краснићи, Шаља, Бериша и други), и у подручје око Новог Пазара, где велики број преосталих Срба прелази у ислам да избегне турску одмазду. У наредном миграционом таласу Албанци насељавају области долине Лаба, јужне Мораве до Сурдулице и Лесковца, Скопља, Куршумлије и Ниша. У новим крајевима Турци су Албанцима муслиманима давали плодну земљу и повластице, што изазива гнев и мржњу код Срба хришћана. Свим овим миграцијама, српски етнички центар Србије се постепено помера из старих подручја Рашке и Косова у слив Мораве и на простор данашње Војводине.[6]

Султан Селим III је покушао да уведе реформе, реорганизацијом војске и управе. У то време већ долази до Првог и Другог српског устанка, којима је нова Србија из граница под Карађођем, 1830. добила аутономију као вазална кнежевина у Османском царству. Стара Србија, јужно од граница обновљене Кнежевине Србије била је под влашћу често одметнутих албанских паша. Турске реформе 1835. године доводе до побуне албанских феудалаца у Пећи, Призрену, Ђаковици и Приштини. Муслимани из Призрена 1839. избацују турског команданта Исмет-пашу. Турци због тога успоравају реформе, а Албанци све више теже аутономији према централној власти у Цариграду. Турци појачавају насељавање Албанаца на Косово и Метохију пред српско-турски рат 1876-1877, српско-турски рат 1877-1878, и Црногорско-турски рат 1876—1878 Албанци су мобилисани и кориштени у борбама против Срба код Ниша, Јанкове клисуре, Јавору и Црној Гори. Током рата 1877.-1878., наступањем српске војске према Врању долази до масовног повлачења албанског становништва из рејона Ниша, Лесковца, Топлице и других места (Нишки санџак), и они се настањују на Косово, док се Срби протерани са источног Косова,(Лаб, Гњилане), настањују у топличком и прокупачком округу, све до Врања. Страхујући од даљег територијалног ширења Србије, Турци до 1912. успостављају гранични појас ка Србији, састављен од села насељених Албанцима.[6]

Албанци оснивају Албанску лигу на састанку у Призрену 10. јуна 1878. Захтеви Турској су били аутономија за Албанце, и уједињење четири вилајета (косовског, скадарског, битољског и јањинског) у један албански вилајет. Порта је ове захтеве одбила, а 1879. почео је велики албански устанак којим је турска власт била свргнута у Вучитрну, Призрену, Ђаковици, Приштини, Пећи и другде. Албанци су сурово прогањали косовске и метохијске Србе, сматрајући их главним поводом за ширење Србије ка југу, и сталном претњом у случају новог рата.[6]

У неким деловима Албаније долази такође до масовних албанских побуна. Турска шаље Дервиш-пашу са војском да разбије устанак, и он од априла 1881. улази у Призрен, Ђаковицу и Пећ. Албанска лига била је у крви угушена, али су привремено, поново, али у знатно мањој мери, избијали немири (1883. и 1884. године).[7]


Положај Срба на Косову и Метохији, у последњим деценијама османске власти, посебно после 1878. нагло се погоршавао. Наоружани албански одметници муслиманске вере чинили су, некажњено, стална насиља, отмице имања, отмице девојака, паљење летине, крашу стоке, на шта као хришћани, без права да носе оружје, Срби нису могли да се бране, док су локалне турске власти, често у рукама албанских паша, толерисали насиља својих сународника почињена над Србима. Само у период у између 1890. и 1900. са Косова и Метохије, избегло је у Србију око 60 000 Срба, према подацима које је сакупила српска влада од својих конзула у Скопљу и Приштини. Ове податке потврдили су, додатно, и извештаји руских конзула у Призрену.


Од године 1905. до 1912. Албанци дижу низ устанака. У јулу 1908. у Урошевцу се окупља 20 000 људи, и покушава се извести ослобођење од Турака. Међутим у то време долази до Младотурске револуције у Турској, и обећавају становништву смањење пореза, демократизацију и побољшање општих животних услова. Учвршћењем своје власти Младотурци напуштају своја обећања и гуше албански отпор. Пропагира се идеја да су Албанци, као муслимани Османлије. Због тога августа 1909. избија нови устанак на Косову и Метохији, а Порта шаље војску да га угуши силом. До битке долази код Качаника од 11. маја до 13. маја 1910. Турци односе победу уз око 600 погинулих.


