Славеносрпски језик

Не поистовећивати са Српскословенским језиком.

Шаблон:Сххсјезици Славеносрпски језик (славяносербскій, словенскій) је облик српскога језика који је био у доминантној употреби крајем 18. и почетком 19. века у образованим слојевима српске грађанске класе у Војводини и српкој дијаспори у осталим крајевима Хабзбуршке монархије.

Употреба

Најистакнутији представник славеносрпског је био Захарија Орфелин, а књижевни кодификатор Милован Видаковић.

Славеносрпски језик је, у борби за општесрпски језички стандард, био главним такмац језику који је је уобличио српски језички реформатор Вук Караџић, понајвише на новоштокавском фолклорном идиому. Средином 19. века опсег употребе славеносрпског је почео да се осетно смањује, док је после 1870. потпуно нестао из јавне употребе. С друге стране као верзија црквенословенског језика још увек се користи на службама по Црквама.

Карактеристике и граматика

Пример облика тог славеносрпског језика се може видети из „Славеносербског магазина“ који је уређивао Захарија Орфелин:

„ Весьма бы мені пріскорбно было, ако бі я кадгод чуо, что ты, мой сыне, упао у пянство, роскошь, безчініе, і непотребное жітіе. ”

Чак је и из једне реченице видљиво да је текст натопљен руским речима (что), руским творбеним облицима (роскошь, а не раскош), а друге значајке славеносрпског су и појава –т у 3. лицу множине (нпр. „они могутъ" уместо „они могу").

Литература

• Михаило Стевановић: Граматика српскохрватског језика, Београд 1964.
• Павле Соларић: БꙊква́рь Славе́нскїй трїа́збꙊчный, у Млецима 1812.

Види још

• Српскословенски језик
• Славеносрбија