Мигел де Сервантес

Мигел де Сервантес Сааведра (Miguel de Cervantes Saavedra, 29. септембар 1547. - 23. април 1616), је био шпански поета, новелиста и драматург, аутор светски познатог романа, Дон Кихот.

Датотека:Servantes.JPG

Насловна страница првог издања „Дон Кихота"

Биографија

На почетку критског епа стајао је Хомер. Безимени су рапсоди који су у два века његовим трагом створили рани циклус, онај велики херојски подвиг који је исходиште европске поезије. На почетку модерног романа стоји Сервантес.

Сервантес се родио 1547 у Алкали де Енарес (Alcali de Henares), као четврто од седморо деце једног видара, човека из ситног племства, који је после смрти оставио за собом дугове, топлу љубав за патње ближњих и скептично знање о ограничености светих закона. Као коморник неког легата, Сервантес Сааведра доспева у Италију. На путу ка хлебу постаје војник и јунак. Бори се у поморској бици код Лепанта против Турака и губи леву руку у част десне. При повратку с једне војне пада у ропство гусара, који га доводе у Алжир, где чами пет дугих година очекујући откупљење.

1580 враћа се кући, побеђен, једнорук, готово просјак. Не воли ратнички занат који му је упропастио здравље. Али рат је у то доба био природна ствар, могућност зараде за хидалга. Деценијама касније говори кроз уста Дон Кихота: »Слава нека је срећним столећима која још нису знала за страховити бес оних демона од топовских ђулади, чији изумитељи, рекао бих, и сад још у бездани пакла примају награду за то ђаволско оруђе. Њиме је омогућено да кукавна нека и подла рука одузме живот храброме витезу, и да, не знаш ни како ни одакле, насред јуначка окршаја и крви што распаљују одважна срца, залутало неко зрно (које је упутио можда пудљивац неки, што се, чим је испалио, ужаснуто склања испред праска проклете направе) изненада, у трен ока, угаси мисли и живот онога који је заслужио да га ужива неколико векова...«

Напаћени човек вративши се кући покушава да писањем комедија изгради себи грађанску егзистенцију. Пише друкчије него његови савременици што блистају на двору. Он, чији је живот несталан, који лута путевима и беспућем свога доба и диже са тла његову још нејасну истину, слика велику слику дна. У селу Esquivas код Мадрида оженио се Catarinom de Palacio Salazary Vozmedianom. Мора да храни своју породицу, а како му то књижевност не омогућује, постаје агент за лиферације уља и жита шпанској флоти. У години 1594 он је порезник. Али не ваља за тај позив. Он познаје рачуницу снова, но обрачуни пореских спискова нису му у реду. Допада затвора. Прогоне га платежни налози и заплене. Црква га изопштава, и у севиљском затвору почиње да пише Дон Кихота. Педесет и седам му је година кад излази прва свеска.

На коме духовном тлу ниче Сервантесова књижевност, млада књижевност Шпаније?

Иберци, Феничани, Картагињани, Келти, Лузитанци, Кантабријци, Римљани, Свеви, Алани, Вандали, Западни Готи, Арабљани и Маври прошли су овом земљом. Од сликарија на пећинским зидовима Алтамире до алказара арапских архитекта далек је пут укрштања идеја и појава. Преко школа мудраца у Кордоби, на арапском језику враћа се Европи заборављена филозофија Антике. А на тлу арапске културе уздиже се победоносни готско-кастиљански облик живота, настаје млада шпанска књижевност.

Датотека:Don Kihot2.JPG

Дон Кихот и Санћо (илустрација)

Проналазак штампања књига пружио је народима могућност читања. Дух књига био је све дотад искључива својина повлашћених. Но шта се то онда читало? Друштво у распадању оставља за собом своје легенде. Прошлост се указује сјајнијом и бољом. Тако и бајка феудализма делује дуже од његове моћи. Из Француске и Италије доспеше у Шпанију пастирски и ритерски романи и преплавише ускоро земљу. Дела кочоперних јунака прошлости и лирски чезнутљиви уздаси пастира што се у пустој гори одају несрећи своје љубавне напуштености омиљен су жанр у Сервантесове дане. Ритерска књига је рани облик романа израстао из епа. На њега Сервантес надовезује. Али он фабулу ритерских подвига повезује са стварношћу пикарескне литературе. Оно ново чему он даје облика више је од вагабундског романа, романа о Пицару, то је збирна слика друштва и заокружено огледало његова доба.

Књига »Дон Кихот« написана је као сатира на витешки роман. Сервантес је непоштедним смехом убио ону набујалу књижевност што је, отуђена од стварности, створила удешен, херојски искићен, сладуњав свет привида. Тај витез, међутим, који јури за саблашћу прошлости, није само луда. Што га покреће да напусти свој дом да би следио опасни снени пут маште, то је предавање општим идеалима. Велика љубав и осећање саодговорности за збивања свога доба. Та несебична преданост чини од смешне фигуре у исти мах правог јунака, који као пријатељ људи — па ма и погледа окренута назад — постаје мученик.