Године 1912. поново долази до устанка под вођством Општег устаничког комитета, на подручју Дренице, Пећи, Ђаковице, и северне Албаније. Бајрам Цури диже устанак у подручју Краснићија (Krasniqi). Устаници заузимају читаво Косово, северну Албанију, па чак и Скопље, на шта Младотурска влада подноси оставку. Нова влада шаље делегацију која се састаје са представником Албанаца Хасаном Приштином. Турци одбијају захтеве за аутономију, употребу албанског језика у школама и администрацији, и финансирање развоја Косова и Метохије.[7]

Од 19. века, па све до 1945. године, Срби су за област данашњег Косова, Метохије и суседних области (укључив Рашку област, Скопље, Куманово, Велес, Гостивар) најчешће користили назив Стара Србија, подразумевајући углавном простор у границама Милутинових освајања у 13. веку, а крајем 19. века простор Косовског вилајета, чије је седиште било у Скопљу.

У црквеном погледу, Косово с Метохијом припадало је Епархији рашко-призренској, са седиштем у Призрену.

Косово и Метохија у саставу Србије и Црне Горе

У Првом балканском рату, српска и црногорска војска ослобађају Косово и Метохију 1912. године. Српска војска Битком на Куманову ослобађа Косово са Приштином и Призрен, а црногорска део Метохије, са градовима Исток, Пећ и Ђаковица. Србијанске и црногорске снаге сусрећу се у Ђаковици. Део Албанаца и Турака тада напушта Косово и Метохију заједно са пораженом османском војском.[7]

Косово је 1913. године одлуком Народне скупштине било интегрисано у Краљевину Србију, а Метохија у уклопљена у Краљевину Црну Гору.

Поразом српске војске 1915, која се повлачила ка Јадрану преко Албаније, аустроугарске јединице окупирају северни део Косова, а бугарске јужни (Призрен, Приштина, Качаник, Урошевац, Гњилане), где заводе веома окрутан окупациони систем. Аустроугари отварају школе на албанском језику да придобију становништво. После пробоја Солунског фронта 1918., Косово поново ослобађају француске савезничке снаге заједно са јединицама српске 2. армије у октобру 1918, и реинтегришу га у Краљевину Србију. Читаво Косово, а после сједињења Србије и Црне Горе и Метохија, као делови Србије, били су после 1. децембра 1918. у саставу новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.[7]

Косово и Метохија су 1929, подељено између три бановине: Зетску, Моравску и Вардарску. Подручје је слабо развијено као и пре, са 62% домаћинстава на поседима вечичине испод 5 хектара. Аграрна реформа укида велике поседе и кметске и феудалне односе. Почиње колонизација Срба на Косово и Метохију. По подацима из 1930, у 10 срезова је било предвиђено за 183.848 хектара за колонизацију. Било је појава одузимања земље од Албанаца, што доводи до побуна неких села, чак и до нивоа интервенције војске. Мржња Албанаца према колонизованим Србима расте. Управа и школе користе само српски језик, док се одлуком албанских бегова, за Албанце отварају само верске школе. Фашистичка Италија потпирује супротности зарад својих интереса у вези Албаније.[7]

Комунистичка партија Југославије делује на Косову и Метохији, и 1938. комунисти стварају назив Космет за подручје. Ствара се став према аутономности Космета и братској равноправности народа Косова, потврђен на 5. земаљској конференцији КПЈ 1940. у Загребу. Комунистичка омладина 1938. и 1939. штампа летке у којима се противи исељавању Албанаца у Турску, одузимања њихове земље и терора према њима. Постоје партијске организације у већим местима. Међутим, занимљива је бројност чланова: године 1940, КПЈ има 239 чланова, од тога 23 Албанца.[7]

