Вајарство

Скулптура

Фонтана

Споменик

Статуа

Биста

Коњаник

Вајарство или скулптура (лат. sculpere - клесати, урезивати) је уметност обликовања тродимензионалних облика (кипова) у материјалима као што су камен, мермер, дрво, метал, глина, стакло, пластика и многи други. Вајарство, као сликарство и архитектуру убрајамо у ликовну, али и у пластичну или просторну уметност, јер вајар - човек који креира склуптуру - уметнички обликују простор.

Већина скулптура има чисто естетски или уметнички циљ. Када тродимензионални објекат - скулптура има, осим уметничког и употребни аспект, можемо га назвати скулптуром само уколико је уметнички аспект предоминантан, а када су употребни и уметнички аспект балансирани, називамо га функционалном скулптуром, а како уметнички аспект препушта више место употребном, вајарство постаје дизајн.

Велики број вајара сматра да су само линија, површина и волумен, и када се томе придода симетрија, пропорција и ритам, довољни да се изрази мисао и да се преточи у скулптуру. Такве скулптуре припадају нефигуративном - апстрактном вајарству.

Типови скулптуре

Сваку скулптуру која стоји у простору називамо пуна пластика, а од пуне пластике се разликује рељеф.

• Рељеф су испупчења и удубљења изведене на равној површини која служи као подлога, тако да се рељеф може проматрати само са предње стране.

Скулптура се може, по типу поделити на: Бисте - Минијатурне фигуре - Статуе

• Биста је скулпторско дело које приказује тродимензионални горњи део човека, од појаса па на горе, а то подразумева, груди, рамена и главу. Овај тип скулптуре се најчешће ради у природној величини, а материјали су: мермер, камен, дрво, бронза...
• Минијатурна фигура - фигурина, статуета је скулпторско дело (Бисте и Статуе) мањег формата које приказује људе, божанства, предмете или животиње. Овај тип скулптуре је и најстарији облик скулпторског дела - Вилендорфска Венера, а материјали од којих се раде су: теракота, керамика, метал, стакло, порцелан, дрво, камен, пластика...
• Статуа је скулпторско дело које приказује тродимензионални приказ једне целине, било да су у питању људи, божанства, предмети или животиње. Статуе се могу бити саставни део неког ентеријера или да се налазе у слободном простору - споменици, фонтане, спомен обележја...

Скулптура која приказује само тродимензионални лик човека се може поделити на:

• Статуа, Кип, Фигура - Тродимензионални приказ целокупна човекова фигура
• Портрет - Тродимензионални приказ главе
• Биста или Попрсје - Тродимензионални приказ од појаса на горе
• Коњаник - Тродимензионални приказ људске фигуре на коњу

Скулпторски елементи у архиктектури - фасада, фриз, стуб, - се називају фасадна пластика и то се као елементи могу наћи:

• фигура
• рељеф
• биста
• орнаментарна пластика

Скулпторски концепти

Амбијентална скулптура - Акт - Арматура - Асамблаж - Бронза - Биста - Фаунд-арт - Инсталација - Клесана скулптура - Кинетичка скулптура - Ленд-арт - Мермер - Мобилије - Одливак - Рељеф - Теракота

Елементи вајарског дела

Фигура, Х. Мур

Две форме, Б. Хепворт

Композиција, Н. Габо

Два најбитнија елемента вајарског дела (или скулптуре), масу и простор, једино је могуће виртуелно раздвојити. Свако вајарско дело је настало од материјала који имају масу и егзистирају у тродимензионалном простору.

Маса скулптуре је материја која заузима одређени дио простора. Простор као елемент скулптуре се манифестује на три основна начина: материјалне компоненте скулптуре шире се и простиру у и кроз простор; материја затвара или омеђује неки простор, стварајући шупљине и празнине у скулптури; и материјалне компоненте скулптуре се повезују у и преко простора у једну скулптуралну, односно уметничку целину.

