НАТО бомбардовање Југославије — разлика између измена

НАТО бомбардовање СР Југославије
	Датотека:Bombardovanje-srj 1999 3.jpg
Време	24. марта – 10. јун 1999.
Место	СР Југославија
Исход	Повлачење ВЈ са Косова
Територијалне; промене	СРЈ губи војну контролу над Косовом
Сукобљене стране
СР Југославија;	НАТО;
Команданти и вође
Слободан Милошевић,; генерал Небојша Павковић	Хавијер Солана,; генерал Весли Кларк
Јачина
види	види
Жртве и губици
између 1.200 и 2.500 погинулих, највише цивили	Званично 2 војника, 3 авиона, 2 хеликоптера

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 2. новембар 2006. у 22:09

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (или Operation Allied Force; Операција Савезничка снага), често под називом "НАТО агресија" трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године и део је косовског рата 1996.-1999. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања босанских Срба у операција "Намерна сила" 1995 и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

НАТО је 24. марта 1999. године у 20 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве, манастири...

Економски експерти из Групе-17 проценили су штету на око 30 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених.

Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије.

Мотиви и припреме

Мотиви за НАТО бомбардовање СРЈ су многобројни. Пре свега, НАТО је захтевао оружану интервенцију из тог разлога, што кроз Савет безбедности УН нису успеле да издејствују одлуку за оружану интервенцију у СРЈ због опште познатог вета којим су се послужиле Кина и Русија, сталне чланице и Зимбабве, нестална чланица Савета безбедности.

Из тог разлога, НАТО се одлучио на оружану интервенцију, тако што је практично исфабриковао фиктиван разлог за то, тврдећи да је делегација Југославије одбила да потпише понуђени споразум у Рамбујеу.

Само одбијање понуде потписивање једног споразума није разлог за међународну оружану интервенцију, односно за рат. Понуђени споразум је нудио Југославији губитак суверенитета односно захтеван је улазак НАТО трупа у Југославију на Косово, референдум на Косову кроз 3 године. То је заправо, био ултиматум за који се унапред знало да га делегација Југославије не може потписати.

Разлог за рат 1999. године ретроактивно је представљен као заштита Албанаца на Косову и Метохији од етничког чишћења, премда је масовно бекство албанског становништва из те покрајине започело тек неколико дана након што је бомбардовање било у пуном јеку.

Тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић изјавио је крајем фебруара да Југославија неће дати Косово и Метохију "ни по цену бомбардовања". "Претње нашој земљи да ће бити бомбардована ако не дозволи страну окупацију дела своје територије представљају упозорење за цео свет и све народе и људе којима је стало до слободе и мира. Нећемо дати Косово ни по цену бомбардовања", рекао је Милошевић на састанку са делегацијом кипарског парламента.

Улога Уједињених нација

"Масакр" у Рачаку

Као непосредан повод за напад најмоћније светске војне силе, послужио је сукоб полиције и припадника "Ослободилачке војске Косова" у селу Рачак, 15. јануара 1999. године, када је шеф посматрачке мисије ОЕБС на Косову Вилијем Вокер, пре званичне истраге, погибију 45 Албанаца прогласио масакром недужних цивила. Званични представници Србије су тврдили, међутим, да је у Рачку дошло до сукоба полиције и албанских терориста.

Види Терористички напади на Косову и Метохији

Преговори у Рамбујеу

Преговори у Рамбујеу (код Париза) за предлижен мировни споразум између Југославије и делегације косовских Албанаца је су почели 6. фебруара 1999. и трајали све до 19. марта 1999. године, иако је планирано да трају месец дана краће.

Степен упорности којом је амерички државни секретар Мадлен Олбрајт последња два дана убеђивала Албанце да прихвате принципе, као и "напад искрености" британског шефа дипломатије Робина Кука - који је главни разлог за албански потпис на документ нашао у могућности да се казни Београд - на врло илустративан начин сведоче о разлозима тако скромних резултата у Рамбујеу.

