Тацит (цар)

Марко Клаудије Тацит
Цар Тацит приказан на новцу. Реверс прославља његову победу над Аланима (VICTORIA GOTTHI).
Место рођења	Римско царство
Место смрти	Римско царство

Марко Клаудије Тацит, (рођен око 200. године - умро 276. године) римски цар од 25 септембра, 275. године до априла 276. био је пореклом из једног града из Умбрије, покрајне у Италији.

Током свог дугачког живота, обављао је више дужности. Био је између осталог, конзул 273. године. Био је веома уважаван човек и припадник сенаторског сталежа.

Шест месеци након убиства Аурелијана, Сенат је изабрао Тацита да га наследи, што је војска радо прихватила. Током кратке владавине, Тацит је започео неке реформе, покушавајући да поврати власт сената. Његова власт, после низа војничких царева, пружала је наду да ће се у Риму успоставити једна права династија; тако је Тацит свог брата Флоријана поставио за преторског префекта.

Одмах након ступања на престо, Тацит је кренуо на рајнску границу да би зауставио продор Германа. Истовремено, Готи су на северним обалама Црног мора, продрли преко Кавказа у Малу Азију. Тацит је послао свог брата Флоријана против Германа, а сам се окренуо против Гота. Обојица су била успешна у рату.

Изненада, после победе над Готима, Тацит је умро. Сачуване су два описа његове смрти: по једној Тацит је био убијен, а по другој, страдао је од болести. Наследио га је његов брат Флоријан.

Тацит је био човек огромног богатства. Сву своју имовину је оставио држави. Био је прилично образован и поносно је тврдио да вуче порекло од великог историчара Тацита. Цар је наредио да се дело његовог претка преписује и да буде доступно у јавним библиотекама.

Биографија

Након Аурелијанове смрти, војска у Тракији испуњена грижом савести због фаталне грешке и жељна да покаже своје покајање, уместо да великом журбом прогласи новог цара, послала је понизно писмо Сенату, тражећи да он постави на упражњени престо једног свог представника и обавезујући се да ће потврдити његов избор. Сенат је испрва примио ово неочекивано саопштење са помешаним емоцијама, изненађењем и сумњом, и, бојећи се да искористи оно што би се могло испоставити само привременим изливом емоција, учтиво одбио да пристане на предлог. Истовремено, изражавајући пуно поверење у обазривост војника, пренео је избор на легије. Војници су, међутим, поново наваљивали на оце да се повинују њиховим жељама. Мада су поново наишли на исти одговор, и даље су истрајавали у свом првобитном захтеву. Ова извранредна расправа потрајала је више од шест месеци, „невероватан период“, како цени Гибон, мирног безвлашћа, током којег Римски свет био без суверена и био поштеђен узурпатора и побуна!

Такво стање ствари, међутим, није могло да траје дуго. Погранични варвари, које је вештином и смелом одважношћу свладао и обесхрабрио Аурелијан, нису били спори да искористе повољну прилику коју им је пружило чудно стање јавних послова. Германи су већ прешли Рајну, а Персија, Сирија, Африка, Илирија и Египат били су узбуђењу када се Сенат коначно уверен да су војници искрени радо спремио да изврши обавезу која је неочекивано пренесена на њега. На седници коју је 25. септембра 275. сазвао конзул Велије Корнифиције Гордијан, сви су једногласно изјавили да не може да се нађе нико толико вредан престола као Марко Клаудије Тацит, времешни конзул, родом из Интерамне, који је тврдио да води порекло од великог историчара чије име је носио, који је био чувен по својој љубави према књижевности, по свом огромном богатству, по својој неокаљаности и исправном карактеру и који се налазио први на списку. Стварна или притворна озбиљност којом је одбио понуђену част због својих поодмаклих година и слабости наишла је на поновљене акламације његове браће, који су га обасипали аргументима и преседанима све док најзад, уступајући пред њиховом ревношћу, није пристао да пређе на Марсово поље, где га је поздравио народ и где су се преторијанци скупили да одају пошту свом новом владару. Напуштајући град, отишао је великој војсци и даље уконаченој у Тракији — пред присуством војника обећао је заостатке од плате и уобичајене поклоне — од које је благонаклоно прихваћен. Доласком на власт најпре је гледао да потражи и погуби све оне умешане у убиство његовог претходника, кога је он високо ценио, наређујући да се у знак сећања на истог подигну статуе од злата и сребра на најпрометнијим друмовима у велеграду. Такође је обратио пажњу на побољшање јавног морала доношењем разних закона о раскоши који су регулисали забаве и луксузне ужитке и одевање грађана, а сам је давао свима около пример умереношћу, једноставношћу и скромношћу својих навика. Главни циљ му је био да поврати ауторитет сената, који је у овом кратком периоду бранио и одржавао привид његовог древног угледа.