Количина важности која се придаје маси или простору приликом стварања скулптуре значајно варира. У египатским скулптурама, али и у већини скулптура, на пример модерног вајара Константина Бранкузија, маса је од велике, или готово апсолутне важности, и већина идеја египатских уметника и Бранкузија су уско повезане са тражењем одређених, јасно дефинисаних облика форме масе материјала. У делима неких других модерних вајара, као што су Антоан Певзнер или Наум Габо, с друге стране, маса је сведена на минимум, и чине је транспарентне пластичне плоче или танки метални штапови. Чврста форма самих компоненти је од мање важности, пошто је њихов главни задатак да створе утисак кретања кроз простор, или да затворе, омеђе, одређени простор. У делима вајара као што су Хенри Мур и Барбара Хепворт, елементи као што су простор и маса су третирани као више или мање равноправни партнери.

Немогуће је одједном, у потпуности сагледати тродимензионалну форму скулптуре. Посматрач једино може сагледати целину, ако обиђе око скулптуре, или се окрене око себе, у случају да се налази у унутрашњости неког од монументалних модерних вајарских дела. Из тог разлога, понекад се погрешно подразумева, да скулптуру треба конструисати с циљем представљања серије задовољавајућих пројекција или погледа, као и да вишеструки погледи представљају главну разлику између вајарства и сликарства. Такав приступ игнорише чињеницу да је могуће схватити чврсте форме као заобљене волумене, конципирајући идеју заобљења из било које пројекције или угла погледа. Велики дио скулптура је креиран тако да на првом месту буде схваћен као волумен.

Волумен је фундаментална јединка тродимензионалне чврсте форме коју је могуће конципирати. Неке скулптуре се састоје од само једног волумена, друге чини више њих. Људска фигура је међу вајарима обично схваћена као композиција више волумена, сваки од којих одговара неком од већих делова тела, као што су глава, врат, торзо и екстремитети.

Шупљине и удубљења у скулптури, које су пажљиво дефинисане као и чврсте форме, су од једнаке важности за целину, и понекад их се назива негативним волуменом.

Површине скулптуре су у суштини, оно што је видљиво. Преко промена форме површина долазимо до закључака о унутрашњој структури скулптуре. Стога, површина има два аспекта: обухвата и дефинише унутрашњу структуру маса скулптуре и уједно је део скулптуре који је повезује са простором.

Експресивни карактер различитих врста површина је од највеће важности за скулптуру. Конвексне површине сугеришу пуноћу, уздржаност, затварање, спољашњи притисак унутрашњих сила. У индијском вајарству, такве површине имају посебно метафизичко значење. Представљањем „инвазије“ простора у масу скулптуре, конкавне површине сугеришу деловање спољашњих сила које су индикатор колапса и ерозије. Равне површине имају тенденцију да дају утисак тврдоће и ригидности материјала. Равне површине су стриктне и нефлексибилне, и не дају утисак унутрашњих и спољашњих притисака. Површине које су конвексне у једној кривини, а конкавне у другој, могу сугерисати утицај унутрашњих сила и притисака, али у исто време су рецептивне за спољашње силе и притиске. Асоцирају на раст форме, односно експанзију волумена у простору.

За разлику од сликара који ствара светлосне ефекте у свом делу, вајар обликовањем форми скулптуре индиректно манипулише светлост. Дистрибуција светлости и сене преко форми скулптуре зависи од правца и интензитета светлости из спољашњих извора. Тако да, до одређене границе вајар може одредити врсту ефеката коју ће та спољашња светлост имати на његову скулптуру. Ако зна место где ће његово дело бити изложено, вајар може адаптирати форме скулптуре врсти светлости којој ће бити изложена. На пример, бриљантна сунчева светлост Египта и Индије, захтева другачији третман од слабе светлости интеријера једне средњовековне катедрале на северу Европе. Могуће је створити ефекте светло-сена (или клароскуро), усецањем или моделирањем дубље, где усечене форме стварају утисак дубоке сене, а избочења примају светлост. Многи вајари Готике су у својим делима користили светло и сену као упечатљив експресивни елеменат, потенцирајући мистериозну тамноћу, са формама које се ломе преко сене која долази из тамне позадине. Грчки, индијски и многи скулптори италијанске Ренесансе, моделирали су форме својих скулптура тако да приме светлост на начин на који ће волумен и маса скулптуре да оставе утисак радијантне светлосне јасноће.

