Брегалничка битка

Брегалничка битка
Део Другог балканског рата
Време 30. јун - 9. јул 1913. Место Брегалница Исход Српска победа
Сукобљене стране
Краљевина Србија Краљевина Црна Гора	Краљевина Бугарска
Команданти и вође
Радомир Путник Петар Бојовић Александар Карађорђевић Живојин Мишић	Михаил Савов Вичо Диков Кочевски Ратко Димитријев
Јачина
176.000 војника, 253 оруђа	130.000 војника, 130 оруђа
Жртве и губици
16.620 (3000 мртвих)	око 30.000

Битка на Брегалници водила се у времену од 30. јуна - 9. јула (17. - 25. јун по старом) 1913.

После Првог балканског рата, савезници (Срби и Бугари), нису се могли погодити око поделе заузетог територија од Турака. Србија је стајала, по савезном уговору, на стајалишту, да се решење спора преда арбитражном суду рускога цара. Али Бугарска, под утицајем војничке партије, а подстицана Аустроугарском, није хтела да сачека решење рускога цара, већ је 17. јуна 1913., без најаве рата, извршила препад на српску и грчку војску и тиме започела рат, а у исто време (на српском фронту) и битку. Простор, на коме се је одвијала брегалничка битка, протеже се од Царевог врха на Осоговској планини, па низ оба његова гребена, који се спуштају на југ и југозапад, обема странама Злетовске реке до њеног ушћа у Вардар.

У бици су учествовале са српске стране 1. и 3. армија, 7 пешадијских и 1. коњичка дивизија (127 батаљона, 253 топа и 33 ескадрона), свега око 176.000 бораца са 253 топа; са бугарске стране 4 армија, македонско-једренско ополчење, 4 дивизије и 3 бригаде (95 батаљона, 230 топова), око 130.000 бораца.

Бугарски план за битку био је, да концентрисаним снагама 4. армије изврше изненадан препад на српску војску, да поведу офанзиван бој с ограниченим циљем (заузимање спорног територија), у којем да потуку српску војску на фронту од Вардара дуж Брегалнице и Злетовске реке до Царевог врха, и да чврстом ногом стану на Овчје Поље.

Српски план за битку заснивао се на ратном плану, који је предвиђао стратегијски дочек бугарског напада на брегалничком фронту и по одбијању овога, прелаз у наступање треће српске армије у вези са Грцима. — И ако је план предвиђао напад Бугара и ако је српска војска донекле била на опрезу, ипак се није знало време бугарског напада и битка је била изненадна за њу.

Губици код 1. и 3. српске армије били су око 20.000 мртвих и рањених, код 4. бугарске армије око 30.000 мртвих, рањених и заробљених.

Најжешћи бој је доживела тимочка дивизија, која је успешно бранила јурише двапута надмоћнијих Бугара.

Последице

Срби су добили материјалну и моралну победу, коју истина нису експлоатисали, али су заробили велики плен и знатан број бугарских војника. Бугарски ратни план потпуно је растројен и они су били принуђени да пређу у дефанзиву. Поседице ове битке биле су улазак и Румуније и Турске у рат против Бугара и убрзање завршетка рата.

После пораза смењен је и водећи бугарски генерал Михаил Савов а у новосастваљену бугарску владу су ушли германофилски парламентарци, шта је касније било судбоносно за улазак Бугарске у Први светски рат на страни Немаца.

Катастрофалне последице брегалничке битке су дошле и на другим фронтовима. Кад су видели слом бугарске армије код Брегалнице, Бугарску су напале 13. јула Румунија и Турска, што је Бугарској донело велике губитке читавих покрајина (Румунија је упала у Добруџу, Турци су поново узели Једрене са целом покрајином коју су изгубили у Првом балканском рату).