Додатне странице Рамбује споразума, које нису објављене у Британији, показују да је НАТО програм био не само да се окупира Косово и Метохија, већ цела Југославија. Ово је одбацио, не само Милошевић, већ и изабрани југословенски парламент, који је предложио да УН снаге надгледају мировно решење. Клинтон и Блер су такав предлог игнорисали.

Бомбардовање

Датотека:Novi sad bridge1.jpg

Мост на Дунаву пре и после напада

Хронологија

Генерални секретар НАТО Хавијер Солана 24. марта 1999. године у око 19.30 часова, само десетак минута после полетања за сада непознатог броја авиона из базе НАТО у италијанском граду Авијану, објавио је да су започели ваздушни напади против војних циљева у СРЈ.

Након 77 ноћи непрестаног бомбардовања, у ноћи између 9. и 10. јуна 1999. године, према расположивим подацима, није било напада авијације НАТО на подручју СР Југославије.

Последњи гађани циљ на Косову је била касарна у Урошевцу, на коју је у среду око 19.35 сати испаљено пет пројектила. "Након тога није било напада, већ само прелетање авиона НАТО над Косовом", рекао је дежурни у покрајинском центру за обавештавање.

Кумановски споразум

Датотека:Yu - kosovo.jpg

Југословенска војска напушта Косово и Метохију

Кумановски споразум је војно-технички споразум између Међународних безбедносних снага ("КФОР") и влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије.

Стране овог Споразума потврђују документ који је председник Ахтисари поднео председнику Милошевићу, а који су одобрили Скупштина Србије и Савезна влада 3. јуна 1999, који укључује размештање на Косову, под покровитељством Уједињених нација, ефикасног међународног цивилног и безбедносног присуства. Стране даље констатују да је Савет безбедности спреман да усвоји резолуцију која је у поступку, у вези са овим присуствима.

Државни органи влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије схватају и сагласни су да међународне безбедносне снаге ("КФОР") буду распоређене по усвајању резолуције Савета безбедности УН из тачке 1, да неометано функционишу у оквиру Косова и да буду овлашћене да предузимају све неопходне акције у циљу успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане Косова као и да на други начин обављају своју мисију. Они су даље сагласни да поштују све обавезе из овог Споразума и да олакшају распоређивање и функционисање ових снага.

Послератно Косово

Датотека:KFOR 2003 144.jpg

Зоне и одговорности КФОР-а, уништено и оштећено од 1999. до 2003.

Снаге у сукобу

НАТО снаге

У нападима на СР Југославију НАТО снаге користиле су око хиљаду летелица (ловци, ловци-бомбардери, бомбардери, шпијунски авиони итд.), односно скоро цели НАТО (осим Исланда и Луксембурга - који немају ваздушне снаге, и Грчке, која није суделовала из политичких разлога. У списак не улазе нити Мађарска, Чешка и Пољска које су се тек придружиле НАТО-у и нису још чиниле део војног апарата).

Највеће присуство имале су снаге Сједињених Америчких Држава, мада су и остале чланице имале немалу улогу у агресији.

Снаге ВЈ

У марту 1999. године Војска Југославије је имала око 100.000 војника од тог броја је 40% су чинили војници на одслужењу војног рока. Војска је у свом саставу имала три вида.

копнена војска
ратно ваздухопловсво и ПВО
ратна морнарица

Копнена војска је била организована у три армије и један корпус:

Прва армија је била размештена на граници према Р. Хрватској
Друга армија је била размештена на граници према БиХ
Трећа армија је била размештена на Косову, према Р. Албанији и Р. Македонији

Наоружање Војске Југославије

630 тенкова (од чега 230 модерних М-84)
634 оклопних возила пешадије
38 БРДМ-2 оклопно возило за извиђање
475 хаубица 105mm и 122mm
180 топова 130mm
75 самохотки 122mm
132 самохотки 152mm и 155mm

Формација типичне моторизоване пешадијске бригаде

3 пешадијска батаљона
артиљериски батаљон
противоклопни батаљон
чета војне полиције
извиђачка чета
батерија противавионске одбране