Боја скулптуре може бити природна, или настала вештачким путем, односно бојењем материјала који чине скулптуру. У блиској прошлости, прецизније са почецима модерне скулптуре, вајари су више него икада раније у историји, постали свесни лепоте многих материјала који се користе у вајарству, покушавајући да искористе њихове природне особине, боју и текстуру. У савремено доба, постоји тенденција коришења чистих вештачких боја и индустијски већ обојених материјала, као битног елемента скулптуре.

Вајарске технике

Разлика између техника моделирања, клесања и изливања је од фундаменталне важности за вајарство, које уједно кроз историју представљају три основен технике вајарства. Конструисање склапањем истих или различитих материјала, као и склапање варењем делова метала, такође припадају основним техникама, али су оне настале у 20. веку. Моделирање је техника у коју се одлично уклапају глина и восак, пошто се ради о материјалима које је због њихоих природних карактеристика, могуће лако обликовати, додавањем, или скидањем материје.

Клесање је вајарска техника која се користи са материјалима, које због њихове трвдоће није могуће обликовати без употребе алата и вајарског оруђа. Материјали који се најчешће обликују овом методом су: камен, дрво, марфил и мермер.

Изливање је вајарска техника у којој завршене скулптуре настају преко калупа који се праве на основу претходно урађених модела, обично у глини.

Када се направи модел у глини, у глину се забадају танке лимене плочице да би се направило више одвојених комада калупа. За портрет, калуп је обично састављен од пет делова. Горњи део главе, задњи део главе, и предњи део из два или три дела. Након тога, модел прекријемо текућим гипсом како би након стврдњавања добили гипсани калуп. Калуп тако постаје негатив модела. Након што смо из готовог калупа извадили сувишну глину и очистили га, унутрашњи дио се премаже специјалном смесом (вазелин, сапуница), која онемогућава да се материјал од кога лијемо скулптуру не лепи за подлогу калупа.

Најчешће коришћен материјал за изливање кроз историју скулптуре су бронза и гипс, мада постоје примерци у гвожђу, а у модерно доба развојем индустрије и технологије и нових материјала, овом методом се праве и скулптуре у резини и пластици.

Вајарски материјали

Вајарски материјали: Глина - Глинамол - Гипс - Легуре - разни метали - Бронза - Дрво - Камен - Мермер - Жица - Цеви - металне и пластичне - Метал - Стакло - Слонова кост - Лим, алуминијска и бакрена фолија - Папир - Папир маше - папир-пластика - Пластика - Акрил - Клирит - Битумен и други материјали - Песак - Лед - Снег - Со - Комбинована техника - разни материјали

• 
  Скулптура од стакла
• 
  Скулптура од камена
• 
  Скулптура од метала
• 
  Скулптура од дрвета
• 
  Скулптура од бронзе
• 
  Скулптура од соли
• 
  Водена скулптура
• 
  Скулптура од бетона

• Глина - земља, иловача, је најједноставнији, али истовремено и најсуптилнији вајарски материјал. Глина се обликује рукама и додатним алаткама и са њом започињу свој вајарски израз предисторијски и примитивни народи, као и деца, али и сами вајари који прављењем глиненог модела, и узимањем гипсаног калупа са њега, изливају своје склуптуре у разним материјалима, као што су бронза, пластика итд.