Косово и Метохија у Другом светском рату

Између 1941. и 1945. године, за време фашистичке окупације, Италија је анектирала највећи део Косова и Метохије, делове Македоније и Грчке и прикључила их такозваној Великој Албанији, која је била италијански протекторат, краљевским указом од 12. августа 1941. Немци заузимају косовскомитровачки, лапски (подујевски) и вучитрнски срез, па у саставу окупиране Србије под Миланом Недићем остају и Трепча и Косовска Митровица, док мање делове источног Косова заузимају Бугари, део гњиланског среза, део витинског краја, Качаник и Сиринићку жупу. Немци преузимају окупацију италијанске зоне од 1943. због капитулације Италије.[8]

Од Албанаца су формиране јединице помоћне полиције, у градовима 20-30, а селима 10-15 људи. У већим местима су италијанске квестуре са 30-40 полицајаца. Од Албанаца Италијани формирају и батаљон фашистичке милиције, и засебне полувојничке добровољачке јединице. Италијани укупно имају око 20 000 војника, 5 000 полицајаца и 5 000 наоружаних Албанаца, припадника разних квислиншких формација. Италијани се приказују као ослободиоци Албанаца, ствараоци Велике Албаније. У ту сврху уводе албански језик у управи и школству, и дозвољавају употребу албанске заставе.[8]

Немци на свом подручју формирају албанску жандармерију од 1 000 Албанаца, а још организују и око 1 000 добровољаца по селима. Бугарски окупатор почиње у свом подручју бугаризацију, а окупациона посада се састоји од 2 батаљона.[8]

Током рата на терену Косова и Метохије деловале су много мање партизанске јединице него у осталим деловима земље. Велике репресалије, тежак живот под италијанском окупацијом, одвођење у логоре и на принудни рад су учинили своје. Такође, током Другог светског рата на територији Косова деловале су и четничке јединице Косте Миловановића Пећанца.

Срби на Косову окупацију доживљавају као губитак слободе, док Албанци слом Краљевине Југославије примају као олакшање свог положаја. Због тога је у току читавог рата КПЈ била неуспешна у покушају да масовно придобије Албанце за борбу против окупатора, што утиче на стање на К. Због терора окупатора и албанских квислиншких банди, већи део Срба се сели у Црну Гору и Србију већ убрзо по почетку окупације. С њима одлази и око половина комуниста, па се тиме оријентишу на мање акције, саботаже и припреме за устанак.[8]

Од 1945. до 1952. године на територији Косова и Метохије деловале су групе разбијених балиста (остатака албанских окупационих снага). У борби са њима учествовале су јединице ОЗНА-е и УДБА-е које су најчешће у појединачним окршајима разбиле остатке балиста док се одређени број извукао и сакрио у иностранству, док се један број њих предао и прикључио Брозовим партизанским јединицама.[тражи се извор] Ови последњи знатно су утицали да Брозов режим донесе уредбу о забрани повратка Срба на територију Косова и Метохије, што је заправо значило наставак прогона и балистичке великоалбанске политике.[тражи се извор] Томе је касније знатно допринео и споразум Броз-Хоџа по коме је Албанија заједно са Косовом требало да буде седма република у Југославији са правом на отцепљење након Брозове смрти.[тражи се извор]

Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију средином 1941. ствара Војни комитет. Прва диверзија је на жичари за превоз руде између Старог Трга и Звечана ноћу 17. на 18. јул 1941. Та група оснива копаонички НОП одред 25. јула 1941., који делује углавном ван територије К. У октобру 1941. оснива се и Метохијски НОП одред. Ипак, веће акције се не врше на К. све до почетка 1943, када постаје активнији НОП одред Зејнел Ајдини формиран крајем 1942. [8]

Формирају се још Шарпланински позадински НОП одред октобра 1942, Шарпланински НОП одред новембра 1942, Карадачки НОП одред јануара 1943. и Емин Дураку НОП одред јануара 1943. априла 1943. погибају Боро Вукмировић и Рамиз Садик, чланови ЦК КП. Упркос свим напорима, до коначног ослобођења Југославије, на Косову и Метохији није било слободне територије и партизани делују у врло тешким условима.[9]

