Угљеша Којадиновић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м zamena kutijice; козметичке измене
Ред 20: Ред 20:
Послије основне школе Угљеша је са родитељима прешао у [[Бања Лука|Бања Луку]]. У [[Гимназија Бања Лука|бањалучкој гимназији]] – како свједочи његова сестра, гђа Слободанка Вулин – играјући у драми ''Мртви не плаћају порез'', начинио прве глумачке кораке. Дакле, тај велики умјетник је у истој Гимназији, под кровом старог здања, оног изнад Тржнице, осјетио непоновљиву магију и чаролију глуме, што га је, потом, опредијелило да упише загребачку Академију за казалишну умјетност, коју је успјешно завршио и то у класи славног режисера и угледног професора Бранка Гавеле. Први стални ангажман имао је у позоришту ''Комедија'', а након пет сезона, 1960. године, прешао је у Хрватско народно казалиште у коме је достигао потпуно глумачко остварење улогама у великим представама, као што су: Молијеров ''Грађанин племић'', ''Демони'' Фјодора Достојевског, ''Рањена птица'' Маријана Матковића, а посебно се истакао као Хорације у Шекспировом ''Хамлету''. Иако је цијелим бићем живио за ''даске што живот значе'', широј јавности је, ипак, познатији као телевизијски и филмски глумац. Памтимо га по улогама у многим филмовима, драмама и ТВ серијама (''Лицем у лице'', ''Каја, убит ћу те!'', ''Непокорени град'', ''Доктор Младен'', ''Мачак под шљемом'', ''Просјаци и синови'', ''Павиљон 6'', ''Жутокоси'', ''Злостављање'', ''Најљепше звање на свијету'', ''Око'', ''Дебели лад'', ''Фишкал'', ''У регистратури''...), а нарочито по улози професора у култној серији ''Вело мисто''. Пред крај живота основао је сопствену позоришну трупу и широм ондашње земље играо Давида Штрпца, у представи по чувеном Кочићевом ''Јазавцу пред судом''. Умро је у 46-ој години, ''у тренутку правог зрења његове глумачке особености''. Било је то у [[Градишка|Градишци]], а по сопственој жељи сахрањен је у родном селу, поред вјечног [[Врбас|Врбаса]].
Послије основне школе Угљеша је са родитељима прешао у [[Бања Лука|Бања Луку]]. У [[Гимназија Бања Лука|бањалучкој гимназији]] – како свједочи његова сестра, гђа Слободанка Вулин – играјући у драми ''Мртви не плаћају порез'', начинио прве глумачке кораке. Дакле, тај велики умјетник је у истој Гимназији, под кровом старог здања, оног изнад Тржнице, осјетио непоновљиву магију и чаролију глуме, што га је, потом, опредијелило да упише загребачку Академију за казалишну умјетност, коју је успјешно завршио и то у класи славног режисера и угледног професора Бранка Гавеле. Први стални ангажман имао је у позоришту ''Комедија'', а након пет сезона, 1960. године, прешао је у Хрватско народно казалиште у коме је достигао потпуно глумачко остварење улогама у великим представама, као што су: Молијеров ''Грађанин племић'', ''Демони'' Фјодора Достојевског, ''Рањена птица'' Маријана Матковића, а посебно се истакао као Хорације у Шекспировом ''Хамлету''. Иако је цијелим бићем живио за ''даске што живот значе'', широј јавности је, ипак, познатији као телевизијски и филмски глумац. Памтимо га по улогама у многим филмовима, драмама и ТВ серијама (''Лицем у лице'', ''Каја, убит ћу те!'', ''Непокорени град'', ''Доктор Младен'', ''Мачак под шљемом'', ''Просјаци и синови'', ''Павиљон 6'', ''Жутокоси'', ''Злостављање'', ''Најљепше звање на свијету'', ''Око'', ''Дебели лад'', ''Фишкал'', ''У регистратури''...), а нарочито по улози професора у култној серији ''Вело мисто''. Пред крај живота основао је сопствену позоришну трупу и широм ондашње земље играо Давида Штрпца, у представи по чувеном Кочићевом ''Јазавцу пред судом''. Умро је у 46-ој години, ''у тренутку правог зрења његове глумачке особености''. Било је то у [[Градишка|Градишци]], а по сопственој жељи сахрањен је у родном селу, поред вјечног [[Врбас|Врбаса]].


Сахрањен је у лијевчанском селу [[Гламочани_(Србац)|Гламочани]],у близини језера [[Бардача_(Србац)|Бардача]] и градића [[Србац|Српца]].<ref name="Србац: Сјећање на Угљешу Којадиновића">{{cite web |url=http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=63829 |title=Србац: Сјећање на Угљешу Којадиновића |author= |authorlink= |coauthors= |date=20. 6. 2012. |format= |work= |publisher=Радио-телевизија Републике Српске |pages= |language=ср |archiveurl= |archivedate= |quote= |accessdate=20. 6. 2012. }}</ref>
Сахрањен је у лијевчанском селу [[Гламочани (Србац)|Гламочани]],у близини језера [[Бардача (Србац)|Бардача]] и градића [[Србац|Српца]].<ref name="Србац: Сјећање на Угљешу Којадиновића">{{cite web |url=http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=63829 |title=Србац: Сјећање на Угљешу Којадиновића |author= |authorlink= |coauthors= |date=20. 6. 2012. |format= |work= |publisher=Радио-телевизија Републике Српске |pages= |language=ср |archiveurl= |archivedate= |quote= |accessdate=20. 6. 2012. }}</ref>