Глину, као вајарски материјал су употребљавали Египћани, Грци, Ертрурци, Индијци, Кинези, Јапанци, Астеци, Маје, али свака култура на себи својствен начин. Глина као вајарски материјал, разноврсном термичком обрадом поприма нове карактеристике, тако да су Грчки вајари на теракотама - „печена глина“, приказивали призоре из свакодневног живота, а Етрурчани су цело своје вајарство, посебно ликове на рељефима саркофага, моделирали у глини.

• Мајолика и фајанса је печена, бојена и глазирана Глина. Мајолику су познавале већ мезопотамска и касније, исламска архитектура.
• Порцелан настаје печењем посебне врсте беле глине на врло високој температури. Техника прављења порцелана потиче из Кине и Јапана. У доба рококоа у Европи је порцелан постао популаран и тражен, а индустрије порцелана су се развила у француском граду Севресу и немачком граду Мајсену.
• Камен и мермер су скупи скулпторски материјали, а спадају у сам врх пластичних материјала. У каменом добу човек је класао камен пешчар и направио прву камену фигурину у част жене. Месопотамци су ликове својих владара клесали у граниту, Египћани у базелиту. Грци су своја божанства клесали од камена, а Римљани своје цареве. Клесање камена је замрло у средњем веку, али су се вајари готике поново вратили камену, камену слабије тврдоће и у њему су радили рељефе, фризове и склуптуре у катедралама.

Вајарски алати и оруђа

Да би се једно вајарско дело - скулптура - извело, постоје неопходни вајарски алати који су потребни за рад. Када је у питању моделовање скулптуре (глина, восак), неопходно је имати вајарски штафелај на коме се ваја модел који се касније одлива.

На штафелај се поставља „арматура“ - обично је то комад дрвета обавијен и обложен жицом - која ће да држи материјал са којим се ваја, а затим се наноси, део по део, вајарски материјал. За наношење материјала се користе дрвене и жичане шпахтле, разних величина и облика са којима се додаје или скида материјал у коме се ради. Вајарски штафелај се користи за моделовање биста и фигурина, а за моделе већих димензија се користе дрвени подијуми на којима се, у зависности од облика и величине фигуре, поставља арматура.

• 
  Арматура - фигура, биста
• 
  Длето за дрво
• 
  Длета за дрво
• 
  Прибор за клесање

• 
  Длета за камен
• 
  Вајарски штафелај
• 
  Шпахтле жичане
• 
  Шпахтле дрвене

Историја скулптуре

Европа

Египатска скулптура

Главни чланак: Египатска уметност

У Старом Египту религија диктира монументалност, униформност, фронталност и укоченост у уметности, а осим архитектонских остварења египатску уметност чине и вајарска дела:

• Портретне статуе и бисте

Радиле су се у случају да мумија пропадне, а имале су смирен став и код седеће и код стојеће фигуре, са избаченаом ногом, која не показује кретање, већ повећава статичност. Уздржаност, укоченост – репрезентативност, монументалност. Наглашена је оса симетрије. Вајало се помоћу пројекција па су фигуре «сапете» и представљене су чеоно. Задња страна скулптуре се ослањала на зид, тако да те фигуре никад нису слободне. Египатске статуе су биле бојене, али се боја током векова изгубила.

• Рељефи

Рељефи имају исте побуде као и скулптура – мотиви везани за живот, илуструју живот умрлог.
Сагледава се и пут умрлог ка «оном свету». Рељеф је плитак и ближи сликарству него вајарству.
Постоје две врсте: Ниски барељеф (благо испупчени облици) и упуштен рељеф (урезан)

Рељеф је близак гравури, обојен је, а због своје плиткоће нема светлости и сенке. Мушка тела су тамнија од женских. Бојење је континуирано и униформно, без нијанси.

Грчка скулптура

Главни чланак: Уметност старе Грчке

У доба Грчке, од 9. века пре нове ере до 1. века скулптура пролази кроз фазе које прате и развој Грчке цивилизације, од архајског доба до Хеленистичке Грчке.