Како би се друкчије могао тумачити сусрет са тужним галијатомима које воде на ланцу кроз земљу? »Ови људи иду само под морање куд их воде, а не од своје воље«, каже витез Санћу. А Санчо одговара: »Тако је.« »Е па«, на то ће његов господар, »ево прилике да вршим свој позив, да уклањам неправду и притекнем у помоћ невољнима и потлаченима«. Само у «комичном виду смео је овај јунак да се залаже за правду и истину. И само са шеретском капом на глави сме да се изрече критичка мудрост доба. Ко није сањарио о љубави која постоји само у машти, као Дон Кихоте о својој Дулсинеји? И ко би од нас могао рећи да увек може да разликује берберски тањир од чаробнога шлема? Критички разум који је надрастао догму пун је сумњи. Истина је многолика и променљива. А мудри витез говораше своме коњушару: »Тако некако дође да што се теби чини берберски тањир, мени се указује као шлем Мамбринов, а другом би се можда друкчије указао«.

Поука из ове књиге је незаустављивост развитка. Смерном и одлучном руком покушава Дон Кихоте да заустави точак развитка. Али кад мисли да се бори са витезовима, он растерује стада оваца. Торпедира ветрењаче кад мисли да бије мегдан с дивовима. Лудост и меланхолија гоне га кроз горе Сиере Морене, да би уздисао за љубављу, које нема. Племенито, велико, што је укотвљено у јучерашњици, данас је само још заблуда и дим.

А епизода с ветрењачама могла би да се тумачи као величанствени симбол раног јуриша на машине, јер млинови за производњу, на које витез наилази, у оно су доба још нови и можда делују исто онако сабласно као прва појава авиона на становнике Гренланда. На завршетку тужно комичне одисеје једно крдо свиња прегази старог обореног витеза. Тургењев нас ући одгонетању смисла ове слике: »Сви Дон Кихоти бивају прегажени од свиња, и то управо на крају свог живота. То је последњи данак што га морају платити грубој случајности, равнодушном и дрском несхватању. То је шамар фарисеја. Потом могу да умру. Прошли су кроз огањ и стекли су бесмртност«.

Датотека:RamboTrut.jpg

Рамбо Амадеус као Дон Кихоте и његов верни Трут као Санчо Панса у перформансу, који је организовао Институт Сервантес.

»Велеумни племић Дон Кихот од Манче«, је најзначајније дело Шпанског духа. Не као историјска реминисценција, него као живо уметничко дело. Доживљујући ове судбине, што их је оцртао шпански песник, можемо и данас као и пре да се смејемо, да тугујемо и да се учимо љубави. Стотине и стотине тумачења пуниле су све новим симболима ово дело, које је Сервантес писао насмејаних усана а крвава срца. На узвишеним штакама Дон Кихота шепурили су се многи који су смишљали да њима узвисе своју маленкост. Други су из метежа пустоловина начинили причу за децу. Треба га читати пажљиво и с љубављу. Срца отворена широм. Јер много што шта Сервантес казује шапатом и завијено. Са дискретним мигом усана, као иза њега Свифт, Волтер, Анатол Франс.

Многа аналогија постоји између живота писца и живота његова створа. Али можда је у свакој великој фигури књижевности садржано нешто аутобиографије. По изласку прве свеске Дон Кихота настаје, злобом судбине, дуга пауза ћутања. Осам година за њим штампане су »Узорне новеле«, следеће године »Пут на Парнас«, а годину дана касније »Осам комедија и осам међуигара«. Исте године, 1615, појављује се дуго очекивани други део Дон Кихота. Величанствена проза »Узорне новеле«, обликована новом друштвеном вољом, надживела је позоришне комаде, који су већим делом пали у заборав. Они су по форми сродни са мистеријама. Али су по свом духовном садржају смели и богати, као и све што је Сервантес створио. Један од тих комада, »Нумансија«, посвећен је борби тог шпанског града који је радије хтео да пропадне него да дозволи да га подјарме римске легије: мртва Шпанија може да има свога Сципиона, жива не.

Било је већ говора о слави мудрости и човекољубивости Сервантеса. Још коју реч о његовом крају. 19. априла 1616. пише посвету грофу од Лемоса у своме делу Персилес и Сигисмунда:

Са ногом у стремену,

Са самртним страхом у срцу

Посвећујем ти ово...

Четири дана касније умро је, истога дана када је Шекспир заклопио очи. Двеста година по његовој смрти ушао је исклесан из камена у Мадрид, у ожалошћени град. А у мрачне дане када је и овај споменик изложен разарању, не треба заборавити: Ко тражи истину, трајнији је од камена.

(приређено према предговору Пјера Мерина)Шаблон:Link FA