== Филмографија ==
== Филмографија ==
{{Филмографија-домаћи|глумца=Угљеше Којадиновића}}
{{Филмографија-домаћи|глумца=Угљеше Којадиновића}}
|- style="background:Lavender; text-align:center;"
|- style="background:Lavender; text-align:center;"
| colspan="4" | 1960.
| colspan="4" | 1960.
|-
|-
Ред 52: Ред 52:
|-
|-
| 1969. || [[Жеђ]] || Човек
| 1969. || [[Жеђ]] || Човек
|- style="background:Lavender; text-align:center;"
|- style="background:Lavender; text-align:center;"
| colspan="4" | 1970.
| colspan="4" | 1970.
|-
|-
Ред 102: Ред 102:
|-
|-
| 1979. || [[Свјетионик]] || Капетан Хорн
| 1979. || [[Свјетионик]] || Капетан Хорн
|- style="background:Lavender; text-align:center;"
|- style="background:Lavender; text-align:center;"
| colspan="4" | 1980.
| colspan="4" | 1980.
|-
|-
Ред 121: Ред 121:


== Извори ==
== Извори ==
{{извори}}
{{reflist}}


== Спољашње везе ==
== Спољашње везе ==

Верзија на датум 9. март 2013. у 12:23

Угљеша Којадиновић
Угљеша Којадиновић
Лични подаци
Пуно имеУгљеша Којадиновић
Датум рођења14. фебруар 1936.
Место рођењаГламочани, Краљевина Југославија
Датум смрти20. јуни 1982.
Место смртиГрадишка, СФРЈ
Рад
Битна улогаДивко Будак (Непокорени град)
Професор (Вело мисто)
Веза до IMDb-а

Угљеша Којадиновић (Гламочани, 14. фебруар 1936 — Градишка, 20. јуни 1982) био је српски позоришни и филмски глумац.

Живот

Послије основне школе Угљеша је са родитељима прешао у Бања Луку. У бањалучкој гимназији – како свједочи његова сестра, гђа Слободанка Вулин – играјући у драми Мртви не плаћају порез, начинио прве глумачке кораке. Дакле, тај велики умјетник је у истој Гимназији, под кровом старог здања, оног изнад Тржнице, осјетио непоновљиву магију и чаролију глуме, што га је, потом, опредијелило да упише загребачку Академију за казалишну умјетност, коју је успјешно завршио и то у класи славног режисера и угледног професора Бранка Гавеле. Први стални ангажман имао је у позоришту Комедија, а након пет сезона, 1960. године, прешао је у Хрватско народно казалиште у коме је достигао потпуно глумачко остварење улогама у великим представама, као што су: Молијеров Грађанин племић, Демони Фјодора Достојевског, Рањена птица Маријана Матковића, а посебно се истакао као Хорације у Шекспировом Хамлету. Иако је цијелим бићем живио за даске што живот значе, широј јавности је, ипак, познатији као телевизијски и филмски глумац. Памтимо га по улогама у многим филмовима, драмама и ТВ серијама (Лицем у лице, Каја, убит ћу те!, Непокорени град, Доктор Младен, Мачак под шљемом, Просјаци и синови, Павиљон 6, Жутокоси, Злостављање, Најљепше звање на свијету, Око, Дебели лад, Фишкал, У регистратури...), а нарочито по улози професора у култној серији Вело мисто. Пред крај живота основао је сопствену позоришну трупу и широм ондашње земље играо Давида Штрпца, у представи по чувеном Кочићевом Јазавцу пред судом. Умро је у 46-ој години, у тренутку правог зрења његове глумачке особености. Било је то у Градишци, а по сопственој жељи сахрањен је у родном селу, поред вјечног Врбаса.

Сахрањен је у лијевчанском селу Гламочани,у близини језера Бардача и градића Српца.[1]

Филмографија

Год. Назив Улога
1960.
1963. Лицем у лице Инжењер Косијер
1965. Апел
1967. Кинески зид
1965. Дилеме
1966. Педесети рођендан
1967. Црне птице
1967. Кроз шибе
1967. Кинески зид
1967. Каја,убит ћу те Пјер Кото
1968. Дневник Оцеансека
1968. Павиљон 6
1968. Агент из Вадуза
1969. Жеђ Човек
1970.
1970. Злостављање
1970. Фишкал Јаков Подгорски
1970. Пансион са топлом и хладном водом
1971. У гори расте зелен бор Усташа
1972. Човијек који је бацио атомску бомбу на Хирошиму Дејвид Џон
1972. Кипић
1972. Просјаци и синови Дектива
1972. Окрени леђа вјетру
1972. Лењин у Африци
1973. Бјег
1974. У регистратури Жорж Јурић
1975. Вријеме ратно и поратно
1976. Доктор Младен Усташки сатник
1976. Издаја
1976. Клара Домбровска Феликс
1976. Три Јаблана
1977. Марија Јохан,једноруку Немац
1977. Пуцањ истражитељ
1978. Дебели 'лад
1978. Око Бариша Шурац
1978. Слућај Филипа Фрањковића
1978. Пуном паром Шеф Ђуро
1978. Мачак под шљемом Сирача-командир чете
1979. Свјетионик Капетан Хорн
1980.
1980. Обустава у стројној
1981. Снађи се,друже Сираћа-комадант чете
1981. Вело мисто Професор
1982. Хоћу Живјети Мартин Старчевић
1982. Невоље једног Бранимира
1982. Тројански коњ Робић
1982. Непокорени град Дивко Будак

Извори

  1. ^ „Србац: Сјећање на Угљешу Којадиновића”. Радио-телевизија Републике Српске. 20. 6. 2012. Приступљено 20. 6. 2012. 

Спољашње везе

Фејсбук Страница посвећена Угљеши Којадиновићу

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Угљеша_Којадиновић&oldid=6814588”