Влада народног спаса

Датотека:Govor Milana Nedica.jpg

Милан Недић се обраћа Београђанима 1. септембра 1941.

Влада националног спаса је била влада Србије током немачке окупације у Другом светском рату. Влада је, с обзиром на политичке и војне околности, стајала на челу поражене државе у том часу и била је приморана да прихвати вазални однос према Хитлеровој Немачкој.

Формирање Владе националног спаса

Након што је распуштена Комесарска управа, немачки званичници у Београду су дошли на идеју да ће се стабилност Србије, а уједно и немачки углед повећати када би се оформила једна српска влада која бн била под ауторитетом немачке окупационе власти. Одмах су о томе обавестили Хитлера, који им је издиктирао услове под којима се може образовати српска влада.

Први предлози за формирање владе уследили су непосредно после распуштања Комесарске управе Милана Аћимовића. Предлог за образовање владе дали су на једној заједничкој седници: Ђура Докић, Лазар Марковић, др Коста Кумануди, Велибор Јонић, Димитрије Љотић, Михаило Олћан, Председник Српске Краљевске Академије Наука др Александар Белић и Александар-Цинцар Марковић. Првобитно је за председника владе предложен Димитрије Љотић, као образован и писмен човек. Љотић се захвалио и препоручио Милана Недића, који има великог ауторитета у народу. Недић је испрва одбијао. У његовом стану су најпре долазили Милан Аћимовић, Александар Белић и Велибор Јонић. Касније је долазио и немачки опуномоћеник генерала Данкелмана, др Харолд Турнер. Недић се правдао да је стар, да је дубоко у жалости јер га је снашла породична трагедија. После неколико састанка код Турнера, Данкелмана, доласка у његовом стану, пристао је да се прихвати незахвалног места председника Српске владе, коју је сам насловио „Влада националног спаса“.

Пре полагање заклетве пред немачким генералом, одржао је саветовање у свом стану 28. августа 1941. где је истакао да ће будућа влада имати првенствено спасилачки карактер Српског народа, који се налази под жрвењем револуције комуниста и сукоба у западној Србији четника Драже Михајловића и партизана, а који сваким даном односи све више и више невиних глава српског народа. Када је добио подршку најугледнијих људи, решио је да сутра оде до генерала Данкелмана и да положи заклетву. Пре почетка рада Владе Неционалног спаса, а као услов за њен рад Милан Недић је Војном заповеднику, ваздухопловном генералу Хајнрику Данкелману предао свој писмени захтев, који је саставио заједно са својим саветницима за време последњег разговора у свом стану. Они гласе:

ОПШТИ ЗАХТЕВИ

1. Да се образује српска влада, која управља свим пословима државе и народа српског на овој територији, под надзором Војног заповедника у Србији;
2. Да се одобри Српској влади оружана сила, без које се не може обезбедити ред и мир у земљи и то:
   • жандармерија до јачине 10.000 жандарма;
   • потпорне народне јединице формиране и командоване српским старешинама, чије ће снаге-до 30.000 утврдити стварном потребом Српске владе и одобрењем Војног заповедника у Србији;
   • оружје и оружану спрему под а и б да Војни заповедник у Србији у потребној количини од заплењеног оружја Југословенске војске;
3. Да се помогне ратним заробљеницима у немачкој на овај начин;
   • да се заробљеници, утврђени лекарским прегледима као болесни и инвалиди пусте кућама у Србију.
   • да се пусте из ропства сви ратни заробљеници старији од 55 година;
   • да се отпусте заробљеници потребни за обнову земље, а за чије лојално држање ће влада сносити пуну одговорност;
   • да се побољша исхрана наших заробљеника у немачкој слањем потребних намирница из Србије бригом Српске владе.
   • побољшати досадашње економске и административне границе Србије могућим поседањем дотичних територија немачким трупама.
4. Ефикасно обустављање убијања и прогона Срба под Хрватском, Бугарском и Мађарском.

ПОСЕБНИ УСЛОВИ

1. да се дозволи образовање једног политичког савета-сабора-који би утврдио, објавио и борио се за нове политичке смернице српског народа.
2. у унутрашњој политици:
   • борба против комунизма у првом реду је ствар српског народа и његове владе, оружана немачка сила потпомаже ово, уколико средства српске владе не буду довољна;
   • у случају саботаже против немачке војске, репресивне мере морају погађати само праве кривце а никако недужна лица, па зато ове мере предузимати тек по хитном прибављању података код српске власти;
   • с обзиром да је немачка војна сила успоставила Србију, потребно је дозволити државне и националне амблеме.

Када је намачки генерал Данкелман прихватио Недићеве услове, дошло је до полагање заклетве и званичног оформљења владе Националног спаса у Београду. Генерал Данкелман је акт о постављењу Милана Недића за председника владе предао истом у згради бивше Народне скупштине. Влада је оформљена 29. августа 1941. Своју прву министарску седницу имала је 30. августа, а Милан Недић се први пут обратио Српском народу 1. септембра 1941. године.

Влада Националног спаса (август 1941-октобар 1942)

Влада националног спаса се још у почетку називала и „генералска влада“, јер су у њу ушла четири генерала бивше Краљевске војске, а пето место је било резервисано за генерала Данила Калафатовића, који је то место одбио.