• Архајско доба

У архајско доба египатска уметност врши директан утицај на скулптуру Грчке: руке приљубљене уз тело, стилизиране фризуре, припијена одјећа истакнута плитким рељефом. Због страха скулптора да не поломе камен, плитко клесане скулптуре су изгледале изразито укочено.

• Класично доба

Скулптури класичног доба су успели постићи савршено мајсторство у обради камена. Општа тежња грчке скулптуре била је идеализација која је достигла свој врхунац у класично доба. Та потпуна идеализација довела је до тога да су све грчке скулптуре високе, витке и савршено пропорционалне.

• Хелинистичко доба

Хеленистичка скулптура се препознаје, било по слојевитој и непрегледној композицији, било по покрету који је јако наглашен, или по дубокој обради површине којом се добива велики контраст осветљених делова и сенки што појачава немир садржан у скулптури и узбуђење које преноси на посматрача.

Етрурска скулптура

Главни чланак: Етрурска уметност

Етрурска култура се развијала на подручју данашње централне Италије од 9. - 3. века п. н. е. када Етрурски градови падају под власт Рима који преузима и развија ову културу. У оквиру античке уметности етрурска уметност ствара посебну и осебујну групу, иако се увелико ослања на грчке изворе (посебно у сликарству и керамици, преко увезених предмета из грчких колонија на југу Италије).

Значај веровања у загробни живот, код Етрураца показује и израда саркофага који су састављени од сандука на којима обавезно лежи скулптура покојника. На предњој страни саркофага најчешће се налази плитак рељеф схваћен као цртеж, а не као пластика .

Гробове у унутрашњости су Етрурции осликавали. Задатак тих цртежа био је остварити атмосферу сличну дому у тежњи да се од гроба створи околина у којој је покојник живео.

Реалистичку фигуралну и орнаменталну декорацију храмова радили су углавном у теракоти, коју су често осликавали (глава Хермеса из Веија, многобројни саркофази и стеле), а постоје и изузетно дела у бронзи (Капитолска вучица, Химера из Ареза, Марс из Тодија, итд.).

Римска скулптура

Главни чланак: Римска уметност

Почеци римске скулптуре ослањају се на етрурску скулптуру или су дословна копија грчких мајстора у мермеру. Док су у класичној Грчкој интереси били усредсређени на тражење, обликовање општег, идеалног људског лика, у римској је уметности акцент на приказивању појединачног и карактеристичног. То најбоље долази до изражаја у мноштву портрета римских грађана (14 000 скулптура). На тим портретима се постижу меки прелази светла и сенке меканом обрадом површине, а карактеризација понекад иде до потпуне натурализације .

Јединствени су и римски рељефи који су обично бивали везани за заветне објекте - саркофаге, тријумфалне стубове или славолуке. Најбољи рељефи се налазе на „Титовом славолуку“ из 81. године, а представљају освајање и разарање Јерусалима. Утисак просторности на овим рељефима постиже се комбинацијом високог рељефа у првом, и плиткога у другом плану .

Трајанов стуб, (Рим, 106. –113. године, мермер, висина траке рељефа око 1,27 m.) је најпознатији тријумфални стуб. Он је украшен од базе до врха наративним рељефима који у виду спиралне траке обавијају стуб и у плитком рељефу приказују победоносни рат против Дачана.

Једини сачувани коњанички споменик је римског цара, Марка Аурелија, филозофа и песника. На овој бронзаној скулптури велики облици су ситним детаљима спојени на крајње природан начин. Ово дело било је узор великим коњаничким скулптурама ренесансе - (Донатело и Андреа дел Верохио).

Средњовековна скулптура

Главни чланак: Уметност раног Средњег века

У раном средњем веку, архитектура је предложила скулптуру и одредила места на којима ће она моћи да се прихвати и изрази, она одређује које ће се површине скулптурално обрадити. Ово је време непостојања скулптуре. Користи се једино врло плитки рељеф за саркофаге, гробне плоче, олтарске преграде. Украси су у комбинацији розета и крижева, све у строгој геометрији .

