Летонска православна црква — разлика између измена

Летонска православна црква
Latvijas Pareizticīgā Baznīca
Летонска православна црква; Latvijas Pareizticīgā Baznīca
Основни подаци
Киријархална црква	Руска православна црква
Аутономија	призната 21. јуна 1921. ; потврђена 1990.
Канонско признање	Канонски призната
Предстојатељ	митрополит ришки и све Летоније Александар
Сједиште	Рига
Канонска јурисдикција	Летонија
Календар	Јулијански календар
	[[1] Званични веб-сајт]
Статистика
Епархија	1
Манастира	3

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 14. децембар 2012. у 12:19

Летонска православна црква (лет. Latvijas Pareizticīgā Baznīca, рус. Латвийская православная церковь) је самоуправна црква под јурисдикцијом Руске православне цркве.

Историја

Године 1836, на простору данашње Летоније, основано је Ришко намјесништво Псковске епархије, које је 1. марта 1850. било одвојено у самосталну Ришку епархију, основану 1. јула исте године. Епархијски архијереј је носио титулу „ришки и митавски“, а први епископ је био Платон (Городецки).

У вези са распадом Руске Империје и прелазом архиепископа Јована (Смирнова) на Рјазањску катедру, Ришка епархија је била четири године без епархијског архијереја. Летонске власти нису дозволиле долазак у Летонију ни митрополиту Серафиму (Чичагову), нити архиепископу Генадију (Туберозову), које је патријарх Тихон предлагао за назначење у Ришку епархију. У периоду 1918—1919, Ришком епархијом је привремено управљао викарни епископ ревељски Платон (Куљбуш). Након њега, како се предлагало да се на Ришку катедру доведе архиепископ Јован (Помер) из Пензенске епархије, Летонац по националности, питање о руководству Ришке епархије је било рјешавано с летонским властима.

Након компромиса с летонском владом, архиепископ Јован (Помер) је тражио од патријарха Тихона да да његовој епархији самосталност у пословима унутрашње управе. Дана 21. јуна 1921, патријарх московски Тихон, Свети синод и Високи црквени савјет су признали унутрашњу самосталност Летонској православној цркви. Године 1925, архиепископ Јован (Помер) је био изабран у републикански Сејм, гдје је заговарао равноправност Летонске православне цркве са другим религијским заједницама Летоније. Године 1926, поново је почела са радом Ришка духовна семинарија. У ноћи са 11. на 12. октобар 1934, архиепископ Јован је био жив спаљен у својој приградској викендици. Истрага о убиству архиепископа Јована није дала резултата; за убиство су се сумњичиле специјалне службе Летоније, као и агенти из Совјетског Савеза.

Ускоро послије погибије архиепископа ришког Јована (Помера), руководство Летонске православне цркве је 1936. године донијело одлуку о преласку под јурисдикцију Цариградске патријаршије, против чега се побунио дио свештенства и већина мирјана. Прелазак није био признат од стране Московске патријаршије и других православних помјесних цркава. Дана 29. марта 1936, митрополит фијатирски Герман је предводио хиротонију бившег гарнизонског свештеника из Даугавпилса Августина (Петерсона), назначујући га за митрополита ришког и све Летоније. Године 1938, отворена је нова епархија — Даугавпилска. Зарад ње, хиротонисан је архимандрит Александар (Витољ).

Године 1940, послије присаједињења Летоније ка СССР-у, раније одлуке су биле одбачене и Летонска православна црква се вратила назад под окриље Руске православне цркве у својству епархије. Митрополит ришки и све Летоније Августин (Петерсон) је умировљен.

Године 1990, након проглашења државне независности Летоније, Свети синод Руске православне цркве је дао Летонској православној цркви статус самоуправне цркве.

У Летонској цркви су била одржана три сабора: 1997, 2001. и 2003. године. Ванредни сабор је одржан 2009. године.

Савремено стање

Данас, у Православној летонској цркви има 188 парохија и 92 свештена лица (од који су 79 свештеника и 13 ђакона).

На челу Летонске православне цркве се налази митрополит ришки и све Летоније Александар (Кудрјашов). На катедери предстојатеља се налази од 27. октобра 1990. године.

Види још

Извори

Латвийская самоуправляемая Православная Церковь (језик: руски)

Спољашње везе

Званична страница Летонске православне цркве

@@ Ред 39: / Ред 39: @@
 Године [[1836]], на простору данашње [[Летонија|Летоније]], основано је Ришко намјесништво Псковске епархије, које је [[1. март]]а [[1850]]. било одвојено у самосталну Ришку епархију, основану [[1. јул]]а исте године. Епархијски архијереј је носио титулу ''„ришки и митавски“'', а први епископ је био Платон (Городецки).
-У вези са распадом [[Руска Империја|Руске Империје]] и прелазом архиепископа Јована (Смирнова) на Рјазањску катедру, Ришка епархија је била четири године без [[Архијереј|епархијског архијереја]]. Летонске власти нису дозволиле долазак у Летонију ни митрополиту Серафиму (Чичагову), нити архиепископу Генадију (Туберозову), које је патријарх Тихон предлагао за назначење у Ришку епархију. У периоду [[1918]]—[[1919]], Ришком епархијом је привремено управљао викарни епископ ревељски Платон (Куљбуш). Након њега, како се предлагало да се на Ришку катедру доведе архиепископ Јован (Помер) из Пензенске епархије, [[Летонци|Летонац]] по националности, питање о руководству Ришке епархије је било рјешавано с летонским властима.
+У вези са распадом [[Руска Империја|Руске Империје]] и прелазом архиепископа Јована (Смирнова) на Рјазањску катедру, Ришка епархија је била четири године без [[Архијереј|епархијског архијереја]]. Летонске власти нису дозволиле долазак у Летонију ни митрополиту Серафиму (Чичагову), нити архиепископу Генадију (Туберозову), које је [[патријарх Тихон]] предлагао за назначење у Ришку епархију. У периоду [[1918]]—[[1919]], Ришком епархијом је привремено управљао викарни епископ ревељски Платон (Куљбуш). Након њега, како се предлагало да се на Ришку катедру доведе архиепископ Јован (Помер) из Пензенске епархије, [[Летонци|Летонац]] по националности, питање о руководству Ришке епархије је било рјешавано с летонским властима.
 Након компромиса с летонском владом, архиепископ Јован (Помер) је тражио од патријарха Тихона да да његовој епархији самосталност у пословима унутрашње управе. Дана [[21. јун]]а [[1921]], патријарх московски Тихон, Свети синод и Високи црквени савјет су признали унутрашњу самосталност Летонској православној цркви. Године [[1925]], архиепископ Јован (Помер) је био изабран у републикански Сејм, гдје је заговарао равноправност Летонске православне цркве са другим религијским заједницама Летоније. Године [[1926]], поново је почела са радом Ришка духовна семинарија. У ноћи са [[11. октобар|11.]] на [[12. октобар]] [[1934]], архиепископ Јован је био жив спаљен у својој приградској викендици. Истрага о убиству архиепископа Јована није дала резултата; за убиство су се сумњичиле специјалне службе Летоније, као и агенти из [[СССР|Совјетског Савеза]].