После капитулације Италије, Немци окупирају Албанију и К. Немци прокламују поштовање независне и слободне Албаније, и да долазе као ослободиоци албанског народа од италијанског ропства. Немци формирају квислиншке организације Другу призренску лигу 16. септембра 1943. и Косовски пук (Regjiment Kosova) крајем 1943. Косовски пук уништава отпор и становништво на подручју Урошевац-Приштина-Косовска Митровица-Пећ-Призрен.[9]

Немци и балисти средином фебруара 1944. почињу напад на јединице НОВ на К. и успевају скоро да униште Главни штаб НОВ за К. и пратећу чету. Тек средином 1944. долази до масовнијег развоја устанка и од јуна се формира укупно око 7 бригада НОВ, под именом косовско-метохијске бригаде. У октобру 1944. почело је повлачење немачке војске (група армија Е) из Грчке преко К., и почела је косовска операција, којом је требало уништити главнину немачких снага. У томе се није успело, али је подручје ослобођено после повлачења Немаца у новембру 1944.[9]

Међутим, у децембру 1944. долази до масовне побуне Албанаца против НОВ и Југославије у већем делу Косова. Најтеже борбе су вођене у Дреници, а затим у Урошевцу, Гњилану и Косовској Митровици. Тако 2. децембра 1944. штаб НОВ и ПО за К. ангажује против Дренице 3. и 7. косовско-метохијску бригаду, 25. бригаду 46. дивизије, Ибарски НОП одред и делове 3. и 5. дивизије НОВ Албаније. Пошто то није било довољно да се смири побуна,, касније је ангажовано свих 8 к.-м. бригада, 46. дивизија, и 3. бригада 22. дивизије. Како су борбе и даље трајале, Врховни штаб НОВ и ПОЈ формира 52. дивизију 8. фебруара 1945. године од к.-м. бригада, и уводи војну управу за подручје Косова и Метохије. Тим мерама је тек у марту 1945. сломљен отпор Албанаца.[9]

У току Другог светског рата, делови К. су били опустошени, а српско становништво поубијано, расељено, или послато у концентрационе логоре. Погинуло је најмање 6200 људи из области Косова и Метохије.[9]

Косово и Метохија у СФРЈ

После завршетка рата, Косово и Метохија су враћени Југославији и улазе у састав Народне (касније Социјалистичке) Републике Србије. Нова комунистичка власт 6. марта 1945. забрањује повратак протераним Србима и Црногорцима на териорију Косова Одлуком о привременој забрани повратка колонистима. Аутономна Косовско-Метохијска Област (АКМО) званично је проглашена 10 Јула 1945. године. Данашње границе област је добила 1959. године проширењем на северу, када су делови општине Рашка насељени искључиво српским живљем изузети из састава Централне Србије и додати области као делови општине Лепосавић.

Априла 1963. године АКМО је уздигнута на ниво покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Новембра 1968. године име покрајине је промењено у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је Метохија уклоњена из назива. Између 1974. и 1989. године, Косово и Метохија је имало фактички статус федералне јединице СФРЈ, иако је формално и даље било део Србије.

Сукоби на Косову и Метохији

Косово и Метохија губи статус de facto федералне јединице Уставом РС из 1990. године и отада носи назив Аутономна Покрајина Косово и Метохија у саставу Србије. Део Албанаца, је 1990. године једнострано прогласио независност, али то није признато ни од једне државе осим Албаније.

Косово и Метохија под управом УН

После НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, Косово и Метохија долази под управу Уједињених нација. Према Резолуцији 1244, Косово и Метохија је део Србије, али је под контролом УН.

17. марта 2004. године се одиграло масовно етничко чишћење Срба на територији Косова и Метохије.[тражи се извор] Албански екстремисти су напали читаве српске заједнице и српске културно-историјске споменике.

Коначни политички статус Косова и Метохије још није одређен.