Формација типичне мешовите артиљеријске бригаде

командно-извиђачка батерија
артиљериски батаљон(хаубице)
артиљериски батаљон(топови)
позадински батаљон

Нове ратне тактике

Последице

Цивилне жртве

У бомбардовању је погунуло око 2.000 цивила. Највише погинулих било је у нападима на путнички воз код Грделице 12. априла (11), на колону албанских избеглица на Косову 14. априла (75), на зграду РТС-а у Београду 23. априла (16), на Сурдулицу 28. априла (16), на путнички аутобус код места Лужани 1. маја (23), на Ниш касетним бомбама 7. маја (20), и на крају најтежи напад на цивиле, 14. маја на другу колону албанских избеглица крај Призрена, са 87 мртвих.

Напад који је добио највећу медијску пажњу био је напад 8. маја на амбасаду Народне Републике Кине у Београду, који је изазвао велику дипломатску напетост између влада те државе и САД-а. У том су нападу убијена три кинеска службеника амбасаде.

У Србији се до 1999. регистровало између 15.000 и 20.000 нових случајева канцера, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30-000 нових болесника. (види Стрељиво са осиромашеним уранијем)

Војни губици

Датотека:F117 wreckage.jpg

Снимка срушеног Ф-117 крај Буђановца

Званични губици НАТО-а

Према званичним информацијаma, губици у редовима НАТО били су релативно ниски, највише због неиспуњавања претње копненом операцијом. Осим неких присилних слетања неколико оштећених авиона Ф-15, британског Херјера и једног А-10 са рањеним пилотом у Сарајеву и Скопљу, губици су следећи:

27. марта Југословенска ПВО срушила амерички "невидљиви" бомбардер Ф-117 Ноћни соко, што је прво обарање таквог авиона стелт технологије. Пилот спашен 6 сати након обарања. (види Рушење Ф-117 код Буђановаца).
26. априла у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апачи, током тренажне мисије. Двојица пилота повређена.
1. маја пао амерички AВ-8Б Херјер услед механичког квара при слетању на носач авиона. Пилот спашен.
2. маја амерички Ф-16 срушен западно од Београда. Пилот спашен.
5. маја у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апачи. Двојица пилота погинула.

Осим ових губитака, треба додати обарања неколико десетина беспилотних летелица (УАВ) и крстарећих пројектила.

Југословенске власти и медији говорили су о обарању више десетина НАТО-ових авиона и хеликоптера, што није никад имало било какве званичне потпоре и вероватно је реч о обарању беспилотних летелица и крстарећих пројектила.

Остаци срушених авиона Ф-117, Ф-16, беспилотних летелица и крстарећих пројектила изложени су у Музеју ваздухопловства у Београду.

Непотврђени губици НАТО-а

26. априла два авиона типа Г-4 Супер галеб, полетела са аеродрома Голубовци, прелетели границу са Албанијом и бомбардовали шире подручје аеродрома Ринас поред Тирана. Том приликом уништено и оштећено 12 хеликоптера типа АХ-64 Апачи.

Материјална штета

Контроверзне теме

Кршење важећег интернационалног права

Улога Милошевића током бомбардовања

Види још

Спољашње везе

Документарни филм немачке државне телевизије о догађајима на Косову и пропаганди немачких политичара

@@ Ред 143: / Ред 143: @@
 == Последице ==
 === Цивилне жртве ===
 У бомбардовању је погунуло око 2.000 цивила. Највише погинулих било је у нападима на путнички воз код Грделице [[12. април]]а (11), на колону албанских избеглица на Косову [[14. април]]а (75), на зграду РТС-а у Београду [[23. април]]а (16), на [[Сурдулица|Сурдулицу]] [[28. април]]а (16), на путнички аутобус код места [[Лужан]]и [[1. мај]]а (23), на [[Ниш]] касетним бомбама [[7. мај]]а (20), и на крају најтежи напад на цивиле, [[14. мај]]а на другу колону албанских избеглица крај [[Призрен]]а, са 87 мртвих.