Краљевство Јудеја — разлика између измена
м r2.7.3) (Робот: додато jv:Kerajaan Yehuda |
м Бот: Селим 46 међујезичких веза, које су сад на Википодацима на d:q48685 |
||
Ред 34: | Ред 34: | ||
[[Категорија:Историја Израела у старом веку]] |
[[Категорија:Историја Израела у старом веку]] |
||
[[ar:مملكة يهوذا]] |
|||
[[id:Kerajaan Yehuda]] |
|||
[[ms:Kerajaan Judah]] |
|||
[[bg:Юдейско царство]] |
|||
[[zh-min-nan:Iû-tāi Ông-kok]] |
|||
[[jv:Kerajaan Yehuda]] |
|||
[[be:Іўдзейскае царства]] |
[[be:Іўдзейскае царства]] |
||
[[ca:Regne de Judà]] |
|||
[[ceb:Huda]] |
|||
[[cs:Judské království]] |
|||
[[de:Juda (Reich)]] |
|||
[[en:Kingdom of Judah]] |
|||
[[es:Anexo:Reyes de Judá]] |
|||
[[eu:Judeako Erresuma]] |
|||
[[fr:Royaume de Juda]] |
|||
[[sm:Le Malo o Iuta]] |
|||
[[gl:Reino de Xudá]] |
|||
[[hak:Yù-thai Vòng-koet]] |
|||
[[he:ממלכת יהודה]] |
|||
[[hr:Kraljevstvo Juda]] |
|||
[[it:Regno di Giuda]] |
|||
[[ja:ユダ王国]] |
|||
[[ka:იუდეველთა სამეფო]] |
|||
[[pam:Kaarian nang Judah]] |
|||
[[ko:유다 왕국]] |
|||
[[la:Regnum Iudae]] |
|||
[[lv:Jūdejas karaliste]] |
|||
[[lt:Judėja]] |
|||
[[mk:Јудејско царство]] |
|||
[[mi:Kīngitanga o Hura]] |
|||
[[fj:Na Makanitu Vaka-Jiuta]] |
|||
[[nl:Koninkrijk Juda]] |
|||
[[no:Kongedømmet Judea]] |
|||
[[oc:Reialme de Juda]] |
|||
[[pl:Królestwo Judy]] |
|||
[[pt:Reino de Judá]] |
|||
[[ro:Regatul Iuda]] |
|||
[[ru:Иудейское царство]] |
|||
[[simple:Judah]] |
|||
[[sh:Kraljevstvo Juda]] |
|||
[[sv:Juda rike]] |
|||
[[th:ราชอาณาจักรยูดาห์]] |
|||
[[vi:Vương quốc Giu-đa]] |
|||
[[tr:Yehuda Krallığı]] |
|||
[[ur:مملکت یہودہ]] |
|||
[[yi:מלכות יהודה]] |
|||
[[zh:猶大王國]] |
Верзија на датум 13. март 2013. у 20:51
Краљевство Јуда (хеб. מַמלְכת יְהוּדָהמַמְלֶכֶת יְהוּדָה, модерни: Mamlekhet Yehuda, тиберијски: Mamléḵeṯ Yəhûḏā) било је име за краљевство што су творила племена: Јуда, Шимун и Бенјамин, а настало је након поделе Краљевства Израел на Северно и Јужно краљевство. Краљевство Јуда било је смештено на југу, док је престоница град Јерусалим.
Библијски извештај
Према библијском извештају, представља наставак Давидовог и Соломоновог краљевства, а први је краљ био Соломонов син Ровоам. У почетку су краљеви Краљевства Јуде настојали проширити своју власт и на север, а онда су, скупа са северним Краљевством Израел настојали одбранити своја подручја од Арама.
Одржало се као независно краљевство, или у полувазалском односу час према Египту, час према Асирији, час према Вавилонији све до 587. п. н. е., када је коначно пало под власт Вавилоније у време вавилонског краља Навукодоносора. Последњи краљ Јуде био је Сидкија, који је одведен у Вавилон.
Највећи процват ово је краљевство доживело у доба краљева Језекије (716.-687. п. н. е.) и Јосије (640.-609. п. н. е.), који су успели централизовати државну власт, обилно се притом служећи и централизованим култом у Јерусалиму. Након пада Северног Краљевства под асирску власт (721. п. н. е.), краљ Језекија шири своја подручја према северу.
Писани извори и археологија
Почетком Краљевства Јуде, египатски фараон Шешонк I (945.-925. п. н. е.) проваљује у ово подручје и пљачка Храм, а у Мегиду ће оставити своју стелу (споменик с натписом) у којем описује свој поход.
Истовремено постоје арамејски извори о краљевима у Дамаску. Нарочито је значајан Хазаел (након 850. п. н. е.) који је био у сукобу с оба јеврејска краљевства. О томе говори стела из Тел Дана из тога доба.
Сукоби с Асирцима
Асирци су средином 8. века п. н. е. искористили слабост Арама и египатске унутрашње борбе, и освајили широка подручја Блиског истока и постају стварна опасност и за Јужно краљевство, нарочито у доба асирскога краља Саргона II (крај 8. ст. п. н. е.). Саргон је 711. п. н. е. освојио град Ашдод, а његов наследник Сенахериб (око 704.-681. п. н. е.) јудејском краљу Језекији је одузео 46 градова и наметнуо му плаћање данка. На повратку из Арабије освајио је и значајан утврђени град Лакиш у срцу Јудеје, о чему постоје записи јеврејских бранилаца, као и рељеф у Ниниви, асирској престоници, који приказује освајање града, али без наведеног датума.
У таквој ситуацији Језекија радио на утврђивању града: подигао је нове зидине и провео подземни тунел којим је воду с извора Гихон довео унутар градских зидина, а затворио приступ води евентуалним освајачима. У том је тунелу нађен уклесан натпис из тога доба, који описује како су радници почели копати пролаз с обе стране да би се на крају срели у средини.
Записи асирскога краља Асархадона (680.-669. п. н. е.) спомињу да је примао данак од западних краљева, међу којима и од јудејскога краља Манашеа (око 687.-642. п. н. е.). Исти се јудејски краљ налази и у попису владара који плаћају данак Асурбанипалу (око 669.-630. п. н. е.). Сачувана је Асурбанипалова библиотека у Ниниви.
Вавилонска опасност
Од 625. п. н. е. расте моћ Неовавилонског царства, а Навукодоносор II је већ као престолонаследник победио фараона Неха и освојио Асирију, а потом и Сирију. Крајем 7. ст. п. н. е. освајио је и Ашкелон, док од 597. п. н. е. опсео Јерусалим, након чега владари Јудеје постају његови вазали. Небузарадиниан, који се у Библији спомиње као рушитељ јерусалимског Храма, али и читавога града (август 587.), у вавилонском се попису краљевих службеника спомиње на самом врху. Неколико хиљада Јевреја је одведено у вавилонско ропство.
То је разарање означило и крај Краљевства Јуде.