Географија

Две географске регије које чине АП Косово и Метохију

Косово и Метохија заузима 10.887 km² и 1999. године је према проценама имало готово два милиона становника. Налази се источно од Црне Горе, југоисточно од Рашке области, северозападно од републике Македоније и северно од Албаније. Највећи градови су: Приштина са 209.000 становника и Призрен са 127.000. Покрајина се састоје из две регије, Косова на истоку и Метохије на западу.

Метохија на најширем делу има 23 km ширине, а дуга је око 60 km, на просечној надморској висини од 550 метара. Главна река је Бели Дрим. Метохију окружују планине Мокра Гора на северу и северозападу, Проклетије на западу, Паштрик на југозападу, Шар-планина на југу и југоистоку и Дреница, која је одваја од остатка Косова, на истоку и североистоку.

Покрајина је углавном брдовита. Најпопуларнији туристички центри је Брезовица и Превалац, на Шар планини, која се налази на југу и југоистоку на граници са Македонијом. Највећи врх је Ђеравица (2.656 m), на Проклетијама, на граници Албаније и Црне Горе. Део планине Копаоник се налази на северу ове покрајине. Од река, највеће су Бели Дрим, Биначка Морава, Ситница, Ибар.

Клима на Косову и Метохији је континентална, са топлим летима и хладним зимама.

Политика и међународни статус

Међународни статус Косова и Метохије је и даље под знаком питања. Званично, Косово и Метохија је покрајина Србије, али Србија нема суверену власт над регијом.

Војно-технички споразум из Куманова 1999. године, регулисао је смернице повлачења Војске Југославије и српске полиције са територије Аутономне покрајне Косово и Метохија. Администрационе послове обављају Уједињене нације без учешћа Србије (резолуција 1244 Савета безбедности од 10. јуна 1999.). Власт има УНМИК.

УНМИК је до сада направио привремену скупштину, привремену владу и канцеларију привременог председника које чине законодавно и извршно тело под контролом УНМИК-а. Контрола сигурности (унутрашњи послови), судски систем и спољни послови су и даље под пуном контролом УНМИК-а.

Тренутни председник Косова је Фатмир Сејдиу, а премијер Хашим Тачи. Седишта владе, скупштине и председника су у Приштини.

Статус покрајине још није одређен, а преговори око коначног статуса покрајине одржавали су се током 2006. године у Бечу између Владе Републике Србије, привремених институција на Косову и Метохији и Уједињених нација.

Дана 16. фебруара ЕУ је одобрила слање мисије владавине права.

Скупштина Косова и Метохије је 17. фебруара 2008, без учешћа српских посланика, усвојила заставу и грб Косова и Метохије који приказују мапу Косова и Метохије и дизајном подсећају на заставу ЕУ. Шест звезда на застави би требало да симболично представљају Албанце, Србе, Турке, Горанце, Роме и Бошњаке.

Економија

На Косову и Метохији се паралелно користе евро и динар као званичне валуте. Евро се користи за званичне административне потребе.

Косово и Метохија спада у једну од најсиромашнијих регија у Србији и у Европи са годишњим приходом по становнику од 1.565 евра (2004).[10] Иако је у прошлости Косово и Метохија примало велике инвестиције за време СФРЈ од бивших Република, Косово и Метохија је и пре било најсиромашнији део Југославије. Поред тога, за време 1990их, лоша економска политика, међународне санкције, слаб извоз, као и етнички сукоби, су утицали на већ лошу економију.[11]

После благог раста 2000. и 2001. године, БДП је имао негативан раст 2002. и 2003. године. Инфлација је мала, док је буџет у дефициту први пут од 2004. године. Већа економска улагања су почела од 1999. године у трговини и грађевинарству, док је индустрија и даље слаба, као и набавка електричне енергије. Незапосленост је између 40-50% од укупног радно-способног становништва.[12]

УНМИК је de-facto увео царине, као и спољно-трговинску политику од 3. септембра 1999, када је постављена царинска контрола на границама Косова и Метохије. Сва увезена роба је оцарињена са 10% (укључујући и робну размену између Централне Србије и Војводине). УНМИК и косовско-метохијска влада потписало су споразум о слободној трговини са Босном и Херцеговином[13], Албанијом[14] и Републиком Македонијом[15].