Ренесансна скулптура

Главни чланак: Ренесанса

Са сачуваном скулптуром из антике, скулптура је постала једна од првих уметности овог доба, где је дошло до промена у схватању у односу на средњовековну скулптуру. Јавља се скулптура као посебно дело- слободно стојећа и уметници успешно савладавају драматизацију сцена, експресивност у представљању емоција људског лица или драпреије. Велики изазов су биле скулптуре са коњима и портрети, а јављају се бисте познатих личности а познате су и ситне пластике и медаље .

Готска скулптура

Главни чланак: Готика

Скулптура, у овом периоду има неодељиви задатак на украшавању катедрала и употребљава се као допуна архитектури и украшавање архитектонских елемената, капитела ступова, пиластера и конзола. Балдахинска пластика је била основни елеменат развоје скулптуре као самосталног дела у уметности. У 12. и 13.-том веку то је пре свега катедралска пластика, а мотиви су из живота Христа и девице Марије, као и из живота светаца. Преко рељефа који је био у пре у употреби скулптура долази до изражавању волуменозности и до типа просторне скулптуре. Главни значај добија презентација људског тела које се све више конфронтира са пропорцијом и природним облицима, а моменат реализма означили су и облици који су од првобитног шематизмаа добијали на индивидуалности.

Барокна скулптура

Главни чланак: Скулптура барока

У Бароку се скулптуре одликују бујном волуменозношћу тела и узнемиреним драперијама, покренутошћу и снагом израженом у композицији, те дубоком моделацијом због чега се појављују снажни контрасти светлости и сенке (у дубоким рељефним обрадана композиције). Таква вајарска дела као да бујају на свим могућим местима – у унутрашњости грађевина, у црквама, по степеништима и дворанама палата и двораца, и споља, избијајући уз портале, подмећући леђа под балконе, те врве по крововима, израњају из фонтана и бројних јавних споменика на трговима градова. По својој тематици, скулптуре најчешће обухватају хришћанске теме и ликове, затим митолошке ликове и групе, а често су то и портретске скулптуре, као и надгробне скулптуре.

Рококо скулптура

Главни чланак: Рококо

Рококо је у првом реду декоративни стил, па се, опседнутост орнаментиком јавља и у скулптури, као и у архитектури и сликарству. Орнаментика није једини смисао касно барокног ликовног израза, иако у првом реду доприноси препознавању и временском одређивању дела овог стила. После монументалности стила у доба Луја XIV, рококо доноси у другој четвртини 18. века лаки, освежавајући тон, осмех и умањену сразмеру. У вајарству највећи допринос су дали Французи: Лемоан, Фалконе и Клодион.

Азија

На Далеком истоку, религија је такође доминирала у уметничким стиловима и формама. У уметности Индије и Тибета биле су посебно заступљене обојене дрвене, камене и бронзане религиозне скулптуре, као и камене скулптуре које су биле делови великих храмова.

Кинеска уметност се карактерише резбарењем у жаду, бронзи, лончарству (укључујући невероватну глинену војску ратника Сјена цара Ћина. Кинески стилови прилично варирају од периода до периода и традиционално се називају именом династије која је у то доба владала.

• 
  Глинена војска
• 
  Натараја
• 
  Кајурахо

Периоди у јапанској уметности такође су добили име по царским династијама, и такође, као и кинеска уметност, веома се разликује од периода до периода, а скулптуре су монументалне и готово увек религиозне.

Африка

Главни чланак: Афричка уметност

Утврдити тачан датум афричких скулптура је веома тешко јер су то већином дрвене фигуре, а време трајања дрвета је од 150 до 250 година. Већина скулптура су прилагођене ваљкастом облику дебла дрвета, и често су обојене јарким бојама или су питању инкрустрације - делићи шкољке, комадићи обојеног стакла, зуби животиња и др, утиснути у дрво.