Састав Владе националног спаса од августа 1941. до октобра 1942. био је овакав:

• Председник Владе, армијски генерал Милан Ђ.Недић
• Министар унутрашњих послова, Милан Аћимовић
• Министар правосуђа, др Чедомир Марјановић
• Министар народне привреде, инж. Михаило Олћан
• Министар за социјалну политику, др Јован Мијушковић
• Министар народног здравља, др Јован Мијушковић
• Министар за социјалну политику, др Јован Мијушковић
• Министар народног здравља, др Јован Мијушковић
• Министар при председништву Владе, армијски генерал Момчило Јанковић
• Министар пољопривреде, др Милош Радосављевић
• Министар поште,телеграфа и тел., армијски генерал Јосиф Костић
• Министар грађевине, инж. Огњен Кузмановић
• Министар просвете, Милош Трифунац
• Министар финансија, Душан Летица
• Министар саобраћаја, армијски генерал Ђура Докић
• Министар рада, бригадни генерал и Канцелар Краљевских ордена Панта Драшкић
• Министар народне привреде, инж. Добросав Веселиновић
• Министар без порфеља, Богољуб Кујунџић
• Министар без порфеља, Душан Ђорђевић
• Управник града Београда, Драгомир-Драги Јовановић
• Командант Српске државне страже, пуковник Боривоје Јонић
• Шеф кабинета председника владе, пуковник Милош Масаловић
• Командант Српског добровољачког корпуса, инжењериски пуковник Коста Мушицки

Из ове Владе су 1. септембра 1941. изашли др Милош Трифунац и Душан Летица, а на њихове положаје су дошли Љубиша Микић и Велибор Јонић.

Влада Националног спаса (октобар 1942-октобар 1944)

Председник Владе, Милан Недић је реконструисао своју владу 8. октобра 1942. године. Тада су своје оставке поднели Михаило Олћан, др Јован Мијушковић и Милан Аћимовић. Нови кабинет, Недић је реконструисао на седници Владе од 8. октобра 1942. Тако је Влада националног спаса изгледала овако:

• Председник Владе, армијски генерал Милан Ђ.Недић
• Министар унутрашњих послова, пешадиски пуковник Танасије-Таса Динић
• Министар правосуђа, др Милорад Недељковић
• Министар народне привреде, Добросав Веселиновић
• Министар за социјалну политику,Танасије Динић
• Министар народног здравља, инж. Спасоје Добросављевић
• Министар за социјалну политику, Танасије Динић
• Министар народног здравља, инж. Спасоје Добросављевић
• Министар при председништву Владе, армијски генерал Момчило Јанковић
• Министар пољопривреде, др Милош Радосављевић
• Министар поште,телеграфа и тел., армијски генерал Јосиф Костић
• Министар грађевине, инж. Огњен Кузмановић
• Министар просвете, Велибор Јонић
• Министар финансија, Љубиша Микић
• Министар саобраћаја, армијски генерал Ђура Докић
• Министар рада, бригадни генерал и Канцелар Краљевских ордена Панта Драшкић
• Министар народне привреде, инж. Добросав Веселиновић
• Министар без порфеља, Богољуб Кујунџић
• Министар без порфеља, Душан Ђорђевић
• Управник града Београда, Драгомир-Драги Јовановић
• Командант Српске државне страже, пуковник Боривоје Јонић
• Шеф кабинета председника владе, пуковник Милош Масаловић (после погибије заменио га пешадијски генерал Миодраг Дамјановић)
• Командант Српског добровољачког корпуса, инжењериски пуковник Коста Мушицки

Пуковника Милоша Масаловића је у Београду, 6. марта 1944. убила четничка тројка, а на његово место је приступио генерал Миодраг Дамјановић. Почетком октобра 1944. у владу је приступио и четнички војвода Иво Павловић-Ђока, по споразуму Драже Михајловића и Милана Недића за формирање заједничког фронта у борби против партизана.

Распуштање Владе Националног спаса

Датотека:Nedic i Crkva.jpg

Милан Недић испред православне цркве у Београду 1944.

У све већој опасности од уласка комунистичких снага у Србију, Милан Недић је сазвао ванредно заседање Владе, у поноћ 4. октобра 1944.

На седници је одучено да се Влада распусти, да се ради нових акција пребаци у Аустрију, у граду Кицбилу, где ће наставити своје деловање. Милан Недић се захвалио свима и тако закључио последњу седницу Владе народног спаса. Већ сутрадан, Милан Недић је аутомобилом кренуо пут Аустрије. Остали министри су почели да склањају извештаје и архиву. Последњи је Димитрије Љотић напустио Београд. За време свог рада Влада националног спаса је донела преко 100 закона различите садржине, поспешила привреду, школство, банкарство, културни живот у Београду и обновила порушену инфраструктуру у априлском бомбардовању 1941.

Судбина министра Владе Националног спаса

По уласку партизанских снага у ослобођени Београд, бивши министи Недићеве Владе, др Јован Мијушковић и др Добросава Веселиновића су ухапшени и изведени пред суд. Осуђени су на смрт и стрељани. Огњена Кузмановића, др Милоша Трифунца и Душана Летицу су осудили на дугогодишње робије. У повлачењу четничких снага, погинуо је и Милан Аћимовић. Већина министра је враћена из Аустрије југословенским властима на суђење за издају земље. Милан Недић је наводно извршио самоубиство у Озниној згради, 4. фебруара 1946, а последњи, преостали министри и генерали су изведени на суђење заједно са Дражом Михајловићем у Београду од 10. јуна до 15. јула 1946.

Тада су на смрт осуђени и стрељани: Коста Мушицки, Танасије Динић, Велибор Јонић, Драгомир-Драги Јовановић, Ђура Докић и Бошко Павловић. На временске казне су осуђени: др Коста Кумануди и Ђура Виловић.

Једино су Боривоје Јонић и Миодраг Дамјановић успели да побегну из земље и да се настане у иностранству. Јонић је умро у Француској, а Дамјановић у Немачкој 1956. године.

Види још

• Милан Недић
• СвеСрбија