Због непознатог статуса Косова и Метохије, покрајина има великих потешкоћа у привлачењу страних инвестиција и кредита.[16] Због таквог стања, на Косову и Метохији има доста "сиве економије" - шверцовање бензина, цигарета, цемента. Такође, један од проблема је и организовани криминал.

Демографија

Етничке групе на КиМ
Година Албанци Срби1 Остали
1455[17] 1 % 98 % 1 %
1871 32 % 64 % 4 %
1899 48 % 44 % 8 %
1921 66 % 26 % 8 %
1931 69 % ?? % ? %
1939 60 % 34 % 5 %
1948 68 % 27 % 5 %
1953 65 % 27 % 6 %
1961 67 % 27 % 6 %
1971 74 % 21 % 5 %
1981 77 % 15 % 8 %
1991 82 % 11 % 7 %
20002 88 % 7 % 5 %
20072 92 % 5 % 3 %
1 укључујући Црногорце
2 приближан податак
Извор: Статистичка канцеларија КиМ-а,
Светска банка (2000), OSCE (2005)

Приближна демографска слика Косова и Метохије према оквирној процени УН из 2002. године. Укупно становника: између 1,7 и 1,9 милиона.


Из овог демографског прегледа искључена су међутим, расељена лица са Косова и Метохије, којих је крајем 1999. године по подацима УНХЦР-а било око 248.000, и то Срба, Црногораца, Рома и Горанаца. Број интерно расељених Срба 2008, још је био око 200.000 лица, Рома око 60.000 лица и Горанаца око 16.000 лица. Процентуално узев, 60% Срба, 66% Рома и 70% Горанаца живе и 2012. године у централној Србији као интерно расељена лица. Албанске власти у Приштини нису обезбедиле ни безбедносне ни политичке ни економске услове за њихов повратак, који је бројчано остао симболичан, мањи од једног процента.


Етнички састав Косова и Метохије по насељима 1981. године

Административне поделе

Према институцијама Владе Републике Србије Косово и Метохија се дели на 5 округа: Косовски, Пећки, Призренски, Косовскомитровачки и Косовскопоморавски.

УНМИК-ова подела

Општине самопроглашене Републике Косова 2009. године

Округ (алб. Rreth) је виши ниво административне поделе УНМИК-овог протектората Косова и непризнате државе Косово преко раније територије Републике Србије Аутономне покрајине Косова и Метохије.

Косово је подељено још и на општине. Под УМНИК-овом администрацијом (од 1999.), нови окрузи на Косову су формирани 2000. Окрузи су:

Округ Главни град Површина
у km²
Становништво
из 2002 (позиција)
Густина
по km²
Општине
Ђаковички округ
(Rrethi i Gjakovës)
Ђаковица 1042 242.077 232
Гњилански округ
(Rrethi i Gjilanit)
Гњилане
Косовскомитровачки округ
(Rrethi i Mitrovicës)
Косовска Митровица
Пећки округ
(Rrethi i Pejës)
Пећ
Приштински округ
(Rrethi i Prishtinës)
Приштина
Призренски округ
(Rrethi i Prizrenit)
Призрен
Урошевачки округ
(Rrethi i Ferizajt)
Урошевац
Општине
01. Дечани 11. Лепосавић 21. Призрен
02. Драгаш 12. Липљан 22. Србица
03. Ђаковица 13. Малишево 23. Штрпце
04. Глоговац 14. Косовска Митровица 24. Штимље
05. Гњилане 15. Ново Брдо 25. Сува Река
06. Исток 16. Обилић 26. Урошевац
07. Качаник 17. Ораховац 27. Косовска
08. Косовска Каменица 18. Пећ 28. Вучитрн
09. Клина 19. Подујево 29. Зубин Поток
10. Косово поље 20. Приштина 30. Звечан
Косово и Метохија