У неким деловима афричког континента резбаре се кљове слона и животињске кости. Камена скулптура је веома ретка, као и примена метала, јер је знање о ливењу бронзе било једино у западној Африци, и то у скулптурама из Бенина из 13. -14. века која су се изведила техником „cire perdue“ - ливење уз помоћ модела од воска.

• 
  Маконда
• 
  Маконда
• 
  Маконда

Посебну категорију афричке ликовне уметности, а то је и дио религијско-магијског фолклора, чине маске - ратничког или култнога значења (тотемизам, анимализам, мистичне иницијације и др.), од обичне имитације животињских глава до невероватних фантастичних и застрашујућих скулпторских облика, који се обликују од најразноврснијих материјала - резбаре се, инкрустрирају, фарбају са обилатим додацима перја, лишћа, комада дрвета, костију животиња, крзна и сл.

Афрички антинатурализам и једноставност, сажетост, као и широка палета боја и облика су избршили велики утицај на један део сликара и вајара из доба експресионизма и фовисзма, посебно на кубисте Матиса и Пикаса).

Претколумбијско доба

Северна Америка

У Северној Америци су живела многа номадска племена „северноамеричкихх индијанаца“ који, због свог начина живота, нису оставили зидане грађевине и монументалне скулптуре, а једина скулпторска дела „северноамеричких индијанаца“ су дрвени, често обојени тотеми и живописне маске са животињским и људским ликовима. Данас се могу видети ти тотеми, готово нетакнуте културе, у северозападној обали Америке (Канада, Орегон, јужна Аљаска).

Средња Америка

• Култура Оцмека

Својеврсна камена пластика (велике камене главе, олтари, људске фигуре са великим образима), фигурине од жада и нефрита, божанства са цртама јагуара, потврђују постојање једног раслојеног друштва, са једне стране владари и свештеници, а са друге стране занатлије и сељаци.

• Култура Маја

Производили су вишебојну керамику с реалистичним мотивима, скулптуре у кречњачком камену, камене стеле са рељефима и натписима, церемонијалне камене секире и др. У скулптури Маја је владао гротескни - натуралистички стил који је нарочито препознатљив у дугачким и целовитим рељефима на којима доминирају ликови чудовишних људи и невероватних и фантастичних животињских облика.

Главни чланак: Цивилизација Маја

• Култура Астека

Астеци, народ који је у 14. веку дошао са севера Америке и населио Мексиканску висораван где је, на острву у средини језера саградио своју престоницу Теночтитлан (данашњи Мексико). Астеци су од својих суседа преузели стару средњоамеричку културу чије су основне одлике пирамидални храмови и камене скулптуре.

• 
  Теночитлан
• 
  Коатлике
• 
  Човек са какаом

Јужна Америка

• Култура Инка

Осим што су били веома вешти градитељи, Инке, су били и веште занатлије – њихова је грнчарија вешто осликана геометријским шарама, или је украшена портретима и ликовима животиња. Оруђе и оружје је богато изгравирано орнаментима, а израђено је од сребра, злата, бакра и бронзе. Археолози су пронашли и многобројне остатке скулптура које су у правилу приказивале божанства.

• 
  Камене фигуре из Караиа
• 
  Фигурине Инка
• 
  Фигура посуда

Главни чланак: Царство Инка

Модерна скулптура

Главни чланак: Модерна скулптура

Корени модерне уметности се обично вежу за другу половину 19. века, када се јавља отпор и жестока критика класицизма и академског схватања уметности, како од стране уметника тако и од стране критичара уметности. Први уметнички покрет који је праксом исказао своје незадовољство према академским учењима и схватањима, био је Импресионизам, касних 1860-их година. Импресионисти су заговарали ослобађање уметника од тираније подређивања уметничког дела теми или предмету представљања и такође слободу у истраживању ликовних елемената, као што су боја, потез, композиција и форма. Тај став је остварио снажан, револуционаран утицај и на вајарство. Француски вајар Огист Роден био је први који је усвојио неке од ставова импресиониста у свом делу, нарочито по питању слободе форме и кренуо у истраживање преко студија живих модела, за разлику од претходне скоро двовековне академске традиције која се базирала пре свега на студијама класика грчке, римске и уметности Ренесансе, са тачно дефинисаним канонима о томе како треба да изгледа завршено уметничко дело.