Фотографије Косова и Метохије

Види још

Извори

  1. ^ Устав Републике Србије Преамбула устава, 10. новембар 2006.
  2. ^ Preliminarni rezultat: Na Kosovu živi 1,7 milion stanovnika
  3. ^ Тајни протокол разговора ЕУ и САД о планирању проглашења независности Косова, као и о неким њиховим активностима пре и после тог проглашења
  4. ^ Б92. Вести: Косово прогласило независност. 17. фебруар 2008, 23.27 ч
  5. ^ а б в г д ђ Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, страна 654.
  6. ^ а б в г д ђ е Војна енциклопедија, Београд, 1972, књига четврта, страна 655.
  7. ^ а б в г д ђ Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, страна 656.
  8. ^ а б в г д Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, страна 657.
  9. ^ а б в г д Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, страна 658.
  10. ^ Косово укратко, Светска Банка, 2006
  11. ^ Мисија на Косову, Светска Банка
  12. ^ 50% Косова и Метохије незапослено, Економска иницијатива за Косово
  13. ^ УМНИК и Босна и Херцеговина започињу Трговински споразум, ЕУ УНМИК - мисија на Косову и Метохији, 17. фебруар 2006.
  14. ^ Слободна трговинска зона на Косову и Метохији, Oda Ekonomike e Kosovës
  15. ^ Визнис на Косову и Метохији, BuyUSA.gov
  16. ^ "Прва понуда од Брисела за кредит", BBC News Online, 3. мај 2005
  17. ^ Турски катастарски попис (Оригинална верзија на турском језику се чува у архиви у Истанбулу, 1972 Институт за Блискоистичне студије у Сарајеву је урадио превод тог пописа под називом Област Бранковића - опширни катастарски попис из 1455. године)

Спољашње везе

Филмови о страдањима Срба на Косову и Метохији

Канадски документарни филм Бориса Малагурског, Косово: Можете ли замислити?, бави се ситуацијом у којој се налазе Срби и остали неалбанци на Косову и Метохији. Филм документује кршење људских права на територији која је под међународном присмотром, у срцу Европе, на почетку 21. века.
Чешки документарни филм Вацлава Дворжака, Украдено Косово, описује збивања на Косову почев од кратког прегледа историје Косова до бомбардовања Србије и ситуације након агресије НАТО снага. Нарочит нагласак је стављен на збивања 1990их на Косову, пропраћена бројним разговорима са српским грађанима и, у мањој мјери, припадницима албанских терористичких јединица.
Документарни филм о терористичким нападима на српску и осталу неалбанску популацију на Косову и Метохији који су трајали од 17. до 19. марта 2004. године. Током погрома погинуло је 19 људи, 34 православна манастира је уништено или скрнављено, а преко 500 српских домова је спаљено и уништено. Преко 4.000 Срба је побегло из својих домова, а стотине Срба су озбиљно повређени и пребијени.
Документарни филм о уништеним православним црквама и манастирима на Косову и Метохији у периоду између 1998. до 2005. године од стране албанских терориста и екстремиста.
Филм медијске куће Србије РТС-а о страдању Срба на Косову и Метохији након НАТО бомбардовања СРЈ и одласка Војске Југославије из те српске покрајине.
Филм Владе Републике Србије о страдањима Срба на Космета. Документарни филм се фокусира на децу на Косову и Метохији и ризике које преживљавају сваки дан у овој јужној српској покрајини.

Литература

  • Димитрије Богдановић, Књига о Косову, САНУ, Београд 1985.
  • Косово и Метохија у српској историји, Српска књижевна задруга, Београд 1989.
  • Савременици о Косову и Метохији 1852 -1912, избор, предговор и објашњења Д. Т. Батаковић, Београд, Српска књижевна задруга, 1988. ISBN 86-379-0083-6
  • Душан Т. Батаковић, Kосово и Метохија. Историја и идеологија, Београд, Чигоја штампа 2006..
  • Душан Т. Батаковић,Косово и Метохија у српско-арбанашким односима, Чигоја штампа, Београд 2007.
  • Branislav Krstić-Brano, Kosovo: Facing the Court of History. (Prometheus Books, New York: 2004) (ISBN 159102207X)
  • Nikolić, Autonomous Province of Kosovo and Metohija. (BIGZ, Belgrade: 1965)

Шаблон:Словенске државе

Шаблон:Link FA