• 
  Пред купањем, Штурса
• 
  Грађани Калеа, Роден

Роден је успео да буде нови и другачији, без прекидања са традицијом вајарства. Али, ипак су његова дела изазивала силовите дискусије међу критичарима, многи од којих су их сврставали у импресионистичка. Разлог због којих се то дешавало, налази се у чињеници да је Роден некада само сугерисао форме, остављајући машти посматрача да их допуни, а у неким случајевима је остављао нетакнуте делове камена, (на пример, скулптура у мермеру „Божија рука“ из 1898. године).

Румунски вајар Константин Бранкузи, једно време помоћник Родена, а касније заједно с њим, сматран зачетником модерне скулптуре, такође је у својим делима исказао костантно интересовање за формалне проблеме вајарства. Истражујући идеју крајње једноставности форме, дужи низ година је радио на скулптури „Пољубац“, која се састоји од групе у форми кубуса. Иако је идеја била радикална за време у којем је дело настало и чак нас може подсетити на карикатуру, у суштини проблем који је наизглед покушавао да реши Бранкузи и није тако нов. Још је Микеланђело имао идеју по којој је задатак вајарства „ослобађање форме која је затворена у мермерном блоку“. Вероватно је Бранкузи хтео да приђе проблему са супротне позиције, покушавајући да дефинише облике фигуре, али задржавајућу што је више могуће првобитну форму мермерног блока.

Галерија скулптура

Египатска скулптура Хатшепсут Грчка скулптура Курос из Атике Грчка скулптура Ника са Самотраке Етрурска скулптура Брачни саркофаг Етрурска скулптура Брачни саркофаг Кинеска скулптура Пинг Јао, Кина Римска скулптура Хераклес и Телефос Ренесансна склуптура Мадона, Микеланђело Готска склуптура Човек са мачем Барокна склуптура Екстаза св. Терезе Рококо склуптура Купидон Модерна склуптура Роденов „Мислилац“ Поп-Арт склуптура Раушенберг, Објекат

Познати вајари

Фидија - Поликлет - Микеланђело Буонароти - Бенвенуто Челини - Огист Роден - Хенри Мур - Жан-Леон Жером - Иван Мештровић - Алберто Ђакомети

Литература

• Rudolf Wittkower, Sculpture: Processes and Principles (1977); Penguin (Non-Classics) (July 2, 1991) ISBN 0-14-013701-7 - технике и естетика кроз историју вајарства
• Alex Potts The Sculptural Imagination: figurative, modernist, minimalist (2000); Yale University Press (February 1, 2001) ISBN 0-300-08801-9 - селективна историја модерне скулптуре са акцентом на теорију и теоретичаре
• Bill Manley, The Penguin Historical Atlas of Ancient Egypt; Penguin Books 1996. ISBN 0-14-051331-0 - историјски атлас Старог Египта
• Castedo Leopoldo, A History of Latin American Art and Architecture from Pre-Columbian Times to the Present; International Thomson Publishing 1969. ISBN 0-275-42710-2 - историја уметности и архитектуре Латинске Америке
• Erwin Panofsky, Three Essays on Style; Cambridge, MA and London, MIT Press, 1995. ISBN 0-262-16151-6 - шта је то барок
• Jerry Brotton, The Renaissance: A Very Short Introduction; Oxford Univ Pr 2006. ISBN 0-19-280163-5 - ренесанса: кратко упознавање

Види још

• Српско вајарство

Спољашње везе

• Уметност Старог Египта
• Уметност Старе Грчке
• Готска уметност
• Барок и Рококо
• Афричка историја уметности
• 1200 година италијанског вајарства - Сајт са илустрацијама дела италијанских вајара, хронолошки и по епохама.